Ma tribala sam ovaj post pisat jučer. Kad sam bila skroz nabrijana.
Ustvari ovako je sve to krenulo.
Ja vam guštam vozit biciklu. Obožavam i čak sam počela toliko uživat u vožnji iste da sam se počela zapitkivat, možda ja uopće nisam ne sportski tip.
Najveća mi je gula , dok idem na posao, kada odvozim uzbrdicu i onda se par kilometara samo spuštam. Prparošica sam, vozim po pločniku. A ta vožnja je pravi užitak. Ljudi koji su mi okrenuti leđima, dakle ne znaju da im se približavam, mi služe kao zastavice na stazi. Pa ja uz ritam glazbe na mp3-u zaobilazim prepreke u manjem ili večem luku. Igram se slaloma. Ajme gule.
Stjecajem raznih životnih okolnosti već se neko vrijeme povlači pitanje, zašto suncokreta ne vozi auto?
Suncokreta je osoba koja baš ne voli molit za usluge, ako to nije nužno. Ali i suncokreta ne može neke stvari obavit bez auta, koliko god ona bila savršena.
I tu dolazi zajeb.
Stvarno zašto suncokreta ne vozi auto???
Mislim, neš ti vozit auto. Pizdarija. Danas svak vozi auto. Ali nije svako suncokreta.
Jebate položila sam vozački , davno, doduše ustvarni užasno davno.
I vozila samo to lito kad sam i položila.
Jebiga imala sam takve ljude oko sebe koji su kontali da im nikad neće bit potriba da suncokreta vozi auto...
Doduše suncokreta je sigurno više bila na gubitku šta ne vozi nego ti koji su mislili da im nikad neće bit potriba da ona vozi...
Ustvari je stvarno zajbano bez auta, pogotovo kad nemaš nikog ko bi ti moga uskočit.
I tako, koko to obično u životu biva suncokreta je došla do spoznaje da je auto potriba. Baš potriba.
Pa se malo tvrdoglavila, ko glumila da neće sad vozit iz dišpeta. Pa malo držala predavanja u stilu a zašto mi niste dali auto kad je tribalo.
Ustvari sve je to bio paravan za moj strah.
Nedostatak samopouzdanja.
Najjednostavnije od svega mi je bilo izvuč se na neku davnu priču.
Samo , na žalost, ne mogu se vječno na to izvlačit.
Svjesna sam toga odavno, da bi mi život sa automobilom bio puno lakši.
Svjesna sam, ali me je strah natirao da glumim kako mogu ja bez auta.
Svaki put kad bi tribala negdi putovat, nešto ić kupit ili do nekoga otič zaklela bi se samoj sebi da ću uskoro odlučit se na taj potez. Jer napor koji sam uložila u organizaciju ovoga ili onoga, koliko sam ljudi molila tako se jadno osječala i stalno mislila da sam dužna je sigurno veči od straha koji ja proživljavam.
Sad kao vi vozači se mislite pa čega se ja bojim.
Bojim se ne sposobnosti, ne mogučnosti kontroliranja automobila, prometnih nesreča, bojim se straha koji imam. Eto šta ja znam šta je pravi razlog. Ja jednostavno mislim da nemogu naućit vozit auto.
Apsurd je veči šta sam vozački položila. Dakle nekad je neko zaključio da sam ja ipak nešto naučila. ali to očito nisam bila ja.
Da skratim priču. Uvik ja idem na široko.
Jedini način da sebe prisilim napavit nešto šta znam da moram i želim , između ostalog, je bio taj da sam se prije skoro misec dana dogovorila sa instruktorom za sate vožnje. Lako mi se bilo tada dogovorit, imala sam vremena zaboravit na dogovoreno. Sve dok nije došao taj dan.
Jučer točno u 18 sati sam morala bit na tom i tom mistu.
Majko moja, ne mogu ričima opisat tu paniku.
Zadnjih nekoliko sati sam tražila izliku zašto bi sve skupa odgodila za recimo bar sutra. U 17.30 me instruktor nazvao da potvrdi dogovoreno. I ja sam samo sebe čula kako govorim : "ma normalno dogovor je u 18. vidimo se!!!
Pa dobro jesam li ja luda. Mislim, šta će meni auto. ja imam biciklu. Pri tom uživam u vožnji iste. Onaj kome treba da ga ja vozim neka plati taxi. Neš ti, putujem sa svom bagajom 5 puta godišnje, pa i da to platim nekome kao uslugu još mi je uvik manji trošak nego da uzdržavam i auto. Meni auto stvarno ne treba. Glupost. Ja želim živit zdravo.
Trebalo bi i inače ukinut promet po gradu. Bilo bi stvarno bolje da svi hodaju ili voze bicikle. jeli tako???
Pa ne moram ja znat vozit auto!!!
Ma zašto bi ja vozila, molim lijepo!!!
18.00
Dobar dan, dobar dan, drago mi je ja sam suncokreta2.
Znate šta, mene vam je užasno strah, ja nemam blage vozit auto i molim vas tretirajte me kao nekog ko nikad u životu nije vozio.
Barba instruktor je umra od smija. Ko zna kad je zadnji put vidija toliku koncentraciju panike na jednome mistu.
Došli smo do odredišta, on je izaša iz auta i reka da sidnem na vozačevo misto.
Odma, jeli to odma moram napravit, čemu žurba?
ajme ...
Poslušala sam, jebenti, a šta ću drugo. Ipak sam ja žensko, a žene su učili da budu pokorne i poslušne.
Ajde sad pritisni kvačilo, ubaci u prvu. Koči. Aj sad u kreni pa ubaci u drugu.
I tako jedan školski sat.
Suncokreta je vozila auto. Skroz sam zadovoljna. Mislim se ja sam upravljala njim a ne on sa mnom. To je ono šta sam stalno želila od života. Mislim to, da ja upravljam njim, bar djelomično.
Odma sam se dogovorila za danas.Opet u istu uru. Ne tribate se bojat, izolirana sam od ostatka svijeta.
Bila sam ludo sretna. Čapala me nenormalna euforija. Ne zato šta sam vozila. Jer nešt ti vožnje, ako i ne kažete znam da mislite. Nego me čapala sreća jer sam se suočila sa stahom. Jebate sila sam za volan i vozila. Pogledala sam straju u oči. Ka lagala bi kad bi rekla da sam se straja osobodila. Evo i sad me već vata nervoza. Zato i tipkam. Tako mi je lakše.
E da zaboravila sam reč da sam jučer do vožnje očistila cili stan, nadoknadila sam sve šta ovaj vikend nisam obavila.
Tako da mi se pari da bi ja od ovog nervoznog stanja mogla dobit masu koristi.
Vata me panika, prpa me je za popizdit.
Ali šta ću već sam dogovorila današnju vožnju. Nema bižanja. Sad mi je gotovo moram to odradit do kraja.
Jednom , valjda ću i ja jednom vozit, kad budem vozila ovo će mi bit smišno. Ali znam već ću se tada trest od suočavanja sa nekim drugih stahovima. A ima ih. Stvarno ih ima.
Sad sam u fazi da imam force suočit se sa njima pa triba iskoristit to plodno razdoblje. Držite mi fige....
Post je objavljen 23.09.2008. u 14:37 sati.