Let lastavica

13.12.2019., petak

Deveti broj

I evo devetog broja časopisa "Beogradski krug kredom". Riječ urednika, Zorana Ilića. Broj nosi eminentni književnik Srećko Aleksić, sa lakoćom iskusnog pisca koji zna odabrati najbolje. Stihovanje na lakmus papiru Govorim razborito ko' drveće obgrljeno cvetom; i moćan pred rečima, rušim sve pesničke barijere u sebi i drugima, Živeti ljubav: dati joj svoje tkivo; sazrevati u stihovanju, pevati nad besmrtnosti nade, nad iskrom: Rađanje je posledica Života, ništa ne postoji uzaludno; svet neprekidno nestaje- u jednoj tački promišljanja i boje razlivene u sećanjima, da si me nekada davno volela. Sunce nije istina u kaputu skitnice i njegovih pesama, u mokroj hartiji bez slova- u ulici Velikih lipa i cvetova; koje liče na prašnjave izloge, i oko budno gleda poglede - naivnog čoveka svoje sudbine. Pišem, da bih zatočio stihovanje; u hartiju adligata i muzeja, odbačen od velikih stvari kako su nam vrednosti male; i ne znam da dokučim Život, između Smrti i Ljubavi- uvek se probudim prevaren od nadanja; u nešto nepoznato na lakmus papiru. U broj je pozvao svoje goste: Slađanu Belko i Svetlanu Joksimović Ljubavni kintsugi - On je baš razočarenje. Veliko. Zaboravi ga jednom. Nemoj više da misliš na njega. Reče kuma prošle godine, za rođendan, koji joj nije čestitao. Po prvi put posle 18 godina. ad mu je javila da je kuma umrla, on koji je kumu znao isto toliko dugo kao i nju, sa kojom se družio, pio kafe, jadikovao kad ga ona iznervira, delio sve o njoj i za nju, jedva izgovori samo jedno:- Baš mi je žao. I ona poče da piše. O svemu. O njemu ponajviše. Da istera suze. Što je više slanih kapi klizilo niz njeno lice, sve više su se slatke slike vraćale. Sećanja. Na sve one dane… bez jarana. Samo oni. Njih dvoje. Lepih, visokih, pametnih (hm, ne baš, kad su to mogli sebi da urade, kašalj, siromaštvo i... ne mogu se skriti). I kao kad izgubite par rukavica, onda kupujete nove, razne, šarene, drugačije ne bi li iz glave izbacili onaj omiljeni par, onaj čiji dodir kože miluje, koje pasuju taman kao nečija ruka na bedru. Ali nije njegova. oliko god se trudila da dvojnik bude odgovarajući, ne ide. Samo njegov par smeđih očiju ispod naočara gledao je tako da joj nije trebala svetiljka u ponoć na livadi podno ukavice, u noći bez mesečine. Samo njegov dlan je mogao nežno da pridržava njenu podlakticu duž šljunkovite Gortanove uvale. Samo njegovi mišji zubi mogli su da otvore rajsferšlus na njenoj maloj crnoj, beloj, roze haljini. Uvek isti model, isti zip i isti zubi. Danas se muči sve kriveći ruke iznad vrata ne bi li dohvatila taj početak zipa. Nema ko da pomogne. Da ostane svučena. Taj drugi, dragi čovek je imitacija. Života, ljubavi, strasti. On je njen pokušaj da prevari sebe. Ali ne, nema zamene. Garantni rok ljubavi je istekao. Samo je Pepeljuga mogla da obuje staklenu cipelicu. Jednom kada se razbije tu ni kintsugi ne pomaže. Zato je danas imitaciji nežno rekla da će rado s njim popiti kafu, negde u gradu, popričati o deci i filmovima, knjigama... a sve ostalo će ostati plod njene mašte i stihova. Pozlata ljubavnih krhotina nije moguća. (Kintsugi = japanska veština ukrašavanja polomljenih i zalepljenih staklenih predmeta pozlatom. Uspomene koje su nam vredne treba pozlatiti.) Oliveru Šestakov O R A H Pradavna tajna od prirode zadana, je u orahu, u njegovom jezgru u obliku moždane kore. Tu počivaju vijuge spoznaje i putevi sudbine u sigurnoj sferi ljuske, kao u kosmosu. Jezgra oraha, priljubljena u dugom zagrljaju, sebi dovoljna, pod istim nebom, na istoj zemlji, probuđeni šapatom lišća, sa skrivenom svetlošću u jegru, koja čeka jesen. Zar je ljubav nešto više od toga? Slikar i pisac Stanko Janjušević gostovao je s pričom Litica. Deo priče čitala je Ljilja Lambić Zorica Zoja Mladenović prikazala je dijapazon svoje poezije. Nemoj živeti u tišini Nemoj živeti u tišini... Pomiluj svoj um... Pusti misli na drum. Više volim kaldrmu što me trese, no puteve popločane. I tuga i sreća moraju da krase naše dane. Samo nemoj živeti u tišini... aži, reci, iz sebe izbaci... Vikni, drekni, smej se glasno... Grli, ljubi, voli strasno... Život je malo svetlosti, malo bola, malo radosti... Sve se završava u mraku, prođe svetlost a mi odosmo u raku... Zato nemoj živeti u tišini... Tišina je mračna... Tišina je ružna... Tišina je tužna... Voli budalu u sebi, glupiraj se, nema razloga zašto ne bi... Dok god se osećaš živo, ima nade... Pusti šta drugi rade... Neka drugi svoje živote vode, ti idi do svoje slobode. Nemoj živeti u tišini... U njoj živi ništa... Ti idi vidi, šta ima tamo, gde sebe ljubiš, gde pamet gubiš... Gde radost leti, gde ti osmeh sleti... Gde ti srce peva, ti idi... Idi, srećan život vidi... Živi svoju mladost, vežbaj radost... Slušaj žamor života... Nacrtaj liniju, pa je preskoči... Izvan te crte ti iskoči. Razbistri svoje poglede, promeni svoje izglede... Okreni leđa prošlosti, nasmeši se budućnosti. Pa nek si bez novca i neka si uvek crna ovca. Izroni iz problema, izađi iz kutije straha i srama... Nemoj da te obavije tama... Samo reci sebi: "Nije me briga!" Tu leži tvoja snaga, u tebi sve se krije, sve što vredi, samo svoje misli sredi. Tako se to radi, samo od budala oladi. Ne živi u tišini... Pređi nametnute granice, okreni nove stranice... Ja prešla sam sve linije, I sada živim mnogo finije... Na sebe ja sam ponosna, ljudi moji... Radosna i nasmejana... Sve može biti dobro, samo.. Nemoj živeti u tišini... Pa, doviđenja do sljedećeg broja! Hladno je, idemo na čaj!

- 00:14 - Dobro došli pristojnim komentarom na moj blog (22) - Isprintaj - #