Siboney

<	listopad, 2007					>
P	U	S	Č	P	S	N
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30	31

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Pisati blog ili ne? Čemu sve to?
A što da ne!

btw Siboney je naziv pesme iz soundtracka od 2046. Izvodi je Connie Francis.

Linkovi

Blog.hr

Free Hit Counter

lignjoslav@gmail.com

Ne pitajte šta možete učiniti za svoju zemlju, pitajte šta ima za ručak.
Orson Vels

Beware of the man who works hard to learn something, learns it, and finds himself no wiser than before. He is full of murderous resentment of people who are ignorant without having come by their ignorance the hard way.
from The Books of Bokonon, Cat's Cradle

I stumbled out of bed
I got ready for the struggle
I smoked a cigarette
And I tightened up my gut
I said this can't be me
Must be my double
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

I'm burning up the road
I'm heading down to Phoenix
I got this old address
Of someone that I knew
It was high and fine and free
Ah, you should have seen us
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember who

I'll be there today
With a big bouquet of cactus
I got this rig that runs on memories
And I promise, cross my heart,
They'll never catch us
But if they do, just tell them it was me

Yeah I loved you all my life
And that's how I want to end it
The summer's almost gone
The winter's tuning up
Yeah, the summer's gone
But a lot goes on forever
And I can't forget, I can't forget
I can't forget but I don't remember what

Pixies - I Can't Forget
(Leonard Cohen cover)

-------------

...
...
Davno je to bilo. Sada je Nađenjka već udata; udali su je, ili je sama pošla - svejedno, za sekretara plemićkog masalnog fonda i sad već ima troje dece. Ono, kako smo ja i ona nekad išli na sankanje i kako je vetar donosio do nje reči "ja vas volim, Nađenjka" nije zaboravljeno; za nju je to sad najsrećnija, najnežnija i najlepša uspomena u životu.
A meni sad, kad sam postao stariji, nije više jasno zašto sam izgovarao one reči, zašto sam se šalio...

Anton Pavlovič Čehov - Šala

31.10.2007., srijeda

red posla, red dilberta

Zaista sam nešto ufitiljio sa blogom. Nemam ništa bitno da izjavim (a pre sam, kao, imao), javljam se tek da dam glasa od sebe da sam živ.

Malo radim, malo gledam stare Dilberte, pa opet radim, i tako.
Omiljeni likovi su mi Wally i Ratbert.

Sačekao sam da prođu sva miholjska leta, pa sam onda rešio da putujem. Prošlog vikenda nisam bio tu, neću ni ovoga, zatim vikend odmora, pa će pasti sneg a ja ću opet otići na put.

Opet mi je mokro levo stopalo. Pre par godina kupih skupe firmirane cipele, zaista dobre, zimske, da mi traju. Oni boflovi pre njih su se svako malo raspadali. Ili se rašiju negde, ili češće pukne đon. A ove sada su onako lijepe, ne što su firmirane, nego su baš lijepe, ali jebo ja sve po spisku genijalcu(*) koji im je dizajnirao đon. Neka rebarca, od tankog materijala, lepo amortizuje korak, ali šuplje. Istrošilio se malo i stanjilo, stadoh na nešto oštro, avaj, eto rupe, kaverne, eto prodora vode. Pokušao sam da zapušim silikonom. Lepo osušio, očistio, spičio unutra pola pištolja silikona, mislio bravo majstore, sad si mu pokazao. Osušio, probao, izašao na kišu. Pokazao malo sutra, pušta i pored silikona, eto opet poznatog osećaja na levom tabanu.

Šta dalje, da probam kobit ili bitulit, ili da fugiram tigar lepkom, nijesam pametan.
(kupovina novih cipela i skakanje na jednoj nozi su odavno uzeti u razmatranje)

(*)Mislim da je dizajner cipela namerno ugradio ovu grešku, da bih posle godinu i po morao da bacim ove i kupim nove. Od čega bi inače živeli on i njegova firma, kad bi pravili nešto solidno i dugotrajno?

