Suncokreta2

Ma tribala sam ovaj post pisat jučer. Kad sam bila skroz nabrijana.
Ustvari ovako je sve to krenulo.
Ja vam guštam vozit biciklu. Obožavam i čak sam počela toliko uživat u vožnji iste da sam se počela zapitkivat, možda ja uopće nisam ne sportski tip.
Najveća mi je gula , dok idem na posao, kada odvozim uzbrdicu i onda se par kilometara samo spuštam. Prparošica sam, vozim po pločniku. A ta vožnja je pravi užitak. Ljudi koji su mi okrenuti leđima, dakle ne znaju da im se približavam, mi služe kao zastavice na stazi. Pa ja uz ritam glazbe na mp3-u zaobilazim prepreke u manjem ili večem luku. Igram se slaloma. Ajme gule.
Stjecajem raznih životnih okolnosti već se neko vrijeme povlači pitanje, zašto suncokreta ne vozi auto?
Suncokreta je osoba koja baš ne voli molit za usluge, ako to nije nužno. Ali i suncokreta ne može neke stvari obavit bez auta, koliko god ona bila savršena.
I tu dolazi zajeb.
Stvarno zašto suncokreta ne vozi auto???
Mislim, neš ti vozit auto. Pizdarija. Danas svak vozi auto. Ali nije svako suncokreta.
Jebate položila sam vozački , davno, doduše ustvarni užasno davno.
I vozila samo to lito kad sam i položila.
Jebiga imala sam takve ljude oko sebe koji su kontali da im nikad neće bit potriba da suncokreta vozi auto...
Doduše suncokreta je sigurno više bila na gubitku šta ne vozi nego ti koji su mislili da im nikad neće bit potriba da ona vozi...
Ustvari je stvarno zajbano bez auta, pogotovo kad nemaš nikog ko bi ti moga uskočit.
I tako, koko to obično u životu biva suncokreta je došla do spoznaje da je auto potriba. Baš potriba.
Pa se malo tvrdoglavila, ko glumila da neće sad vozit iz dišpeta. Pa malo držala predavanja u stilu a zašto mi niste dali auto kad je tribalo.
Ustvari sve je to bio paravan za moj strah.
Nedostatak samopouzdanja.
Najjednostavnije od svega mi je bilo izvuč se na neku davnu priču.
Samo , na žalost, ne mogu se vječno na to izvlačit.
Svjesna sam toga odavno, da bi mi život sa automobilom bio puno lakši.
Svjesna sam, ali me je strah natirao da glumim kako mogu ja bez auta.
Svaki put kad bi tribala negdi putovat, nešto ić kupit ili do nekoga otič zaklela bi se samoj sebi da ću uskoro odlučit se na taj potez. Jer napor koji sam uložila u organizaciju ovoga ili onoga, koliko sam ljudi molila tako se jadno osječala i stalno mislila da sam dužna je sigurno veči od straha koji ja proživljavam.
Sad kao vi vozači se mislite pa čega se ja bojim.
Bojim se ne sposobnosti, ne mogučnosti kontroliranja automobila, prometnih nesreča, bojim se straha koji imam. Eto šta ja znam šta je pravi razlog. Ja jednostavno mislim da nemogu naućit vozit auto.
Apsurd je veči šta sam vozački položila. Dakle nekad je neko zaključio da sam ja ipak nešto naučila. ali to očito nisam bila ja.
Da skratim priču. Uvik ja idem na široko.
