Suncokreta2

Ima nekih ljudi, odnosa, planina koji jednostavno, iz ko zna kojeg razloga, uvijek mi nekako izmigolje iz ruku. Koliko god čvrsto stajele na zemlji..
Prvi put kad se to desi, ostanem zapanjena, drugi put već mi nije sve jedno a svaki sljedeći me ustvari čini ravnodušnijom. Možda ne ravnodušnijom nego naviklom na takvu situaciju. Tim migoljenjem ne umanjuje se ,u mojoj glavi, ljepota, jedinstvenost i želja za susretom.
Ali mi negdje, lagano, počinje bit jasno da si jednostavno nismo suđeni. Negdje , u međuvremenu, se pomirim, recimo da se pomirim , sa činjenicom da je ta planina prezahtjevna za mene, da joj ja jednostavno nisam dorasla. Da se ja, možda, na nju mogu popet ali da sa njom ne mogu uživat, ni u njoj. Jer prevelik je zalogaj ona za mene. A ja bi je htjela, silno bi je htjela, a ona me neće.
I nisam očajna, nisam ni tužna, nisam ni nesretna. Jednostavno sam realna. Znam da sigurno negdje, možda evo neko tik do mene, može uživati u toj planini, smije i zna u njoj uživati.
Možda




Ne podcjenjujem ja sebe. Stvarno ne podcjenjujem, ja sam jedna skroz realna osoba. Jesam ,stvarno jesam...
Tako je bilo i tog jutra.
Prvo iznenada, baš skroz iznenada, saznala sam da se ide.
A nisam se tome nadala. Mislila sam, možda dogodine. Možda.
Ali do tada će me ionako već pustiti onaj žar koji osječam prema njemu.
Uhvatila me je panika.
Možda ne zbog njega, on je divan, predivan, veličanstven, gord.
Pa ko bi se takve lljepote mogao bojati.
Nego zbog svih onih koji jure prema njemu, prema nekom njegovom vrhu. Svih onih koji su sposobnije, brži bolji od mene.
Jasno mi je , skroz mi je jasno, da mi je konkurencija prevelika. Da ja ustvari i ne mogu konkurirat.




Pa ja sam realna, ne pada mi ni na pamet da konkuriram, jer nismo mi svi u istome rangu.
Ima ih, večina, mlađih, bržih, lakših, ljepših, poželjnijih, smjelijih....
A di sam tu ja. Na kraju kolone.
Nekako sam se, naivno, ipak našla u gomili .
Sa neopisivim strahom i žalom šta sam donjela odluku da idem, a bolji su od mene ostali doma, krenula sam. Jer povratka nije moglo biti, ni bježanja ni odustajanja.
Gurnula sam samu sebe u žrvanj.
Stisnula sam zube, krenula i molila se Bogu da mi da snage da ipak to nekako preživim.
Tješila sam se da ne znam kako teško da mi bude imam dva tjedna da se rekuperam.
Da zaboravim na loše iskustvo i krenem dalje.
U dva tjedna onaj najteži šok se može odradit i, sa možda malom tugom u srcu, ipak se može krenut dalje.
Ima još planina, nije jedina, ako me neće, ako misli da je nisam dostojna , možda će neka druga mislit drugačije. Neka koja će mi isto biti tako lijepa, koja će me isto tako privlačit, kojoj ću se isto tako divit.
Tako tješeći samu sebe, udubljena u vlastite misli i opterečena vlastitim strahom koračala sam dalje.
Sve sam čekala tenutak kad ću reći da više ne mogu, da je prezahtjevno, da nisam u stanju, da mi je žao, da nisam ni mislila da ću moći.
Koračala sam dalje.
I uživala.
Uživala u svakom koraku. Ni jednom nisam zažalila, ni jednom nisam pomislila "šta je meni to trebalo"
Tad mi se dogodio klik u glavi. Tad sam shvatila, da se možda ipak podcjenjujem ili da ga možda precjenjujem.




Ne ne precjenjujem ga , on zaslužuje sve epitete koje sam mu dala. Zaslužuje svu veličinu koju ima. Jer nije umišljen, nije prepotentan, nije ne dodirljiv.
Divan je, predivan, i hoće me.
Možda me ipak, nekad, hoće. Možda se ne moram bojat konkurencije. Možda mu nije bitno da sam najbolja, najmađa, najbrža, najpoletnija.
Koračala sam polako i uživala u svakom trenutku, u svakom pogledu, u svakom zvuku i mirisu, u svakoj boji i svakom dodiru povjetarca
Možda on zna zašto bi ga mogla zaslužit, nekad. Možda zna i vidi ono što ja nisam u stanju.
Možda mu se od svih tih boljih, ja najbolje veselim. Možda meni najviše uljepša život, pa moje oduševljenje uljepša i njega.




