Pol 9 ujutro, žut planet se zainatil i piči po Zagrebgrade, divnimoj. I sneg okopnil, ni za lek ga nema. Ali nađeš malo leda ak se baš potrudiš, a, da!

Kak je lepo kad si sam doma.
Niko niš ne pita, niko niš ne kritizira, niko niš ne zahteva, varijanta 1.: niko ne pita – mamaaaa, a kak se veli na njemačkom: daj, hrana, čoksa, manje, više, hoću još, daj, daj još, daj i za sladoled...
Ili: varijanta 2.: Kaj pak trebaš viš da sam na netu, stara imaš pljugu, kaj baš sad moraš te račune, gle ove k. penkale opet ne pišeju, joj kak je net spori, joj na faksu pak štrajkaju, buraz daj odi u sobu dosadan si ko proljev....

Ma kad nema nikog, jednostavno: niko niš!

Ali, vrag ne spi: Skužim da mi frižider čudno pjeva, zgasim mu električne radnje, natočim sokec, ubacim tri leda u obliku školjkice i guckam si sokec i osjećam se ko na moru. Još se usput i hladim.
Mrakača! Pobacam ostatke hrane kaj je junior skril po vuglecima stroja - da ne bi ja vidla da nije pojel, a to zgleda ovak: Neki prastari škrajac od bureka s mesom na koji bi se još samo muha polakomila Onda komad zdenka sira u trokutu, samo mali komadić jednog trokuta - onog ljutitog i srditog tak jako da ti se prvo dimi na uha, dok jedeš, a posle još od negdi. Je našla sam i peršin koji inače stroji u dubokom. Pa nešto što sliči mrkvi, al je tak friško da sam od tog iz zajebancije vuzl zvezala. Pokvareno vrhnje, uredno zatvoreno pa nisam ni kužila da ga je sinek samo načel. Mislim si čekaj, buš me čul da se vratiš od staroga. Stari se ubil od truda, trudove bu dobil, zel je dete na tri dana, veli puno jede. Zanimljivo po ne znam koji put, to dete izgleda samo kod oca puno jede, evo kod mene se hrana baca, nema ko pojesti, pa evo upravo sam nabrojala.

E frižider se nikad brže ni otopil. Vratim sir zdenka, friški, ne ostatak, tri litre soka i neko mleko sumnjive kakvoće a koje bum provjerila ujutro uz kavu. U duboko sam vratila neki komad nečega i tri runde pripremljenog grincajga za juhu, upalim frižider i uživam, bok moj dragi, kak je to lepo kad moš na miru frižider otopit. I guckat sokec s ledom u obliku školjkica i opće, čini ti se ko da si na moru.

Nisam znala kolko mesta ima u frižideru. Sad kad sam pokupila led koji je padal sa frižiderskih stranica zavidnom brzinom, vidim ima prostora ko u priči, i mislim kak bi taj frižider trebalo s nečim napuniti.

Recimo flašama s vodom pa ih posle rasporedit po sobi da hladiju atmosferu.