Vidim po blogovima, ljudi se uvaljali u veljaču. A ovo stoji već neko vrijeme u maj dokjumencu, pa u pomanjkanju boljega, evo:

Ne, nije niko nikog pojel. Bar u ovom okruženju. Za sada.

I. Riba iz posta negdi od srpnja 2010. je još uvijek živa. Dapače, nakon 12 godina, ili 120, kolko je već riba stara, Bibin tata (Biba je ponosna vlasnica ribe) je ribu odlučil socijalizirati i od nekud dofural još dve ribe. Žive ribe. Veli Biba da je stara riba jako sretna (ne zna se starosTna dob novih riba, ali su sve ribe jako hepi, fensi i kozmo. I skroz friške.)
Pitam zakaj tatek nije kupil tri nego dve, al nema veze, bela se može kartati i utroje.
Pitam – jesu si dale pusu, ono, ko u crtiću. Veli Biba – nisu. Ne kuže da je veljača.
A jel kartaju belu? Da ne kartaju.
Pa kaj delaju?
Veli – veseliju se i plivaju u krug.
Ko naša politika. Hrvacke ribe, dakle.

II. Od frenda (njega nesmem imenovati) mačak krepo namrtvo. Nastala panika. Pa pokopali mačka i djelomično zbog panike nabavili novu. A taj stari, to je bil muški mačak. Zval se – Blanka. Veli frend, imali smo mačka, baš muškog mačka, jako dugo i sad ga nemamo, ja još uvijek nemrem verovati da se zval – Blanka.
Pa nabavili nekog mačića, star dva meseca. E, sad kak bu se taj zval?!
Odma sam predložila: Mihajlo!
Pa pitaju da zakaj. Ne znam jesam li negdje spomenula, ali su jednom ne provjeravajući spol, jednom mačku dali ime Mihajlo pa se mačak omacil posle nekog vremena. Valjda je posle bil Mihajla. Mihaela?

Pa je neko preporučil da se ovaj novi micek zove Onur.
Mačak!
Pa ak je onaj prije bio muški a Blanka, onda ovaj može biti Šeherezada. Turci to i tak izgovaraju Šhrzd. Moderno, a kratko za izgovor. Ništa.
Pa: Pero, Štef, Jura.
Ništa, okupljeni zbor vlasnika se ne slaže.
Onda je prof. dr. dr. sc. predložil da se mačak zove Danilo. Ubrzo su zaglavili oko Nebojše i Nemanje, pa su prešli na Janeza. Sve jednoglasno odbijeno.
Ivan? Ništa. Wolfgang. Samo Gang? JankceGjang? Musolini? Ajnštajn, Goebels?

Moj pokojni ujak, to bilo otkačeno stvorenje, za njega sumnjam da je umro isto kak se pitaju za Elvisa, imal mačka. Pa ga je zval Ku.ac. Nije da mi je riječnik profinjen, al to mi je nekak nakaradno. Kak je ujak živil u Engleskoj, niko nije trzal zbog mačkovog imena, sve dok se nije doselil neki Poljak pa se ljutil, i odonda se mačak zval Hitler.
Od jedne bivše prijateljice mačak se zval Duško.

Jovan? E, nemre, komšija ima cucka Jovana.
Najbržemisleći član zbora je predložil original: Žan-Pjer!
Odbijeno.
Kemal, Mehmed, Muhamed, Omar, Selim (kaj seliš, viče sestra), Cezar (zvuči pasje), Murat.
Marko je prenormalno ime za mačka. Mic?
Kaj si normalna, ma daj! Veli frend, viknem – MIC! - pa mi sve mačke iz susectva dođu na klopu!
Kad sam ja predložila – Garfield, svi su uglas vikali, znali smo, znali smo, kaj bi ti drugo rekla nego Garfield. Đina ima mačka već 10 godina i mačak još nema ime, ali ja ga zovem Garfield (nisam ga imala čast upoznati, slike sam vidla). Garfield je navodno napravil već i hrpu dece u Komiži, a još ime nema. Tak bu i deca nezabilježena u Komiškim knjigama! Probisveti od mačkih! Di je ta socijalna služba za mačke, tolko fačuka bezimenog oca!? Kak buju mu deca ikad pisala rodoslovno stablo i po istom se penjala?

Pitam kolko je micek star.
Da dva mjeseca.
Pa reko, to je mala maca.
Da je.
Mlada.
Da je.
Da jadna mlada maca oteli su ga od mame.
Da nisu, da su ga našli.
Je kak onda znate kolko je star, ste ga pitali?
Da ga, veliju, zapravo nisu našli, nego su ga dobili.
Aha, lažemo dakle, pa je, to tak u Hrvackoj. Ili-ili. Reko od koga ste ga dobili, od njegove mame, pa vam je ona rekla?
Ne.
Nego?
Iz usvajališta - udomilišta, tak nekaj. Ostavilišta, omacilišta. Magazin za mačke. Cat store house.
Dobro, vidim, opet sam ja davež, reko dakle, micek ima dva mjeseca i vi ne znate ime, a nećete Žak niti Žan-Klod. Ne nikako Žak jer bi mogel zrasti (u širinu) do neslućenih nesrazmjera. Samo brk bi dosezal do Samobora.
A micek mladi.
Pa nek bu Mladen!
Čekam odgovor odgovornih.
Kad bolje razmislim, kad ni Đinin mačak ni ona ribetina koju smo već ko zna kolko puta oplakali, nemaju ime, vrijeme je da ih se međusobno upozna. I promatra efekat od tog.
Ustvari, dok sam nosila sina (radno ime projekta je bilo Irena) pa kad se ipak rodilo muško, dva mjeseca nije bio nego – on - ili – Pero. Sad ima ime i ne sjeća se dok nije imal ime. Pa nek se micek strpi još koji dan.
Vijećanje je večeras. Definitivna odluka. Odbila sam kumstvo, prvi put u životu.
Mile? Ćomi? Milorad? Živojin? Jadranko? Sarma? Kebap? Dalibor? Velibor, Vjećeslav, Vjenceslav, Dominik, Uglješa, Vatroslav?

Mačak Božidar? Ne može, Matija ima papagaja Božidara.
Aha. Boris? Ne. Igor? Ne. Stravinski? Ne, ne. Pjotr? Njet!
A kaj se ne bi mogel zvati Lupocet? Lupus? Fox? A - Lav? Nikola? Tolstoj? Staljin? Tesla? Xanax? Živorad, Željo, Goran (Goran???, he, he, pa je), Hrvoje, Nenad? Anatolij? Andrija, ne, ne, nikako ne Andrija. Toni? Ma siromak bu krepal dok dobi ime. Lion? Leon? Leo?

Mustafa? Rodžer? Nevil? Ian? Patrik?

Nešto mi govori da bu to na kraju Niger.
Nikad si više neću nabavit mačku, to je fakat prekomplicirano.

Vlasnik mačka je predložil da kad već idem na groblje starce posjetiti, da malo pogledam. I kaj: Vratila sam se s groblja, ljudi umiru s vrlo čudnim imenima. Sasvim neinspirativno. Na groblju sami anđeli i tuga pregolema. Anđelko?

Saznajem najfriškije: Mačak bu se zval Blanka II. Kako nemaštovito!? Ni veljača nije kaj je nekad bila.