Mali ljudi i prve uniformice: Kad smo prije par stoljeća bili mali i još je postojalo primanje u pionire a čije se cele zakletve sjećam, u školi smo morali imati kutu. Svi. Crnu. Moja mama je rekla da to zgleda ko da idemo na neki malo veći sprovod i sašila mi je plavu kutu. Ne znam je li točno od nje, ali vrlo naglo da ne velim odjednom, nas je uhvatilo plavokutaštvo. A drugarica Štefica Pavelić je uvijek govorila da ak smo bez kute, taj dan dok se kuta riflja i suši i pegla, da moramo biti uredni. Biti uredan je značilo da moš doći u poštopanoj vesti ili nadoštuklanim hlačama, ali nismo smeli biti podrapani, s koncima di je trebal biti gumb, e, ne, to je kažnjavala, ne znam, minusom. Lako da i ukorom pred isključenje. Moral si biti nenapadan u školi i sličan masi, ne se isticati, nikako:
Cigančica Sonja je morala reći mami doma da joj skine ogromne zlatne rinčice (i konačno da se nabavi neka kuta!) pa je onda Sonja još imala i kruh mesto gumice za brisanje i kad joj se i to prigovorilo prestala opće dolaziti u školu. I nikom niš. Sirotinja.
Uz to je iz škole nestal jedan Marko, mislim nije ga niko ukral, nego – neeema ga (ispisali ga ti neki koji su o njemu brinuli il kaj već). A bili smo premali da išta spoznamo, kam idu deca kad nedu u školu jer nemaju kutu i nisu baš sabrani. To kaj više nije dolazil, to manje više, ali smo ga spominjali od smeha jer je na pitanje kaj je požar, rekel da požar ima šljem na glavi. Onda ga je drugarica Štefica pitala da opiše mačku pa kad je provalil siromak smrtno ozbiljan da mačka ima perje, misla sam da bum umrla od smeha. To je prvi frenetični smeh koji pamtim. A još u plavoj kuti.

I u gimnaziji, ak to ko može verovati, smo furali kute. Jel se krivo sjećam, sad su ju furale samo ženske. Eto ti emancipacije! E sad je tu bilo varijacija na temu. Nela Perišić ne bi oblekla kutu da ju kuhaš u loncu (Nelu, ne kutu) al se znalo da kad je Engleski da mora imat kutu pa ju je za taj sat posuđivala. Kaj je profa iz engleskog kužil i to joj prigovaral, al ni mogel niš, imala je kutu! Taj si je i zapisival to u imenik, smatral je to osobnom uvredom i odavanjem dubokog nepoštivanja.

Moja stara je počela izvoditi bijesne gliste, zašila mi je kutu ko malo dužu jaknu, pa s ruskim kragnom, pa obrubljeno onim nekim ornamentom na bijelo, džepove, kragn i rub, pa poduplani rub na rukavima, ludnica, kuta iz žurnala. Šik, u prevodu fensi.

E onda su u velkoj dvorani u IV. gimni organizirali masovni sastanak, kolko god nas je stalo u tom turnusu a sastanak je vodil precjednik omladine socijalističke, komunističke, te neke, veseli i dežmekasti koji je čital proglas, bla bla.... o tom oblačenju sjećam se ko sad, malo je i mikrofon prestal škripati (a koje škripanje smo mi jedva čekali) i objasnil bla bla – “kuta nije ni kaputić ni haljina bez rukava”. To smo posle pjevali do mature, kad si došel žicat kutu na posudbu, nisi rekel – molim te kutu, imam engleski ovaj sad ..... nego samo - E, rista, kuta nije ni kaputić ni haljina bez rukava?? Pa je kuta već bila bezecirana ili nije.

Bila sam jedina s takvom kutom (kaputić) u gimni, znala sam da se to na mene odnosi i živo me zabolilo, moš mislit! To - haljina bez rukava to su bile mnoge kute jer su cure zdrapale rukave što radi komocije, što radi istrošenosti, što radi pomodarstva.

Prof iz engleskog nam je živce fino zmasiral, što prigovorima o kuti, što prigovorima o šminki. Vrhunac je bil kad je Nelu poslal u zahod da skine šminku. Vratila se sva crvena i zribana (njena šminka je bila kvalitetna i skidala se kemikalijama a ne vodom) što je celom inače ne baš nekom jedinstvenom razredu, bilo kolektivna sramota i poniženje. Bila je odlučila više ne posuđivat kutu. Pa kad je skinula šminku, onda je rekel da ni nokte (a imala je nokte divota) nesme više lakirati, prvi nokti na cvjetiće, a sama ih je crtala lakom... U tri boje, ludnica, avangarda! Kasnije ju sretnem s one strane šaltera u nekoj banci, bez šminke, nokti lepi al nenamazani, i dalje s najlepšim i najmanjim uhima na svetu, pitam, jeste Vi Nela, tak mala uha samo Nela Perišić može imati. Šteta kaj nismo imale vremena za kavu, bila je ludnica od gužve.