Jedini način da sebe prisilim napavit nešto šta znam da moram i želim , između ostalog, je bio taj da sam se prije skoro misec dana dogovorila sa instruktorom za sate vožnje. Lako mi se bilo tada dogovorit, imala sam vremena zaboravit na dogovoreno. Sve dok nije došao taj dan.
Jučer točno u 18 sati sam morala bit na tom i tom mistu.
Majko moja, ne mogu ričima opisat tu paniku.
Zadnjih nekoliko sati sam tražila izliku zašto bi sve skupa odgodila za recimo bar sutra. U 17.30 me instruktor nazvao da potvrdi dogovoreno. I ja sam samo sebe čula kako govorim : "ma normalno dogovor je u 18. vidimo se!!!
Pa dobro jesam li ja luda. Mislim, šta će meni auto. ja imam biciklu. Pri tom uživam u vožnji iste. Onaj kome treba da ga ja vozim neka plati taxi. Neš ti, putujem sa svom bagajom 5 puta godišnje, pa i da to platim nekome kao uslugu još mi je uvik manji trošak nego da uzdržavam i auto. Meni auto stvarno ne treba. Glupost. Ja želim živit zdravo.
Trebalo bi i inače ukinut promet po gradu. Bilo bi stvarno bolje da svi hodaju ili voze bicikle. jeli tako???
Pa ne moram ja znat vozit auto!!!
Ma zašto bi ja vozila, molim lijepo!!!
18.00
Dobar dan, dobar dan, drago mi je ja sam suncokreta2.
Znate šta, mene vam je užasno strah, ja nemam blage vozit auto i molim vas tretirajte me kao nekog ko nikad u životu nije vozio.
Barba instruktor je umra od smija. Ko zna kad je zadnji put vidija toliku koncentraciju panike na jednome mistu.
Došli smo do odredišta, on je izaša iz auta i reka da sidnem na vozačevo misto.
Odma, jeli to odma moram napravit, čemu žurba?
ajme ...
Poslušala sam, jebenti, a šta ću drugo. Ipak sam ja žensko, a žene su učili da budu pokorne i poslušne.
Ajde sad pritisni kvačilo, ubaci u prvu. Koči. Aj sad u kreni pa ubaci u drugu.
I tako jedan školski sat.
Suncokreta je vozila auto. Skroz sam zadovoljna. Mislim se ja sam upravljala njim a ne on sa mnom. To je ono šta sam stalno želila od života. Mislim to, da ja upravljam njim, bar djelomično.
Odma sam se dogovorila za danas.Opet u istu uru. Ne tribate se bojat, izolirana sam od ostatka svijeta.
Bila sam ludo sretna. Čapala me nenormalna euforija. Ne zato šta sam vozila. Jer nešt ti vožnje, ako i ne kažete znam da mislite. Nego me čapala sreća jer sam se suočila sa stahom. Jebate sila sam za volan i vozila. Pogledala sam straju u oči. Ka lagala bi kad bi rekla da sam se straja osobodila. Evo i sad me već vata nervoza. Zato i tipkam. Tako mi je lakše.
E da zaboravila sam reč da sam jučer do vožnje očistila cili stan, nadoknadila sam sve šta ovaj vikend nisam obavila.
Tako da mi se pari da bi ja od ovog nervoznog stanja mogla dobit masu koristi.
Vata me panika, prpa me je za popizdit.
Ali šta ću već sam dogovorila današnju vožnju. Nema bižanja. Sad mi je gotovo moram to odradit do kraja.
Jednom , valjda ću i ja jednom vozit, kad budem vozila ovo će mi bit smišno. Ali znam već ću se tada trest od suočavanja sa nekim drugih stahovima. A ima ih. Stvarno ih ima.
Sad sam u fazi da imam force suočit se sa njima pa triba iskoristit to plodno razdoblje. Držite mi fige....