- 16:21 - Komentari (12) - Isprintaj - #

23.10.2007., utorak

And the rain it hammered down

.... idealno vreme za spavanje, služenje vojnog roka, potpaljivanje vatre u peći, slušanje nick cavea, ili zavlačenje u bioskop...

- 10:25 - Komentari (7) - Isprintaj - #

18.10.2007., četvrtak

Kad kola krenu nizbrdo

Pre neki dan, predvečerje, miholjsko leto, šetam se gradom, kupio prvo jesenje kestenje. Idem tako, lepotan, svoj, spuštam se ka autu, treba ići dalje, u nove pobede i poraze. Vidim gužva neka, napravio se krkljanac, crvene se stop svetla u koloni, neki pokušavaju da se vrate u rikverc.

Pokajnički priznajem: pomislih – Verovatno neka žena ne ume da se parkira u rikverc!

Ah u kakvoj sam zabludi bio!!!

Silazim malo niže, vidim da je čelo gužve baš tamo gde sam parkirao svoj auto.

Znate one filmove gde se glavni junak vraća kući, zatiče u ulici vatrogasne i policijske automobile, prilazi kući, frka je baš pred njegovim vratima, desila se neka katastrofa, on pada na kolena i gleda u nebo: Zašto, o zašto baš meni?

Tražim pogledom svoj auto, ali poznatu konturu ne zatičem gde treba, nego eno ga desetak metara niže, na suporotnoj strani ulice, ukoso nabijen u neki drugi auto... Trčim nizbrdo, odsutno, bez emocija, sa oljuštenim kestenom u rukama.

Zabijen je u nekog Renoa 4, očuvanog, tu je i gazda, stariji čovek, počinje mentalna tortura. Pita me da li sam normalan, valjda misli da sam se zabio u njega i otišao, pa se sad vraćam. Sve će biti u redu, kažem dok žvaćem taj prokleti kesten, samo da pomerim kola da ne smetaju... Otvaram vrata, vidim ručna spuštena, nije ni u brzini... E jebo sebe kretena, šta mi bi da ostavim auto tako na nizbrdici, na šta li sam mislio kad sam parkirao kola pre dva sata?

Srećom, mom autu nije ništa. Baš ništa, kanda da se mnogo polako kotrljao. Nesrećna renolica je gore prošla, iako je u voznom stanju, ali njen lim je star i savitljiv. Znam dobro, imao sam takva ista kola, prodao sam ih za manje para nego što ovaj sada traži za popravku. Ne pristajem na poravnanje, teška srca, kriv sam, jebi ga, žao mi je, ali neću dalje od toga. Zovem policiju, trpim mentalnu torturu dok ih čekam. Za divno čudo, brzo dolaze, obavljaju svoj posao, i to bi bilo to. Idem dalje, uprkos svemu stižem na vreme na odbojku.

Te noći sam se probudio negde u tri sata.

Ne znam koji mi je. Ustao, legao. Opet ustao. Pred televizor. Gledam kraj filma na jednom kanalu, pa kraj filma na drugom kanalu, pa onda ne znam šta. U pet nazad u krevet, ležim, san i dalje neće na oči. A treba na posao. U osam šaljem SMS da bih danas da iskoristim slobodan dan ako može. Nema problema, stiže odgovor. Konačno spavam, do jedanaest, budim se po divnom sunčanom danu. Obavljam par velikih poslova što me odavno čekaju, opušteno, uz pesmu, sve je super.

To veče dok sam čekao da policija stigne na uviđaj osećao sam se baš jadno. Ajd što nisam navikao da me ljudi mrko gledaju i otvoreno mrze i misle da sam kreten. Nego, razmišljao sam koliko malo fali da život ode u tri lepe. Kako stabilnost visi o tankom koncu. Pogotovo kad kao ja živiš u ubeđenju da nemaš baš puno oslonaca u životu. Sve je na staklenim nogama. Zaboraviš da povučeš ručnu, i sve očas može da se poruši.

A simbolika, gde ćeš grđu simboliku. Ako vožnja auta simboliše sposobnost da se upravlja vlastitim životom (ubeđen sam da je u podsvesti zaista tako), šta bi onda mogao da simboliše auto koji se bez upravljača i bez kočnica strmoglavljuje niz ulicu? Uf, uopšte nije čudo što nisam mogao da spavam.

