Suncokreta2

Ima nekih ljudi, odnosa, planina koji jednostavno, iz ko zna kojeg razloga, uvijek mi nekako izmigolje iz ruku. Koliko god čvrsto stajele na zemlji..
Prvi put kad se to desi, ostanem zapanjena, drugi put već mi nije sve jedno a svaki sljedeći me ustvari čini ravnodušnijom. Možda ne ravnodušnijom nego naviklom na takvu situaciju. Tim migoljenjem ne umanjuje se ,u mojoj glavi, ljepota, jedinstvenost i želja za susretom.
Ali mi negdje, lagano, počinje bit jasno da si jednostavno nismo suđeni. Negdje , u međuvremenu, se pomirim, recimo da se pomirim , sa činjenicom da je ta planina prezahtjevna za mene, da joj ja jednostavno nisam dorasla. Da se ja, možda, na nju mogu popet ali da sa njom ne mogu uživat, ni u njoj. Jer prevelik je zalogaj ona za mene. A ja bi je htjela, silno bi je htjela, a ona me neće.
I nisam očajna, nisam ni tužna, nisam ni nesretna. Jednostavno sam realna. Znam da sigurno negdje, možda evo neko tik do mene, može uživati u toj planini, smije i zna u njoj uživati.
Možda




Ne podcjenjujem ja sebe. Stvarno ne podcjenjujem, ja sam jedna skroz realna osoba. Jesam ,stvarno jesam...
Tako je bilo i tog jutra.
Prvo iznenada, baš skroz iznenada, saznala sam da se ide.
A nisam se tome nadala. Mislila sam, možda dogodine. Možda.
Ali do tada će me ionako već pustiti onaj žar koji osječam prema njemu.
Uhvatila me je panika.
Možda ne zbog njega, on je divan, predivan, veličanstven, gord.
Pa ko bi se takve lljepote mogao bojati.
Nego zbog svih onih koji jure prema njemu, prema nekom njegovom vrhu. Svih onih koji su sposobnije, brži bolji od mene.
Jasno mi je , skroz mi je jasno, da mi je konkurencija prevelika. Da ja ustvari i ne mogu konkurirat.




Pa ja sam realna, ne pada mi ni na pamet da konkuriram, jer nismo mi svi u istome rangu.
Ima ih, večina, mlađih, bržih, lakših, ljepših, poželjnijih, smjelijih....
A di sam tu ja. Na kraju kolone.
Nekako sam se, naivno, ipak našla u gomili .
Sa neopisivim strahom i žalom šta sam donjela odluku da idem, a bolji su od mene ostali doma, krenula sam. Jer povratka nije moglo biti, ni bježanja ni odustajanja.
Gurnula sam samu sebe u žrvanj.
Stisnula sam zube, krenula i molila se Bogu da mi da snage da ipak to nekako preživim.
Tješila sam se da ne znam kako teško da mi bude imam dva tjedna da se rekuperam.
Da zaboravim na loše iskustvo i krenem dalje.
U dva tjedna onaj najteži šok se može odradit i, sa možda malom tugom u srcu, ipak se može krenut dalje.
Ima još planina, nije jedina, ako me neće, ako misli da je nisam dostojna , možda će neka druga mislit drugačije. Neka koja će mi isto biti tako lijepa, koja će me isto tako privlačit, kojoj ću se isto tako divit.
Tako tješeći samu sebe, udubljena u vlastite misli i opterečena vlastitim strahom koračala sam dalje.
Sve sam čekala tenutak kad ću reći da više ne mogu, da je prezahtjevno, da nisam u stanju, da mi je žao, da nisam ni mislila da ću moći.
Koračala sam dalje.
I uživala.
Uživala u svakom koraku. Ni jednom nisam zažalila, ni jednom nisam pomislila "šta je meni to trebalo"
Tad mi se dogodio klik u glavi. Tad sam shvatila, da se možda ipak podcjenjujem ili da ga možda precjenjujem.




Ne ne precjenjujem ga , on zaslužuje sve epitete koje sam mu dala. Zaslužuje svu veličinu koju ima. Jer nije umišljen, nije prepotentan, nije ne dodirljiv.
Divan je, predivan, i hoće me.
Možda me ipak, nekad, hoće. Možda se ne moram bojat konkurencije. Možda mu nije bitno da sam najbolja, najmađa, najbrža, najpoletnija.
Koračala sam polako i uživala u svakom trenutku, u svakom pogledu, u svakom zvuku i mirisu, u svakoj boji i svakom dodiru povjetarca
Možda on zna zašto bi ga mogla zaslužit, nekad. Možda zna i vidi ono što ja nisam u stanju.
Možda mu se od svih tih boljih, ja najbolje veselim. Možda meni najviše uljepša život, pa moje oduševljenje uljepša i njega.




Možda, uopće ne mora biti tako.
Možda ništa nije ni crno ni bijelo. Možda je sve sivo ili ružičasto ili ko zna...
Ja samo znam da se nisam nikada više bojala neuspjeha, da se nisam nikada više divila, da nisam nikada više sumnjala i na kraju da nisam nikada više uživala.
dobro , možda jesam. Ali nikada trezvenije glave.
Uhvatila sam opet samu sebe, da sam u krivu. Da sam sve krivo posložila, da ništa nije ne uhvatljivo, ne dodirljivo i ne imuno na nečije oduševljenje.
Da nešto šta ti uljeva strahopoštovanje, ne mora ne biti nježno i milostivo prema tebi.
Možda težina cilja diktira tempo, ali u svakom se putu do cilja može uživati. možda više nego u samome cilju. Sam cilj ti može samo dati više samopouzdanja, dokazati ti da možeš. Da sve možeš šta želiš, sam treba odrediti tempo koji će ti olakšati a ne otežati put. U kojem ćeš uživati.
Pa taman on trajao , tko zna koliko vremena. Tfreba sebi dozvoliti, da se uživa u usponu koliko god treba, taman da se ponekad i skrene sa putanje. Čisto onako da se čirne kako svijet izgleda sa nekog drugog vrha.




Ustvari prvo te čopi euforija i oduševljenje, i misliš da sve možeš odma i sad. Onda shvatiš da ne možeš, pa te uhvati strah i sumnja. I tada dolazi najljepši trenutak kada shvatiš da kroz svo to virjeme si ipak radio lagane korake naprijed i da možeš više nego šta si se usudio pomislit.
Ustvari da možeš sve, baš sve samo ne odmah.
Jer planina je kao čovjek, nije imuna na ljubav i oduševljene.




A čovijek je planina , ne možeš ga osvojiti ili prisvojiti ali ga možeš voliti.
Ili otok ili poluotok, tko zna...