Ej, sičaš li se ti kako sam ti jednom zaboravila rođendan. Bilo je to prijeeeee, ja mislim 13 godina. Ali znam da mi nisi zamirija. Bila sam zaljubljena. Jebate, nisam imala pojma ko mi glavu nosi.
Znam da sam te nazvala na telefon, onako bezveze, i pitala šta radite. Reka si da jedete kolače.
Stvarno mi nije bilo jasno zašto jedete kolače usrid nekog miseca, ono usrid tjedna, vas dvoje sami.
Još sam te, budala, i pitala pa zašto ih jedete, al postoji kakav povod da se tako gostite.
Malo si zasta i reka da ti je rođendan.
Bože, mislim da mi nikada u životu nije bilo tako neugodno. Užas, katastrofa. Meni da se tako nešto dogodi, meni koja misli da je rođendan najvažnija stvar na svitu, meni koja misli da je grijeh ne slavit ga, meni koja nebi oprostila, nikad, skoro, nikad, da mi se zaboravi čestitat rođendan.
Ja tebi da zaboravim taj dan, nešto strašno.
Odma sam sve bacila na zezanciju, u našem stilu. Kao, haha, dobro sam odglumila da sam ti „kao“ rođendan zaboravila.
Tribala sam bit glumica. Kao skoro sam te digla na bazu. Ali ti znaš, normalno da znaš, da sam te išla samo zeznut.
Dobro si odglumio. Odlično si odglumio da si mi povirova.
Znali smo oboje da onaj drugi zna istinu . Jel tako da jesmo. Ali dobro smo to odglumili.
Odma isto popodne sam ti poslala telegram, sa nekim blesavim stihovima, u mom stilu.
Kad sam došla za desetak dana vidila sam moj telegram na polici. Čuva si ga i drža da ga svi vide. Bilo ti je drago, i meni je bilo drago. Iako tako neugodno, jer me je podsječalo na propust koji ja nebi tako oprostila.
Ali volija si me, i zna si da sam ludo zaljubljena, ili jednostavno ti rođendani nisu bitni kao meni. Ustvari, ne mogu se sitit nikog kome su bitni kao meni. Ili možda svi glumetaju da im nisu bitni, šta ja znam….
Vidiš, kad sad razmislim , tebi se nije dogodilo da iti jedan moj rođendan zaboraviš. Baš si se svakoga sitija, svakog čestita, za svaki ima poklon. Ma ne samo ređendan, ti si mi i imendan uvik slavija. I to na Silvestrovo, reka si mi da mi je tad imendan. Možda ti nikad nisam rekla, ali sam skužila, davno, da mi je imendan u petome misecu, ali nekako nisam imala petlje uništavat našu malu tradiciju. Ma ne da nisam imala petlje, nego nekako nije mi odgovarala, baš mi je bila baza da mi je imendan na Silvestrovo, baš mi je bila baza prisječat se poklona koje si mi svake godine poklanja na taj dan. Balon u obliku zeca, onaj veliki koji je na kraju zavezan sa velikom gumicom tako da ga možeš udarat, a on ti se vrača. Ma znaš onaj, u različitim bojama, za koji su prodavači po ulici vikali „zeka peka samo deset keka“. I žabice. Tad nije bilo petardi, ili si ti meni to bar tako govorija, jer si se boja da mi se šta ne dogodi.
Znaš bila sam ti na ribe. Sičaš li se da si, od prilike prije godinu dana, doša u Split kad sam se ja vratila sa jednog takvog ribolova. Kuvala sam ovaj vikend juhu, znaš onakvu kakvu si ti lani ishvalija…
Ma znaš i smokve sam pobrala ovo lito, i donila kupina isto ka i ti.
Masline su super rodile.
Pala je kiša, gotovo je sa sušom…
A znaš li da mi ove godine nisi rođendan čestita, zeznija si me.
Ma sigurno mi nisi nikad oprostija ono šta sam ti ga ja zaboravila prije trinaest godina.Ajde priznaj da je to pravi razlog.
Ali evo ove godine sam se sitila točno na vrime u sekundu.
Nemoj mi reč da je kasno…
Kad malo bolje promislim ti si u prednosti kako god okrenem. Obeča si janjca. Reka si da ćemo ga zavrtit i pit vino, ono koje smo lani skupa činili. I guštat na teraci.
Opet si nas zajeba. Uvik je tako bilo. Tvoja je uvik bila zadnja i najbolja.
Uvik bi se nakon tvoje baze najduže držali za drob. Ne razumim zašto mi se ovaj put uopće ne smije…
Sve jedno , sretan ti rođendan, ako i misliš da se ovaj ne konta neka to bude onaj koji sam ti zaboravila prije trineaest godina.
Čist račun duga ljubav, jeli tako djevice moja….