Možda, uopće ne mora biti tako.
Možda ništa nije ni crno ni bijelo. Možda je sve sivo ili ružičasto ili ko zna...
Ja samo znam da se nisam nikada više bojala neuspjeha, da se nisam nikada više divila, da nisam nikada više sumnjala i na kraju da nisam nikada više uživala.
dobro , možda jesam. Ali nikada trezvenije glave.
Uhvatila sam opet samu sebe, da sam u krivu. Da sam sve krivo posložila, da ništa nije ne uhvatljivo, ne dodirljivo i ne imuno na nečije oduševljenje.
Da nešto šta ti uljeva strahopoštovanje, ne mora ne biti nježno i milostivo prema tebi.
Možda težina cilja diktira tempo, ali u svakom se putu do cilja može uživati. možda više nego u samome cilju. Sam cilj ti može samo dati više samopouzdanja, dokazati ti da možeš. Da sve možeš šta želiš, sam treba odrediti tempo koji će ti olakšati a ne otežati put. U kojem ćeš uživati.
Pa taman on trajao , tko zna koliko vremena. Tfreba sebi dozvoliti, da se uživa u usponu koliko god treba, taman da se ponekad i skrene sa putanje. Čisto onako da se čirne kako svijet izgleda sa nekog drugog vrha.




Ustvari prvo te čopi euforija i oduševljenje, i misliš da sve možeš odma i sad. Onda shvatiš da ne možeš, pa te uhvati strah i sumnja. I tada dolazi najljepši trenutak kada shvatiš da kroz svo to virjeme si ipak radio lagane korake naprijed i da možeš više nego šta si se usudio pomislit.
Ustvari da možeš sve, baš sve samo ne odmah.
Jer planina je kao čovjek, nije imuna na ljubav i oduševljene.




A čovijek je planina , ne možeš ga osvojiti ili prisvojiti ali ga možeš voliti.
Ili otok ili poluotok, tko zna...

Amo probat povuć paralele.
Uh šta ja to volim, pokušat usporedit nešto šta je na prvi pogled totalno različito a ustvari skroz identično.
Prošli vikend uputili smo se na Mosor.
Kada se izgovori Mosor obično se prvo (najčešće i jedino) pomisli na Dom ili eventualno jedan od vrhova odma u blizini Doma.
Najčešće večina nikad i ne upozna onaj divni, predivni Mosor koji nam je tu tik ispred brade.
Ja sam imala sreće, mi smo imali sreće, pa smo vođeni putevima kojima puno rijeđe kroći ljudska noga imali priliku vidjeti Mosor u svojoj totalnoj i nevjerojatnoj ljepoti.
Kako to kod mene obično biva, skužila sam da u zadnje vrime to sve češće radim, opet sam prepoznala život u tako životnoj planini.
Stvarno me je dojmila lipota te planine, koja mi se nalazi ispred nosa ,a ni u najluđim snovima nisam mogla zamislit da može biti toliko savršena u svoj svojoj vekličanstvenosti.
Imala sam sreće, imali smo sreće, da nas je tim putevima proveo netko tko je znao tu njenu veličanstvenost i htio je podijeliti sa nama.
Usudila bi se reć da, u svojoj ne dugoj planinarskoj karijeri, ne pamtim niti jedan izlet na kojem sam tako uživala. Od krajolika, terena, uspona i tempa, pa do lijepog vremena i još ljepšeg društva.
I šta sad, šta sad sa svim ovim oduševljenjem i lipotom. Triba izvuć neku pouku, tiba povuć neku paralelu.
Ustvari se ovako razmišljam. Ako mi je ovako lipa planina tu isprid nosa cili život, ustvari jedna velika enigma. Ako godinama nisam svjesna sve njene lipote. Ako godinama mislim da je lipa, ali ne mislim da je veličanstvena. Ako godinama odlazim kod nje i družim se sa njom a nisam sposobna vidit je u pravome svitlu.
Može li se to isto dogodit i sa ljudima.
Možemo li godinama družit se sa nekim, imat ga tu tik ispred nosa a nikad ne bit u stanju vidit svu lipotu te osobe.




Treba li nam nekad da nas neko drugi provede stazama na kojima ćemo neku osobu vidit u totalno drugom svjetlu.
Ustvari mene nešto drugo zanima.
Postoji li prijateljstvo između muškarca i žene?
Ja sam ustvari totalno sigurna da ne postoji. Ne nikako ne može postojat prijateljstvo između muškarca i žene, da bar jedna strana ne osjeća, ne vidi i ne hoda onim stazama kojima se mogu vidjeti oni veličanstveni prizori.
Ovako ja to vidim.
Neki muškarac i neka žena, kao jako su si dobri prjatelji.
Kao jako se dobro poznaju.
Kao recimo ja Mosor.
Kao zbližili su se na onim istim stazama, već poznatim, već uobičajenim kao recimo staza od Sitnog do Doma.
Možda nikad u životu nisu , možda nikad u životu i neće imati sreće prošetat onim nekim manje posječenijim stazama koje pružaju svu svoju ljepotu.
Možda je recimo, jedna osoba jedno vrijeme zakoračila na te staze, ali ova druga to nije bila u stanju shvatit, pa se ova prva vratila na dobro poznatu stazu. Na kojoj je lijepo ali nije veličanstveno.
Postoji li stvarno prijateljstvo između muškarca i žene?
Postoji li planina koja ima samo par poznatih staza.