- 22:23 - Komentari (8) - Isprintaj - #

17.10.2007., srijeda

Svako čezne da ima ono što nema

Malo sam jutros gledao šta ima na boingboingu, spazim ove tandem cipele. Podsete me na san od pre dve godine.

Gledam šta još napraviše Finci (evo adrese). Pažnju mi privukao ovaj bradosurogat (u opisu piše: For anyone who ever wanted to try a beard). Eto nečeg za mene. Šalim se, naravno.

Nisam baš obdaren facijalno-dlakastim izraštajima. Taman toliko da moram da se brijem. Ako to ne uradim, izgledam ružno, ako namerno kao pustim da raste, ubrzo izgledam smešno. Ali ipak, pre skoro petnaest godina, vratio sam se neobrijan posle mesec dana na planini, i rešio da dopustim dlakama da rastu i dalje. I tako sam "puštao bradu" od jula do negde iza Nove godine. Iživeo sam svoju želju da probam, poklonivši usput decama, prijateljima i kolegama inspiraciju za smeh.

Tako da mi finski bradosurogat u stvari više nije potreban, ali su mi jasni porivi onog što ga je izmislio.

- 11:34 - Komentari (7) - Isprintaj - #

11.10.2007., četvrtak

Patter of tiny feet

Nikad nisam video ko to živi iznad mene. Stan je dugo bio prazan, povremeno bi se noću čuli glasovi kako odjekuju u praznim sobama. Onda se neko uselio, čuo sam korake, kada je noću tiho čuo sam i glasove.

Kada se predveče vratim sa posla, sve češće čujem dečje korake. Neko dete se igra, neumorno trči po stanu: tapa tapa tapa tapa. Glasove skoro da ne čujem, samo to sitno trupkanje dečijih stopala.

Trčite, mala stopala. Kad porastete, pravićete žurke, možda ćete glasno slušati narodnjake. Nema veze. Trčite, trčite, trčite, ja sada volim da vas slušam.

- 11:36 - Komentari (2) - Isprintaj - #

09.10.2007., utorak

Jesen je jesen je

Jesen je jesen je,
ponovo cvetaju smrdljive kuke

Na mladim granama mnogi prolaznici vise obešeni

Ulične svetiljke i bandere savile se do zemlje i plaču

Ulica je pusta i hladna,
jer izduvni gasovi nemilosrdno truju prve glasnike proleća

Evo i ja se pridružijem trendu lirskog opisivanja jeseni, ovim svojim davnonapisanim uradkom.

Očita je nezrelost autora i njegova spremnost da se prepusti prejakim osećajima, na momente fatalističkim.
Mrak i beznađe; žuta svetlost koja se teško probija kroz izmaglicu; vetar, hladnoća i ruke u džepovima - to su vizije opredmećene ovim stihovima. Stilske nedoslednosti se daju objasniti uticajem tuđe poezije (prvenstveno Apolinera, Nerude, Cesarića i Prevera), kao i u to doba još neartikulisane ekološke svesti društva.

- 19:38 - Komentari (4) - Isprintaj - #

05.10.2007., petak

Udarajmo pečate i hvatajmo zjale

Slučajno ili ne, već nekoliko dana sa sobom nosim jedan pečat. I zaboravio sam da mi je u rančiću, natrčim na njega dok kopam za nečim drugim. Teatralno ga izvadim i ćutim, gledajući ispod oka...

Mene pečati asociraju na Strogo kontrolisane vozove. Na ovu scenu.

... Ali avaj! Niko nije čuo za taj film, a kamoli da pamti tu čuvenu scenu.

Zabole me dupe.

Bukvalno. U istoj sedmici su počele i odbojkaška i kuglaška sezona.

(p.s. radi se o zapaljenju mišića, ko je iskusio razumeće)

A dupe je zarđalo jer uglavnom sedi za računarom hvatajući zjale.
Evo današnjeg ulova.

- 13:26 - Komentari (7) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>