Baš mi se nešto grinata, kuka, zapomaže, a ne govori mi se.
Stvarno je to čudno da se meni ne govori. ali postoji razlog, skroz opravdani, za to šta mi se muči.
Peče me grlo, užasno me peče grlo i lakše mi je kad mučim.
Ali to ne znači da se ne mogu izražavat. Evo ovaj moj divni blog je savršeno misto za ispraznit dušu, nagomilanu negativnim, jadnim i kukavnim emocijama.
Iako čisto sumnjam da će mi biti išta bolje nakon ove seanse isto mi je to guš činit.
Osječam se ka Jeremije, ma šta Jeremije on je zdav ka dren u odnosu na mene.
Nešto me je zadnjih misec dana uvatilo po zdravlju.Ka da mi nije dosta svega i svačega ove godine sad me je i zdravlje počelo zajebavat. Prije misec dana me je ukočilo, jebate nisam se mogla pomaknut. a sad već jedno 20-tak dana stalno vučem neke virozice, pa upalice i sad je sve kulminiralo takvom prehladom. Ja predpostavljam da je prehlada užasna ,doduše, ali prehlada. Meni je inače prehlada odvratna boljka, nesmim je nazvat bolest ali meni ona teže padne od gripe ili nečeg tome sličnog. Jer mi udre na sinuse, pa me boli glava, nos mi je začepljen bez prestanka, dobijem bronhitis pa jedva dišem i pored svega kišem bez prestanaka, a kako me grlo boli ne želim ni spominjat.
Ma dobro bi sve još bilo da vani nije ovako vruče i sparno. Ja ne razumim, zašto svi preko lita kukaju da je vruče a o ovoj rujanskoj vručini niko ni riči. Meni se tek sad dolazi ubit, koja vlagetina u zraku, temperatura ka u tropima a još dobila i stvari. Majke mi ne znam od kuda mi ne curi. A znojim se , to je za popizdit. Dođe mi da nešto razbijem, da nekoga ubijem, a onda kad skužim , jebate, kako sam nemočna najrađe bi se pošteno isplakala.
Tek tada skužim kako sam jadna. Imam osječaj da sam u jednoj velikoj limenoj kutiji, svi zvukovi mi odzvanjaju, osjetilo mirisa uopće nemam a prag tolerancije mi je, šta je to prag?
Ajde sve bi ja to još nekako i izdržala, mislim morat ću, htjela ne htjela , da me ne jebu zvijezde sa svih strana.
Nekako se uz sve te zdravstvene probleme ja sam osječam nekako nezadovoljno.Pari mi se da sam ružna, najružnija na svitu. Mislim jednako sam ružna kao i prije, a tad prije sam se znala osječat i najlipšom... Čini mi se da se svi prema meni ponašaju nekako bezveze. Da više nikome nisam nešto bitna u životu, je je znam to je samo osječaj, al jebe me šta ću. Nekako čak i te zajebancije na moj račun mi teško padaju, ništa mi se to više ne pari kao prije.
Svi su mi nekako štufi ništa više nije na nekom nivou kako bi ja tila.
Osim toga i bivši mi uvaljuje zajebe, malo mi se osvečuje zbog parnice na sudu pa me jebe u zdrav mozak. Ali sve mi se čini da je on zaboravio da sve ima svoje granice i da sam ja sve do jednom krajnje tolerantna. Ali ne volim tu kurvanjsku politiku. Njegova priča je sve polulaž, nikad nije bio iskren e to mi je odvratno. To je ono uvalit će ti zajeb ali na kartu, kao, bi on, rado izašao u susret ali ne može. Samo ne kuži da ja njemu već previše izlazim u susret i da će kad tad tome morat doć kraj. Ustvari gade mi se ljudi koji ne igraju "ferplej", a on je definitivno jedan od njih.
Danas sam bila čak vesela jedno pola sata jer sam uspila sklopit dogovor sa neprijateljskom stranom glede sljedećeg vikenda, kad smo tribali ić na jedan divni otok, di ja bajdvej nisam nikad bila.
E, jebenti život.
Po ure nakon uspjelog dogovora, saznam da se na taj otok ne ide taj vikend nego sljedeći i to mi minja cilu koncepciju jer ja vikend iza tog sljedećg imam namjeru ić uvatit Zeusa za... bradu.
E i šta mi je bitno, šta mi je najbitnije, kako ću sve to ukonponirat i oču li uspit nešto iskemijat, nemam blage. Još nisam ništa ni smislila, zato mi se i grinta.
Normalno da mi se zato grinta, imam pravo da mi se grinta.
To mi niko ne može zabranit, po Ustavu Republike Hrvatske ja mogu grintat. Di god oću a pogotovo samoj sebi u brk ili di već grintam.
Mislim ako Hrvati mogu popit onoliko golova od Engleza usred Lepog Zagreb grada, i ako se naši navijači mogu međusobno namlatit, a kao došli su bodrit svoju zemlju, onda....
Zašto ja nebi mogla grintat.
Mogu i hoću...
I nije to sve
Imam ja još za grintat, ovo je najsvježije
Imam ja jednu prija, e prijo moja , i ona imam momka od 2 metra
Ovo 2 metra uopće nije važno za nastavak priče
I sad mi je javila da je tamo di taj momak živi ona dobila mogučnost rada u struci i da će mi partit zauvik...
Je je, ka sad će svi reć, ništa nije zauvik, ali znam ja kako to ide, uvik to tako ide, prvo se viđaš često, pa malo manje često, pa rijeđe, pa još rijeđe pa jednog dana kad te neko pita šta je sa xy, a ti se ne možeš sitit ko je xy.
E Pupak svita, to se djelomično odnosi i na tebe. Evo već kad grintam, onda ću malo i tebi zagrintat.
Evo reci mi kad si ti ono otišla koliko ima,aj reci mi ?! Ja se više ne mogu ni sitit, i kolko smo se puta vidile. Ni jednom, doduše ni ja nisam imala vrimena, jebiga takva je bila godina...
Ali recimo da si ostala u ovome gradu sigurno bi se nekad našao neki prazni prostor za neku kavu.
Eto to mene jebe, kad ta moja prija ode, znam da ćemo se viđat. Dolazit će ona, izlazit će se vani. ali jednostavno jednom neću moć ja, jednom ona, i tako će se desit jedna takva godina, pa pet pa , jednom više neću znat ko je ta xy jer na spomen njenog imena, neće mi ona prva past na pamet, nego recimo čistačica u mojoj firmi.
E svi mi govore da sam ja sigurno ljubomorna. Jebate možda sam ljubomorna, možda stvarno jesam.
Možda mi je užasno krivo šta se recimo meni sve to ne događa....
Jebate, nije stvarno nije...
Jednostavno postala sam užasno kritična i pari mi se da sve i svako može biti bolji, i da je neko zaslužija više i da...
Ja samo mislim da , ma koji mi je kua....
Šta koga briga šta ja mislim!!!!