Jesu li odnos između muškarca i žene skroz poznat, uhodan, jednostavan i skroz normalan.
Ili je samo nastao iz nemogučnosti hodanja, ljepšim krajolicima tog odnosa. Pa su se njih dvoje, ili ono jedno sam prilagodili mogučem. Odlučli se planinarit uobičajenim putevima, uživat ali nikad prepustit užicima.
Možda im jednostavno hodanje tim ljepšim i skrivenijim stazama nije bilo tempirano u isto vrime.
Obično su staze sa ljepšim prizorima i opasnije.
Ima ljudi koji jednostavno ne žele riskirat za malo više lipote. Nego uporno hodaju već uhodanim stazama. Vjerojatno ponekad ipak pomišljajući kako bi bilo da malo skrenu. Da malo zavire iza brda...
Ali se ne usude, ili misle da se ne isplati riskirat. Jer mogu se izgubit, i neznat se vratit na onu već dobro poznatu stazu.
Ja stvarno mislim da su sva ta prijateljstva između muškaraca i žena ,ustvari samo, ne podudaranje želje za kročenjem tim zahtjevnijim i skrivenijim stazama.
Ustvari ovako stvari stoje. Kad gledam druge ljude i druge odnose onda sa sigurnošću mogu reć da prijateljstvo ne postoji između muškarca i žene.
Ali naglašavam kada gledam sa strane druge ljude i duge odnose.




Kada gledam sebe i svoje prijatelje, sa sigurnošću tvrdm da takvo prijateljstvo postoji.
Ili možda lažem možda su i moja prijateljstva nastala zbog ne tempiranih hodanja tim skrivenim stazama. Ili možda nisu. Ili možda kasnije neko poželi zavirit iza brda ili možda ne.
Možda su stvarno to samo najobičnija prijateljstva.
Možda stvarno postoji planina koja ne skriva neke predivne krajolike. Planina na kojoj je sve viđeno, koja je ljepa ali ne nudi iznenađenja.
Možda će to jednom bii i Mosor. Meni će možda biti, a možda i neće. Možda će nekome i put do Doma biti avantura.




Jednom, nekome...

A ne ne. Nema šanse da pišem sad o tome kako sam već dvi godine na blogu. Ustvari ne mogu virovat da sam već dvi godine na blogu.
Imala sam ja svoje pauze veće i manje.
Imala sam ja svoje faze kad sam vodila računa o tome koliko mi je komentara ostavljeno na post.
Imala sam ja svakakve svoje faze.
Ali ova mi se najviše sviđa.
Neki dan mi je jedna osoba rekla da su moji postovi preiskreni, ali da imam sreće da me samo komentiraju oni koji me vole. Pa se ja valjda tako opušteno ovdje i osjećam. Trabunjam i pišem kako mi dođe i šta mi dođe, ne šetam baš po drugim blogovima i ne ostavljam komentare reda radi, kako bi meni čitanost porasla.
Ko me voli taj me čita, ko me čita taj me sanja a ja o tome pojma nemam. haha , jedna dobra sevdalinka malo prerađena za moje potrebe, da kafanski ugođaj bude u potpunosti.
Ustvari ovo je baš moja kafana u koju mi navrača poznata ekipa. I to je to.
Pa kad smo to sad lipo rasčistili, kad smo definirali ovih mojih dvi godine bloganja i kad smo im konačno našli najbolju moguću verziju. Red je da se malo i pohvalim.
Znam uopće nisam imala namjeru hvalit se. Ali što više razmišljam o tome to me više vuče da se ipak hvalim.E sad dali sam ja shvatila da se imam čime hvalit ili sam jednostavno, negdje u međuvremenu, postala toliko ne kritična da se svačim hvalim, nisam sigurna.
Ustvari ovako stvar istoje.
Prvo sam tila napisat srcedrapajući post i zahvaljivat se svima od A do Ž za divno provedene dane, za ispunjene nećega u šta nisam bila sigurna da ću uopće pokušat a kamoli uspit. Ma onda sam odustala od te varijante. Prvo ja uopće nisam osoba koja se zna zahvaljivat na taj način, drugo dosadne su mi te američke limunadice di uz pobjednički govor idu obavezno i dvi suze u kantunu oka, a treće ma šta ću se ja kome zahvaljivat ko me zna zna, koliko sam , jesam ili nisam sretna ili zahvalna zbog nečega.




