Štaka koja mi je postala bliska prijateljica uopće ne garantira mjesto u tramvaju, pogotovo ak pada kiša pa još furaš kišobran onda se ta štaka nekak "zgubi", kuiš. Sreća pa su mi deca velka pa se ne žurim se domeka, a ja se tolko volim da pričekam od 4 do 4-15 p.m. (čitaj kak oš) 4 6-ice na Št(r)osmajerovom trgu gdi je pravi štos ući u prvu 6-icu.
Našoj mladeži je danas lakše nek prije. Jebate kad se setim onih logaritamskih tablica, tam su mi oči ostale, to sad više ne trebaju. Ne trebaju se praviti ni da bulje kroz prozor glumeći da ne vide matoru sa štapom, zadubiju se u mobitel i bok te veseli. Nekidan sam ustala jednom mladiću od 80 i koju jer očito da hodat može al se tresel dok je stajal. Ma da ne treba, videl je moju prijateljicu štaku, reko sednite se, ja brzo idem dole. Za 6 stanica, kaj bum, čovek se muči. Htel me pošpotati nakon 3-e stanice, reko gospon, dajte najte, to malo kaj nam je još ostalo...
Nekidan sam prvi put zamolila jedno 14-godišnje stvorenje neodređenog spola da mi prepusti mjesto, Lepo sam zahvalila (mrzim matorce koji to ne čine), al sam ga/ju pristojno pustila da pojede sendvič, popije sokić i pošalje koju poruku, napiše zadaću al reko sad si fertiš ajmo, hvala.
Postalo je moderno, ono nosi se, stajati u prepunom tramvaju ne okrenut prozoru nego okrenut prema sredini tramvaja. A tek na vratima, ma famozno, oduševljena sam. Stoji žena lica pritisnutog na staklo (novi trambaj, pa ono staklo, ona jedva ušla) a lapan ispred nje odlučio pisat na mob. Kak više ni vinska mušica ne bi stala u taj tramvaj, udaljenost njenog nosa do njegovog mobača je 2-5 cm, ovisno o kretanju prometala. Čekala sam da naglo zakoči. Žena u očaju gleda mene s okom i pol (ima oka al ovo joj je stisnuto na staklo) a ja suosjećajno brišem očale, šatra su zmazane, neugodno i meni. Kad je došla stanica svi s vrata su se maknuli da neko izađe, a onda su se svi skup vratili i još ih je jedna snažnija Ličanka malo pogurala da i ona stane, uz par domaćih kolokvijalnih primjedbi.
Kad ulaziš u tramvaj gdi je sve skup 6 ljudi skup s vozačem, slučajno sedeći na mjestu za invalide ljubazno ti prepuštaju mjesto i sjednu malo dalje. Ja velim - pa ima mjesta, ne, ne, tu bu vam lakše (da je tramvaj pun svi bi se pravili grbavi).
Nema to, mi smo kulturan narod.
Onaj displej, zvezdica, kako god, veli: Molimo prepustite mjesto starijim osobama i majkama s malom djecom. Pa u dupkom prepun tramvaj uđe majka s 2-godišnjakom (nosi ga ga rukama da vidimo da se muči) i onda se napravi totalna rošada a sve zato da posedne dete i vozi se jednu stanicu. Kom si se ti onda ustal, 2-godišnjaku ili majci s 2-godišnjakom? Ko pozna Zagreb, od Trnskog do Črnomerca sam stajala u busu u vreme jutarnje gužve, još s onim sklopivim kolicima preko ruke. Kad smo došli do Selske jednostavno sam dete uvalila nekoj koki u krilo i rekla da ili bum opala u nesvest ili nek ga pridrži. Da bu se deral. Reko pa nek se dere, al ja više nemrem, svi se zakeljili za stolac. Mali se nije ni javil, samo je pogledal jesam još kraj njega (a di bi bila majketi).
Ne znam kaj bu kad skoro odem u penziju, sve mi se raselilo po svijetu, nešto poumiralo, partnera nemam, deca rade na crno il ne rade, al bum kad buju topliji dani otišla sesti na klupicu koja gleda na tramvajsku stanicu i uživati u prizorima koje više ne moram osobno podnositi, do onda bu nas u Zagrebu još i više, šatra pada natalitet. Može biti, ali broj stanovnika u Zagrebu raste. Broj tramvaja neodređen.
Oznake: ZET