"Ja lud sam za njom , priznajem to....
lud sam za njom neznam kud sa sobom..." (zvoni mobitel....)
- molim!?
+jesi li napisala post?
-a o čemu ću pisat?
+pa, piši o čemu hoćeš?
-a, mogu li spomenut...?
+ajme, nemoj o tome, moglo bi...
-a oću li onda pisat o...?
+ajme nemoj ni o tome, ispalo bi...
- a onda ću o sebi, jeli može, to niko neće krivo razumit ...
+e, najbolje ti je o sebi, pari da tu ko ima šta razumit...
+aj poslat ću ti slike
-aj



A neznam od kuda bi počela. Kad bi i krenula od početka, ne znam šta bi bio pravi početak.
Idem onako, kako mi padne na pamet.
Eto finija je osmi misec, nisam planinarila 3 miseca. S obzirom na moju, inače, zavidnu kondiciju nije mi bio neki problem prišaltat se opet u planinarske vode.
Ima tamo jedna planina. I ima na toj planini neka raja. I jedna kućica u izgradnji na njoj ima, i puno volje i dobre energije tamo ima. I šumskih jagoda i malina i puno nebo zvijezda....
Planinarska kućica u izgradnji, inicirana od gomile entuziasta, bez ičije materijalne ili fizičke pomoći. Sve na principu "kad se naše ruke slože".
Prenj, divan, predivan , naj Prenj.
Idemo u petak, dat raji ruke...
idemo
Posli posla ukrcavanje u auto, vožnja 4 ure sa zaustavljanjem na pitama i sirnicama.
I to u Jablanici, poznatoj po dobroj i jeftinoj janjetini. A sa nama vegetarijanci.
Uvik ista priča.
Ma ne bunim se, ma kakvi, ekipa je bitna. A osim toga ni pita krompiruša nije tako loša još s jogurtom, prava delicija... Nebi čoviku palo na pamet ono malo janje, koje se onako sporo rotira, a kožica mu se rumeni i sjaji od kristalića soli koji su se zaljepili za nju.
Nebi čoviku, nikad palo na pamet....
Konjic, još malo i tu smo.
Kraj pilane parkiramo auto, raja nas čeka...
Krečemo sa kombijem, još jedno ura vožnje. Tribalo je to bit ludo iznenađenje. Ali kako to obično u životu biva nikad ne iznenadi ono šta planiraš da će iznenadit.
Feka bravo za kombi, molim i drugi put!!!
U svakom slučaju stanje je ovakvo. 2 dana prije polaska sam doputovala sa Svetog, sa sobom osim ruksaka donila i virozu. Koja me je drmala sve do pred polazak. A onda sam štafetu predala drugarici Pjedri. (evo baš mi se nešto i Dulibar žali da se ne osječa najbolje, nije viroza sa Svetog obična viroza, ko nju dobije na određeni način je blagoslovljen)
Drugarica Pjedra do zadnjeg trena nema blage veze ide li ili ne. Drugarica prekobrojna (samo ime sve govori) odgađa u zadnji moment svoj odlazak. Nekome Prenj nije suđen, nekome Biokovo a nekome... ah
Pjedra ide, idem i ja i još ona dvojica vegetarijanaca i jedna pasica- najslađa!
Raja nas je dočekala. Ovo mi je prvi put, samo jednom prva zora sviće- noćni uspon. Čeone na glavu i hodaj. Trebam li napominjat, da je to za mene bila prava sitnica. Poznati teren, orjentacija savršena, zvijezde, mahovina, miris bujnog raslinja, čisti zrak. Sve je, baš sve mirisalo na dobro...
Uspili smo stić u istome danu, negdi malo prije ponoć.
Na jezercu ima već raje...