@Lipoto čak sam mislila napisat pismo tebi i opisat ti sve u detalje, kao Prekobrojnoj nekad. Ali odustala sam, ono za Prekobrojnu je bilo spontano i sigurna sam da je i ona sama svojom energijom isporvocirala onakav post.
Ti bi se , sad već kad si se odmetnula, mogla opet vratit i u blogerske vode pa da se čitamo. Da ne moraš jednu te istu priču prepirčavat sto puta. A one sitne detalje, one finese koje život znaće ćemo ionako izanalizirat na nekoj kavi virtualnoj ili realnoj, sve jedno.
Daklem.
Ovo ustvari namjerno odugovlačim, jer obično nemam riči za ono najlipše šta mi se dogodilo.
Pa ću se još malo vratit na analizu života uopće.
haha
Planinarenje je ka život doslovno, cijeli jedan životni put možemo prikazat kao uspon do nekog vrha.




Prvo pikirate neku planinu, procjenite težinu uspona po istoj.
Tek tada imamo bezbroj varijanti mogućeg uspona.
Za neku planinu možemo mislit da je ne dodirljiva, za neku da je presurova, za neku da je daleko iznad naših mogučnosti.




Možemo mislit bilo šta o nekoj planini, ali dok je ne probamo, ne možemo sa sigurnošću reći išta o njoj. Osim toga na savladavanje prepreka koje nam ta planina nudi opet utječe masu činbenika. Od godišnjeg doba, do vremenske prognoze i vremena - vremenskog ograničenja, koliko možemo potrošiti na savladavanje iste.




Samo pojam vrijeme mogu rasčlanit na tri osnovna faktora, pa kad to shvatim, onda mi je tek jasno da svaki pojam mogu rasčlanit na neka tri osnovna faktora. Pa to puta ko zna koliko konbinacija.
E ova je konbinacija bila odlična, doduše vjerujem da je mogla bit i bolja, uvjek se da još koji detalj bolje posložit. Ali mogla je biti i puno gora , čak i katastrofalna. Prema tome, bila je najbolja od trenutno mogučih.
Ma šta sam ono tila reč. E da, nekad mi se čini da nešto u životu nisam zaslužila. Da sam premalo truda uložila da bi došla do tako dobrog rezultata.
To je samo zato jer nisam zlopamtilo, pa zaboravljam da sam masu puta dobila manje nego šta sam , možda, trebala. To je ta ravnoteža.




Ti učiniš za nekoga ,a tebi vrati neko treći.
Ti zaslužiš negdje više ,a više dobiješ tamo gdje si zaslužio manje.
Čista ravnoteža.Samo malo ispremještana tek tako da nebi sve unaprijed mogli znati.
Zašto sam danas ovako pametna.




Zato šta sam razgovarala sa Bogovima.
Pokupila gomilu životnih mudrosti, shvatila tisuću stvari koje su mi cijeli život pred nosom, ali ih nisam bila u stanju vidit.
Iscjepkala 5 dana u tisuće malih predivnih filmova. koje ću još dugo vrtit u svojoj glavi.
Fizički se potrošila, emocionalno obogatila.
I konačno zaista shvatila stihove:



Svijet je brod bez luke,
vrijeme val bez žala,
prolaznici mi!!!


Suncokreta2 - 6.10. 2008. SKALA 2866m
Prekobrojna - 6.10.2008. SKALA-SKOLIO 2911M
Fax Helizim, Ježurko, Dulibar- 6.10.2008. SKALA-MITIKAS 2917m

OLYMP!!!

Meni kad god neko izgovori ove riči padne na pamet ona reklama di curica mami cila u strahu govori : Idem ja
a mama joj odgovori: možeš ti to!!!
I obrnuto.
Uvik mi se nešto stegne u grlu jer mene uvik drži neka trema.
Skoro svaki dan bi mogla izgovorit tu rečenicu, sa tom istom emocijom.
I skoro svaki dan bi mi triba neko ko će mi reć : Ma možeš ti to!!!
Šta ja znam jesu li mi oči veće od mogučnosti.
Šta ja znam mogu li ja to.
Možda i ne mogu.
Ustvari sve sam uvjerenija da ne mogu.
Ali idem probat, ionako mi nije krajnji cilj doć do vrha, cilj mi je probat osvojit i vidit.
Vidit toliko toga šta do sada nisam imala prilike.
Več to mi je ispunjenje sna.
Jednog od mnogih.
Idem ja.
Mogu li ili ne mogu nije ni bitno, glavno je da idem!!!
Sretan nam put!!!