Suncokreta2

Sve je počelo….
Ah sve je počelo, davno , jako davno…(Još kad je vinci objavio onaj post u prvom misecu.)
Iako smo bile, na prvi pogled, tu tik, jedna do druge, imam ti toliko toga za ispričat.
Jesam li ti rekla, da sam 5 min prije nego šta je trebalo naći se sa Vincijem, otišla samo još nešto donit iz maminog stana.
I tako trknem ti ja, obavim sve na vrijeme, i sva sretna i zadovoljna vračam se u svoj stan. Al zajeb, ma jesi li ikad vidila da sam ja uspila obavit sve na vrijeme, e pa onda čemu se čudiš.
Jebenti ključ mi je osta u stanu, vrata su se zatvorila i sad povratka nema, kako ću uć u stan???
Sva srića i Vinci kasni, pa sam imala vremena otić do suncokreticine škole, skupit ključ, odključat vrata, skupit svoju opremu i krenut.
Ma šta krenut , vinci kasni…
Onda još Pjedra javlja da one hobe, znaš koje, još plivaju, ili šta već hobe rade, u moru?!
Pa nas dvoje, prije nego šta skupimo vas dvi, još trčimo i u Iperkopa, vidit da slučajno nisu koje dvi druge, tamo skoknule na salatu!
Nisu.
Onda taj dio znaš, jel tako, nemam ti šta tu puno objašnjavat.
Pita sirnica, ispod saća, i jogurt.
Tužan pogled, prema birtijama , u kojima se vrti jagnjetina.
Jablanica, Konjic, Salihagina bajta, Stanari…
Kiša, blato, di su markacije?
Viiiinci koliko još?
Jebate, kako su nas dočekali. Meni su odma sve boljke prošle.
Toplina u domu, od naložene peči i drage raje.
Najdraže.
Znaš šta mi je najfenomenalnije, to šta nam je počea padat snig.




Nisam mogla ni zamislit da ga toliko može napadat u tako malo vremena.
Ajme koja lipota.



Ali sve ti to ionako znaš. Znaš šta smo radili i suta ujutro, i sutra popodne i sutra navečer.
Možda čak znaš bolje i od mene, šta sam ja radila sutra navečer.
E ali ima nešto sigurno šta ne znaš.
I zato ti ustvari i pišem ovo pismo.
Jer moram ovo sa nekim podijelit. Moram nekome ispričat ovu priču. Moram nekako olakšat dušu. I doć do pravih odgovora. A kako si ti žena, za koju vjerujem da bi mi mogla dat prave informacije, i pružit ruku. Obraćam se tebi.

Znaš li ti onog Motiku.
E to ti je onaj momak koji kad ti je prvo reka samo svoje ime pružila si mu ruku, a onda kad si skontala da je to Motika (jebote koliko ti je puta tribalo ponovit ko je keno a ko motika), primila si ga u majčinski zagljaj.
E pa taj Motika mi je postavio toliku gomilu pitanja, na koje ja stvarno nisam znala odgovor.
Bila sam uvjerena da na ta pitanja nikad odgovora neću naći.
Tad se još i Sadja pojavila sa onim svojim jajem, i bacila me u totalnu depresiju.
Ali kako je uopće poznato da alkohol potiče cirkulaciju, da ako su dobro prokrvljene moždane vijuge i mozak dobro funkcionira. Da kada mozak dobro funkcionira, skroz je logično da lakše pronalazi i odgovore.

Iskapila sam jedno sarajevsko, i angažirala cijeli jedan, dobro uhodani, tim da jede masline i koštice od istih ubacuje u limenku.
Kad smo riješili prvu prepreku, sve ostalo je bilo lakše.
Kako su pitanja bila teška, trebalo je sve više poticaja i dodatne energije da cirkulacija bude na nivou.
Kada se postigao, zadovoljavajući, nivo trebalo ga je stalno održavati na toj razini. Tako da uz ta teška postavljena pitanja, moja je koncentracija bila usmjerena na održavanje zadovoljavajuće razine.
Unatoč Sadjinoj konkurenciji, koja je bila na visokom nivou, nisam posustajala.
Sve je bilo teže održavat se na zadanom stupnju razvoja, tim više šta se za susjednim stolom pojavio konkurentski instrument.
E kako sam luda, nisam patentirala izum na vrijeme, iiii, sad se drugi kite mojim perjem.
Ma nema veze, možda ipak izvučem neku korist.
Malo sam ordinirala po prostoriji, ne zato šta sam nemirnog duha, ne zato šta sam imala viška energije (pada mi bezveze vjevejica na pamet, ne znam zašto), nego zato jer sam prikupljala informacije. I pokušavala doći do odgovora, na zadana pitanja.






