Već sam pisala o ovoj temi, al buraz ovo je sve intenzivnije.

Imam par prijatelja, mogu slušati beskonačno, zaboravim piti kavu, ak sedimo jel uz kavu. Unesem se u priču, zaboravim da mi je slika nejasna (džozle u ruci mesto na nosu) jer ti neki rijetki - kaj god da pričaju uvijek daju neku opasku i ili krene na smeh ili na nova saznanja. Uvijek onda vidiš kak malo znaš dapače čini ti se - sve manje znaš. Ima, ima famoznih ljudi,eto Branko i ja smo proplakali od smeha zbog jednog zelenog lavora! A nedavno sam viđena s prijateljom kak ga slušam pa mi je kolegica posle rekla - jednom buš tak ga slušajući, zaboravila dihati, diši, halo! Seka!!!!

Međutim:

Idem s Rebra sednem u bus, sedne žena mojih godina do mene i ničim izazvana od Rebra do dole do Maksimirske mi priča kak joj je jučer bil rođendan i kak je njen unuk Borna i kaj napravil za nju a onda i ona pekla tortu do 1 u noći. A kud u krivi čas, pa nisam išla na Rebro na kavu! Ma i kud me nađe.

Jučer ulazim u dućan,uzimam košaru, gruntam kaj trebam kupiti. Jasno, to po kaj sam došla, vjerna sebi - zaboravim kupiti. A bilo je važno: dete došlo rano vjutro doma i ima žgaravicu /pitam se od čega/, dakle zaboravila sam sodu bikarbonu jelte. A zakaj: Čim me vidla ops pred mene nova blagajnica, vidle smo se možda 3 - 4 put, čekaj (TI???) da ti pokažem kćer, jel ti vidiš s ovim očalama (pazi kak je skužila, zna se da se u mojim godinama rabe jedne za gledanje druge za čitanje),da ti pokažem kćer. Lako kaj je ona meni kćer pokazala, čula sam sve o kumovima, ko kome koji kum odakle rodom... Dok iz reda na blagajni nije jedan počel rikati ko lav. Veli ona - e. ajd kad kupiš kaj trebaš, bum ti još nekaj rekla.

Isusek...?

Vele deca daj se stara makni iz stana, gle kak si debela, prošeći, ma odi bar do Name (još tak zovemo tu zgradu) ajd kupi jabuke i drek-papir (nekorišteni dakako) tolko moš nosit. Onda se starije seti - a kaj bu išla, pol naselja bu joj plakalo na ramenu, daj stara skopaj neku nabrijanu facu i gledaj u pod, napravi nekaj za sebe.

Ma niš ne koristi. Onda me zaustaviju - oooooooooooooo kaj smo zamišljeni, gledamo u pod, pa di ste, pa dobar daaan, ma kod vas je sigurno sve u redu, joj znate kaj mi se dogodilo. Ja velim - žurim, ma još ovo, e počeli su me navlačiti za rukav, reko sori žurim (već lažem): Zvala me prijateljica da joj nije dobro....

Ujutro na tramvajskoj stanici - to nije za opisati.Ja držim otvorenu knjigu glumim da čitam, ne pomaže. Počela sam piti doma kavu, da donekle uopće prepoznam ko mi se obraća na stanici jer neko bu sigurno. Stojim sastrane ono mislim da sam nevidljiva. Ak odem na kraj stanice do tam bu mi se njih bar 5 obratilo (stanujem skoro celi život u ovom kvartu). Je kak da ne, ak niš drugo obesi mi se kći od susede oko vrata, joj tetaaaaaaaaaaa, kak ste, jooooj kak ste slatki bucasti tak vas je lepo zagrliti, cmok cmok, bla bla novi dečko, faks, stara koja ne zna slušati, ocjene.... Joj ide i na moj tramvaj, nema veze kaj čeka sedmicu....

Lepo prosim: Ak me neko treba nek po mene pošalje taxi, ja ću nadoknadit trošak, ovo nije normalno. Kaj ja stvarno sve moram čuti? Od ljubavnih, do sretnih trenutaka (imena umrlih rođaka koji su ili nisu ostavili lovu), razočaranja (imena svih učesnika i krivaca), umrlih (prethodno umiranja od bar godine dana), rođenih (dugi i teški porod, imena doktora, sestara), novootvorenih 2nd hand šopova i popusta (kak ne znam di je Roberto ili Cappa!) ili poskupljenja, novih suseda (obiteljski status, podrijetlo, političko opredjeljenje, godina rođenja, OIB-ovi!), tračeva (tu je pak SVE uključeno).... svi sve žele da ja znam, ja ne znam ko mi glavu nosi, počela sam pričati u snu i budim se, mislim kaj bu komšija mislil, zna da sam otkačena al ovo...

Sve bih ja to mogla znati da imam talent za pamćenje. Inform-biro made in Zagreb!

Pa mi na kraju na poslu kolegica s pravom veli: Seka, ovo ti sad pričam točno 10-i put! I da mi nisi tak draga sad bi se nasrdila.

Onda ja odem i kupim burek za gablec i ispričam se. Naravno onda se zapali Dolac i nemrem kupiti burek, to meni za inat! Inače: Znam ime prodavačice bureka, znam da ima kćer a posle smjene ide na hitnu (???!) znam ime gazde, otkud nabavlja sir i meso, a otkud tijesto, gdi se burek peče i kad dolazi nova runda, dobila sam i broj telefona da naručim da me burek čeka ako kasnim na pauzu....

Kad nemreš bit s nekim normalnim čovekom onda je bolje doma s ludom papigom, bok i bormeč.

A sad idem speći burek! Pardon, sirnicu, burek je od mesa.

Telefon i mobitel su isključeni, naravno. Jer ak bu kakav krivi spoj i tu bum slušala sat vremena, ne jednom sam....

Oznake: priče