Konačno okupljanje, planovi za sutra, montiranje šatora....
Ajme, opet ležimo na kosome terenu, jedva se čekam dignut, sretno otkopčavam patent-šatorski.
I očekujem (1. spoznaja- nikada ne očekuj) predivan pogled, sunce na istoku i predivno zelenilo, pogled na jezero.
Samo očekujem, a dočekam maglu, masu magle, pa još maglu i opet maglu.
Brrrrrrr.

Pjedra je ne baš dobro. Noć je bila vlažna i hladnjikava....
Kava , prva jutarnja, meračenje, priča zezancija...
Čekamo da grane sunce
Čekamo
Čekamo
Druga kava, treća , peta....

Šta ćemo sad.
Idemo nabrat malina i jagoda. Da se ugrijemo...
Ajme koja delicija...
Ima li šta lipše, nego ujutro marendat svježe voće, tek ubrano, na friškome zraku, sa predivnim pogledom i ludilo ekipom...
Ma čekaj jesam li ja napisala, ludilo pogledom, a na momente se vidija samo prst pred nosom...
a ajde dobro nema veze, recimo da mogu zamislit kako bi izgleda pogled, kad bi izgleda i znam da je to ludilo.
Zato nek ostane ovo "ludilo pogled!
Zima je, ponili smo hrpu kratkih rukava i dugi jedan, triba se zagrijat.
Amo šta radit, u radu je spas.



Pjedra nije dobro. Ona će leć.
Muški fizikale, a bogami i žene.


Čupamo brokve, oni nose žalo i šta ja znaš šta još radne.



Koji gušt, osjećaj zajedništva i korisnosti.
E sad tek razumim smisao onih radnih akcija, izgradnja autoputova i cesta.