Sinoć sam šta radio?
Kuda sam prošao?
Pred čim sam stao?
Šta sam uradio?
Šta oni ne trebaju uraditi da ja to ne uradim?

Kad mi budu drugovi, šta radili?
Pred čim ću opet šta raditi?
Šta ću iz sveg glasa?
Gdje da me vode?
Šta da mi kažu?

Refren 2x

Šta je ovo i šta sam tu radio?
Ko je ovo i šta sam joj radio?


Ko je ono i šta mi je radio?
Ko da me čeka i gdje ću?

Sinoć kad sam prošao
mojom starom ulicom
pred jednu sam kuću stao
skrio se pa zaplakao
neka ne vide, da mi ne ide

A kad me budu drugovi pijanoga vodili
pred tom kućom opet staću
iz sveg' glasa zapjevat' ću
nek vode me na sud
i kažu da sam lud

Refren 2x
Ovo je moja kuća živio sam tu



ovo je moja draga volio sam nju



ono je čovjek neki što mi uze sve



skitnice čekajte me, ja nemam gdje




A kad me budu drugovi iz kafane vodili



pred tom kućom opet staću
iz sveg' glasa zapjevat' ću



nek vode me na sud
i kažu da sam lud

Ovo je post, za sve one koji kliknu na ovaj blog nekoliko puta dnevno. Za sve one koji nestrpljivo čekaju, još jedno umjetničko djelo iz pera , turbopopularne, voljene i cijenjene, Suncokreta. E eeee, da da, baš za vas. Mislim, ovo govorim u množini kako bi ti , jedini ili jedina, koji klikneš nekoliko puta na moj blogić, dnevno. Pomislio-la, kako vas ima još. Možda vas stvarno ima. Ali u svakom slučaju ovo pišem tebi.
Da ne odugovlačim, jer nemam vremena. Stašno mi se žuri. u ogomnoj sam priši. ovi iznad mene, zadnjih me dana nešto dave. Strašno me dave, pa onda ovi neki sa strane, pa neki na mobitel, pa na... ma nije važno,oduzimaju mi vrimena. A ja vrimena uopće i nemam.
E sad. koliko god nemam vrimena, nekako sam se, u zadnje vrime, osječala usporeno. Sad, nije to stvarno i realno stanje, nego emotivno. Onda sam skužila. Pa jebemu, vladavina škorpiona. Klasinčna priča za mene. ali sutra prolazi. I odma mi život poprima drugačiji oblik.
Nekako mi se pari da u zanje vrime, mi fali malo euforije.
Je, ja volim ta euforična stanja. meni je to ludilo. Meni se sviđa kad je sve na n-tu.
I mora bit da ću narednih, ko zna koliko , ludo uživat.
Sve mi se odvija u par sati. Prvo negdi idemo, to se planira, i planira, i dogovara i ... zadnji tren sazna da se ne ide. pa se onda ,ipak,još zadnjiji tren sazna da se ipak ide. A di...
Pa u susret euforoji.
ma bilo bi dobro da ne ide i mala suncokretica, ka svojoj euforiji, da ne radim danas popodne i sutra ujutro. Da do sutra sve mora biti spremno. A da to spremno, moram obaviti ja, pa dva puta. Da me nije nazvala prijateljica da hitno treba neku ludu uslugu. To se mora riješit kroz 3 sata. Da bi to riješila, moram, trčat na tri mista i u međuvremenu još sa jednom prijom obavit neku razmjenu. Moram, normalno da moram obavit i tu razmjenu, jer ona ima veze sa sutrašnjom euforijom, mojom.
Nisam baš nešto nabrijana, od silne nervoze nemam kad guštat. Ali obično kad je tako, kad je panika do zadnjeg trena, bude ludo najluđe.
Ma tila sam se hvalit nedavnim boravkom na Svetome, berbom maslina, visoko kvalitentim uljem, konjima... Stvarno sam tila, ali nemam vrimena.
Pa evo ovo malo ,šta kradem, radim samo da ti se javim. Tebi, koji- ja klikneš nekoliko puta na moj blogić, dnevno.
Da se ne brineš. da ne misliš, da mi je loše.
ma nije, supač mi je.
Sad žurim, euforija me čeka.
Tila sam stavit i slike, ali nemam kad.
Kad se vratim, nešto ću stavit.
Bar mislim da hoću.
Aj žurim ti ja...
E da tila sam ti reć da te volim...
Je znam okričeš se i gledaš kome ja to govorim, a govorim baš tebi ,je
Stvarno baš tebi govorim, e šta se čudiš...
Volim te, to je skroz normalno...