Upala, odnosno uletila nepozvana, muha u kuhinju, dinsta se meso, kaj bi muha nek na šnjof. Otvorim prozor, muha ne doživljava, ostaje u kuh'nji. Djetešce poživčani, gle muhendaru jebenu, veli, i tak, viče, ko da bu se muha splašila. Dete upali španjulet (ne kuži kaj to je – španjulet, he, he) sa šibicama, ode muha, poludila jadna, bazdi kuhinja za popizdit. Ni muha ne voli sumpornu smrdočinu.

Jučer pak uletila lena mua (to se tak zove kad imaš blizu dete od godinuipol) alzo jedna muha, u trambaj. Sedmicu. Pa lepeta, majku joj smušenu. Muhastu. Omuhavljenu. I sedne se na vrata, tak da smeeeta, jelte, smeta ulazu i izlazu. Ne jebe putnike posto pola, ne doživljava iste. A ja nisam platila kartu (naravno) makar ne znam kaj sad to veze ima, al dobro.
I onda tako to, jelte. I fino, muha se vozi, a dete veli jebote muha a ja velim kaj fali muhi, pa šverca se ko i ja. Aha, sad znam zakaj sam napisala da sam se švercala.
No, dobro, uglavnom: Veli mi dete da nisam normalna. Zbog muhošverca.

Kaj to zbiljam tak?

Možda bi trebalo uvesi muhe - kontrolore za one muhe kaj se švercaju. Ak ide retrogradno, ja bum svjedočila, ova muha bez karte je ušla kod Branimirca. Nije imala čak ni mobitel da se spasi od kontrole, imam i svjedoka, puuuuuuuuuuuuuun trambaj penzića, u 1 popodneeeeeeee, čovječe kam idu ti penzići, invalidi, starci dvaput/već/krepani, upomoć, ni studenata nema ni deca još ne markiraju, kam idu, samo paseju di buju se deli. Da, za svjedoka - ima i jedna kćer.
A i ta muha, kam je ona naumila. Ma ne, stvarno su teška vremena, sve to plazi ko muha bez glave.