Prvo radno mjesto mi je bilo u bolnici, u administraciji. Kuta zelena, svjetlo zelena. Volila sam tu zelenu kutu, imala je džepove i nisi se mazal s onim indigima i tak dalje. Posle je prof. Škrabalo to nešto oslobodio raju od kuta, ne sjećam se.

U hotelu su bile obavezne uniforme, to je bilo divota. Plave uniforme i svetloplava šulja, i cure mesto kravate ona neka trakica božesačuvaj, boja -zelene trave mog doma- samo boja ono - trula višnja. Zakaj trula višnja, ni moglo biti – zrela višnja??
Da ne bi bilo boja trule višnje samo zelena. Mislim koja je to boja trule višnje. Onda može biti i boja trule banane, kruške, jonatan jabuke ili boja trulog limuna sa plijesni, e, pa oker zelena ili pariško naranđasta, ljubičasta poput latica tratinčice, i tak, mislim, ko voli pričati o bojama. E da, Irenina mama je kupila novog Stojadina, to još u gimnaziji. Pa je bil smeđi. Veli Irena izvana boje dreka, iznutra boje proljeva. Pa valjda i to ovisi kaj si jel. A tak je nekak posrano završilo i naše prijateljstvo.

Lepo su trebale ostati boje kakve jesu, osnovne a ne to sve nešto azurno pariško svjetlo tamno plavo kao jutarnje nebo. Pa sad ti izmisli, uglavnom uniforme su mi bile simpa. Mislim ove mirnoljubive, ne ratne, o tome ni neću. Kaj neću, maslinastozelena veli brat kad je 1968. došel doma na - ne znam kak se to zvalo - odmor? - iz JNA. Kak sam ja bila mala, mislila sam da to sigurno ima i neke veze s maslinama, pa bar šnjof na masline, a koje mi je ulje onda još bazdilo. Sad mi bazdi cijena kad vidim pravo maslinovo ulje, kojeg nit nema na Dolcu. Pravoga. A ni na moru. Ima pravoga u Blatu n/K, za domaće ljude, ne furešte iz Zagreba.

Kak mi standard nešto ne raste, imam za posel dva para hlača, jedne cipele celu godinu (butik Branimirov plac) i dve šulje. Kak je moja dijeta rezultirala s dve kile ober ove već nemoguće težine, imala bum sad na zimu opet onu umjetnu crnu (!) bundu kaj je poslala Frau Stockhammer iz Njemačke, od susedine kćeri koja ju je nosila u trudnoći, a koja je rodila trojke, svako valjda od 4,5 kile. I mada Bugi veli da je bapska (u pravu je, a kaj da ju farbam u zeleno, ma i tak se raspada) ja još u to jedino stanem.

Ipak razumijem te prve kute koje sam nazvala uniformom, to kao da se ne vidi da je neko bolje a neko siromašnije oblečen. Većina dece i to one siromašnije, je imala nekog u Švabiji i taj je slal obleku da te buša zaboli, drečećih boja, a kombinacija, uglavnom zeleno i naranđasto. Oni najsiromašniji su bili fakat tak pokrpani da se više nije imalo kaj zakrpavati. Pa ni kuta. Meni je stara prekrajala sećam se neke već apšisane šulje koju je prvo nosil stari pa ju je prekrojila za brata pa sam ju ja furala godinu dana, to mora već negdje biti napisano jer mi je na nos išla i šulja i stara s njom. Sad ti opadne gumb pa da ne šivaš sve nove jer si ovog zgubil, hitiš šulju, tak se to radi. Oću reći tak se ja oblačim jer velim malo punijim kokama, kaj oš hitit, prvo mene pitaj. Pa kad me pitaju: kaj si radila popodne, batećuk šivala sam si gumbe. Ljudi misle da sam duhovita. Ja opće nisam duhovita, samo pričam kaj se događalo i kaj se događa.

Uniforma koju obožavam je, jasna stvar, uniforma ZET-a. Više od te uniforme volim samo njihove nosače, mislim one kaj su oblečeni u te uniforme s određenim zahtjevima glede neplaćene vožnje. Ovih dana u depresivno-blagdanskom raspoloženju razmišljam da negdi nabavim jednu takvu uniformu i mirno se vozim po gradu.