Blogove će, kao, izgurati FB i ono kaj ja još ni kao termin nisam prihvatila i ne želim, tviter ili kaj već, a puno se postavljalo pitanje svrsishodnosti bloga i bilo je i povišenih slova, nemrem reći tona kad je blog čitljiv, a ne slušljiv.
Kak mi treba pol godine da nekaj skužim, tak sam se sjetila da i prije nego je postojao blog, postojala je vešmašina i mlinček za kavu (sad ga nemaš di kupit). Dapače, i šrajbmašine su postojale i ja sam tolko toga napisala na moju Olympiju da je to nekaj kaj se zove – hrpa. Naravno, bacila sam dobar dio, zabunom, i to onaj najbolji dio bolje reći najburniji, ono kaj samo život može montirati, kaj čovek zmislit nemre. U to vrijeme kad sam živila van Zagreba te po povratku (odurno, obje faze) i doživljavala stvari od kojih normalan čovjek puca popola ili na četvrtine, prema mogućnostima. A kad sam se rastepla u komade. Ali zeli dijelove, neki ljudi, i malo zlepili skup, pokrpali...
I kasnije, prije neg sam skužila blog, napisala sam puno, teških recimo, postova koje nikad neću objavit.
I one neke stvari koje nemreš ni napisati i ne da ne želiš da drugi znaju, mada svi znaju, ono kaj je okuvidljivo i uhočujno, bar moje susectvo i tako još neki. Ali interpretiraju po svom, a te neke događaje, sjećanja, koja ti sam želiš zaboraviti. Da si oprostiš ili olakšaš, pa si prikažeš kao da je to nečiji tuđi život, neka grozna ili pretužna tuđa greška i tajna.
A tajni nema. A blog bude još neko vrijeme. Posle bloga se vraćamo pisat na šrajbmašinu.