A to mi je uvik bilo smišno, šta to tira ljude da fizikale iz čista mira (2. spoznaja-baš je lipo fizikalit iz čista mira)

Nisam se baš nešto ubila od posla, muškima je teže, ajde neka je i njema nekad teže.
Šerpa mi je reka da je dobia upute da mi nesmi davat nikakvu spizu. Ko to brine o mojoj kilaži aaaa? ali kumpire mogu gulit.
Ajme a skroz sam zaboravila, da je viđena neka neman, neka strašna ptica koja se jezovito glasala.
Imamo dva očevica, iz dviju zemalja, jedan vegetarijanac, drugi mesožder. Dakle male su šanse da je došlo do priviđenja. (3. spoznaja-uvik triba sve provjerit)
Da skratim jerbo mi se žuri.
Neman vidila nisam, pa ne mogu tvrdit, nje je niko uslika, alkohol nismo konzumirali.
Tili smo napravit šta više da bi se mogli u nedilju odmarat, ali životne okolnosti određuju ritam.
Nema sunca, nema ga
pjedra ima fibru.
Planinari, iskusni, donose odluku da nije pametno dočekat noć na planini sa fibrozonom Pjedrom. Ako joj se stanje za komplicira bit će samo teže doći do civilizacije.
Triba li govorit koliko nam je bilo ža, ali to je život. (4. spoznaja, uvik triba slušat iskusne planinare...)
Ajme baš mi je bilo ža, bilo mi je ža šta se nismo više družili, šta nismo bančili i pivali uz gitaru i vatru. Ma bilo mi je ža šta sam na leđima teglila alkohol a nisam ga konzumirala...
U 5 se krenulo.
Niz brdo.
Ja uvik kažem da je nizbrda lakše, ma šta god drugi govorili i tome.
Ali dobro ću zapamtit Dulibarove rići- reka mi je poželit ćeš ić uzbrdo.
ha ha. Moš mislit.
E sad nastupa za mene najbitniji dio.
Sičate li se onih mojih divnih noktiju.
One lipote, onoga čime sam se hvalila prije biće ni 15 dana.
Mater mi je jednom rekla da za lipotu triba patit. Ma moš mislit. Izvukla sam dvi najvažije spoznaje u životu.
(5. spoznaja, nemoš imat plastične nokte i nosit gojze, jednostavno nemoš)
Zna li iko koliko ima živaca na nožnim pristima, ja sam ih sve prebrojala i to po nekoliko puta.
I sve ono šta sam lipo govorila o svojim noktima, više ne važi. Sve ću ih počupat ako ne ispadnu sami.
Toliko me je bolilo da na jednu Pjedrinu slikovitu pričicu o nekom hororu i masovnom ubojici, samo sam mogla poželit ako nam slučajno naiđe barba Kruger, da mene prvu likvidira.
Lipota, to je relativna stvar, definitivno znam nešto, sigurno i 100%. A to je da se uvik osječam lipšom dan nakon šta se vratim iz planine. Budem, čista, oprane kose, namištene frizure, depilirana, našminkana. I eto i 6 spoznaje. Ma koje uljepšavanje. Triba samo otić u planinu.
Sebi uljepšaš vikend, a nakon lipog vikenda i u ponediljak budeš sebi lip. Ma koji manikiri po nogama, ma koje pizdarije....
I još samo da dovršim priću. Spustili smo se ipak jesmo, čak za skoro očekivano vrime.
Dok nisam ušla u auto govorila sam da neću više nikad. A lagala sam .Jedva čekam opet. Samo malo pametnije.

I još moram nastavit priću samo da dođem do spoznaje broj 7.
Šta mislite da smo se uputili doma. Ma nismo. Šta vam je. Pa subot je navečer. Šta mislite da smo išli negdi na dernek, ma nismo, šta mislite na pečeno. A nismo, opet smo završili na pitama i sirnicama.
Vozili još puno sati i došli, zamislite di. Na Sveto. Tuširali se legli, naspavali. obukli japanke. Ispekli ribu.
Popili kavu sa Lipotom i poslali razglednicu prekobrojnoj.
Spoznaja broj 7- Sve je dobro kad se dobro svrši, sve počinje i završava na Svetome, i nikad nije počelo i završilo onda kad se mislilo da je.

Prenju, o Prenju, vratit ćemo se mi. I stavit ćemo mi tu kućicu pod krov prije sniga!!!



UP DATE


Nažalost moram još nadodat i spoznaju broj 8. ako ih je puno više bilo ali ne smim o svemu ovako javno.
Definitivno mi je jasno da se Vinciju ni pod kojim okolnostima ne smi davat ikakav energetski napitak, ovo triba zapamtit dobro. Pogotovo oni koji znaju Vincija. Ni pod kojim okolnostima. Virujte mi na rič!!!