Na nekim mjestima nađeš dva izvješća skroz različita, od dva eksperta za rukopise, ono jel autentičan potpis primatelja poštanskog pismena il nije i tako svašta vele moš iščitati iz rukopisa. Naješće rukopis nemreš pročitati, ali znalci zanata mogu reći – osoba je lena, vredna, muljator, odlučna, agresivna, mlaka, ono sve - ne znam valjda i boju očiju, sudbu naklonjenu ili sudbu kletu.
Jutros šaljem juniora da mi digne lijek tam u nekoj apoteki gdi su lijek još jedino i imali. I napišem mu velkim slovima kak se lek zove, a on – da ko je to pisal z levom nogom, da to sliči na arapsko pismo, da kaj bu mu ženska u lekarni rekla kad joj to pokuša pročitat. Mislim rugala se sova sjenici, njegov rukopis je još gori, kud je levak a moral je pisati slova nadesnoravnajs', koma. Princeza je na faksu imala problema pa ju je profesor zamolil nek piše u svaki drugi red jer da on nemre loviti jel to t, l ili i (slovo s točkom). Ajd to na faksu, ali u osnovnjaku ili gimnaziji bila je koma imati grdi rukopis. Eto, oboje na majku, biološki otac ima prekrasan kićeni rukopis (sitan do boli) al mu to niš ne pomaže, pitam bi li rekel grafolog: pozer, dvoličnjak, škrtica.
Na žalost već pokojni Willim se užasaval mojih pisama pa sam prešla na razglednice, a stroj za pisanje (još nije bilo kompova) mi je sinek potrgal (nekaj kaj se inače nemre potrgati). Willim je rekel posle - ni pokušaval nisam odgonetavati kaj pišeš, a daj probaj velika slova, to kasnije kad smo se jednom našli u Opatiji. Smijal se i on i njegova Ana, da kak su me to učili slova grda pisati, reko nisu me TAK učili, tak je ispalo. Na kraju mi je iz Amsterdama poslal neki stroj za pisanje, običnu šrajbmašinu, čiji je transport vjerojatno koštal više od mašine. Veli – tu i tam se pitam kaj mi oš reći… pa da se nađe…
Neki imaju lepi rukopis. Najljepši rukopis ikad - je imal Đani iz Lošinja, godinama sam čuvala jedino pismo. I to je pisal tiskana da ne velim mala štampana slova kak se to onda zvalo.
Neki isto imaju lepi rukopis i onda ja pasem oči i uživam i sva sam jalna. Nema tu pomoći. Neka sam slova naučila pisati lepše al to nije doprinijelo njihovoj čitljivosti kao takvoj.
Ima još tak nekih koje poznam da lepo pišu, uglavnom inžinjeri građevine, poznam samo dvojcu doduše, ali apsolutno najgrđi rukopis ikad ima jedan moj prijatelj, a nemreš mu se puno rugati, rukopis je čitki. I kaj, nemreš niš promenit. Blažene tipkovnice.
Oznake: rukopis