Kako u prvom misecu postiji dan kad ostaviš godinu iza sebe,
kako i u trećem misecu postoji dan kad namirišeš proljeće.
Tako i u drugom misecu postiji jedan dan, a to je dan kad vidiš da sve ipak ide na bolje. To je onaj dan kad skužiš da su stabla u ulici skoro propupala.
Nisu još ali sad, će svaki tren. vidiš da se ispod kore nešto događa, da su početi kolat neki sokovi.
to je onaj dan kad skužit da je dan produžio bar uru ake ne i dvi.
To je ono jutro kad skužiš da više ne vidiš svitli li svitlo u susjednoj ulici na katu petom, nekome ko se biće diže u sličnu uru.
To je onaj dan kad znaš da još malo i proće, da će za misec dana puhat još zadnja marčana bura.
E volim taj dan. Izađem na balkon i pogledam dva velika stabla odma isprid nosa, kojima nisu izvirili listovi ali već se nekako vidi nešto zeleno u tagovima. Ne znam kako bi to drugačije objasnila.
Doslovno kad pogledaš u ovo dalje stablo vidiš da se nešto negdje ipak zeleni, na ovom bližem samo vidiš da ima neke izbočine...
Volim taj dan zato jer mi je gušt hodat gradom, slušat neku veselu, prolitnju mjuzu, pozdravljat procvitalu trišnju u Partizanskoj, pozdravljat procvitale mindele u Balkanskoj i male plodove na nespolama.
Volim taj dan jer on obečava da će sutra bit još bolje, još lipše, još zelenije, još mirisnije.
Ajme guštam u toj spoznaji.
To me baš veseli...
Post je objavljen 26.02.2009. u 18:17 sati.