Di je ta sirotinja?

Sin ide sa školom na jednotjedni izlet. Spremam ga, slijedimo popis kaj treba uzeti i izvlačim garderobu koja je ničim izazvana završila u dijelu regala di se ko mali skrival. A tu čuda neviđena, od gaća, majca kratkih rukava, vesti, moja trudnička haljina i tak. Ali: Dvoje hlača, još s etiketama. Dve majce, neotpakirane. Većinom ipak roba iz druge ruke, za one koji znaju hrvacki – second hand, ali sve miriši, speglano, tak došlo iz Njemačke od gđe Stockhammer, koja zna kak mi živimo. S obzirom da ne stigneš pratiti kolko dete raste, a zimi nemre nosit ljetne hlače, nešto nije stigel obući, nešto smo dobili od drugih u međuvremenu, i sad to kaj je prerasel, oću slati dalje.

Nemam auto, ne pada mi na pamet vući to u crkvu, jer kad sam to pokušala, nikako da uskladimo vrijeme kad oni to primaju, a kad ja mogu. A oni nemaju auto da nekog pošalju po to. Lažu, jasno, al da ne duljim.

Ako hoćeš odložiti na smeće, probale frendica i ja, moraš platiti da to odložiš među trikotažu ili kak se već zvalo to odlagalište.

Nekoliko puta sam robu ostavila dole kraj kanti za smeće, uredno složenu, i gore lepo piše: Čista roba (još sam gumbe šivala, ludnica, i peglala, a za nas ne peglam). Niko da bi pipnul. Dan iza – ja na posel, a čistunac baca robu u kantu i sprema si vreću, vidi nova je, e, vreća može.

Susjeda me ljetos tražila, nije me našla doma, ostavila mi robu za decu u zajedničkim prostorijama, nestala kompletna vreća isti dan.

Isti štos: ja spremila vreću s robom u zajedničke prostorije, osim dva bicikla i dvoje sanjki te jedne neraspakirane police kaj su nam odande nestale, neko si je prehaklal po garderobi i za poznanicu, tj. njenu decu mi ostalo nekaj robe ali tak spremetane da me bilo sram. Odonda me odbila već dvaput, nije mi vjerovala i sad ju nesmem ni zvati.

Zovem jednu mamu koja ima 4 komada dece i bez muža je i bez posla, ne, fala, ona je sad na moru ili ne znam di, ne treba.

Javim drugima, nijedan ne radi, ne, oni buju kupili novo jer dete pati ako nosi tuđe. (E tu mi već fitilj pri kraju.)

Nemam love na mobu i šaljem poruku bračnom paru sa školskim detetom, objasnim (imam za poruku, 2,5 kn) o čem se radi. Nisu ni odgovorili.

Jednom sam ostavila u jednoj staroj ali čistoj torbi, onoj velkoj kariranoj, kaj babe na plac furaju povrćke i to, pred hranidbenim lancem u Branimirovoj. Vraćam se s posla, torba tam stoji, jedva otvorena, vidli oni odma - gore nema 100 €, niko neće.

Neko vrijeme sam slala preko prijatelja na selo, pa su se seljaci počeli buniti da oni nisu takva sirotinja da to trebaju (kunem se: Neotpakirane muške T-shirtice, doduše s natpisom Banca Italiana ili Generali ili tak nekaj, ali novo, za odraslog muškarca, ništa, nula bodova).

Dakle, sad je u vreći, crnoj, opet garderoba za dečka, ili curu. Ne razmišljam to odnesti u zajedničke prostorije jer bu me neko videl (ma ne neko, znam ko, i pal bu komentar kak tam držim svoje prnje, tak je bilo i prošli put!). Pa čekat da si neko prebere i onda bacati u kantu, a, ne, hvala.

Di je ta sirotinja? Niko neće garderobu (kak ja hoću, to mi nije jasno), a znam kak se ljudi hrane, koma, cucki jedu kvalitetnije.

Da ne duljim, kak se sve čita ofrlje, ako ovo itko pročita, volila bih da mi odgovori – volila bih znati - fakat - di su ti ljudi koji su ajmo – potrebiti. Mene nije sram nositi ni tuđe cipele. Zato deci mogu priuštiti puno stvari koje drugi svojima ne priušte, jer imamo drukčiji rezon (?) – a ako je baš za reći – kvalitetno školovanje i potunu informiranost. Za to nema da nema. Normalno da ne padam u nesvest od sreće kad jedan rječnik košta 6 glavi, ali kupim. Nudila sam i da odemo prek sindikata na more, neće, zamjerilo im se, a fakat je i moglo. Dobro. Dakle, ulažem u njih da budu jednog dana kvalitetan proizvod, trebalo bi pisati – kvalitetan društveni proizvod. Ali ovo društvo je neko čudno društvo i eto, stremi k tome da se ide na skijanje i na ljetovanje (i ta skijaška odijela sam pobacala!), a djeca su isključivo plod tvog truda i borbe. Pa društvo doma njupa pohane žgance - glavno je da si lepo oblečen kad izađeš na cestu. Mada ja ne vidim da moj sin koji baš pati na to da je lepo oblečen i da su boje uštimane, zgleda loše u svemu tome kaj nije "ispod čekića".

Ne velim da svi moraju živjeti skromno ko mi, nede se na masaže i ostale pizdarije, moju baku niko nije masiral pa je umrla iz čistog revolta s 85 godina. Doma mora biti kvalitetne hrane, a za oblizeke se dogovorimo.

Svi kukaju kak nemaju, malo je onih koji ne odu na more (osobno ne poznam nikoga!) bar za “deblji” vikend, ali eto, svi se mogu obući po dućanima. Meni su rekli da bum skoro imala kose oči jer donji veš i nekaj kaj bu mali znosil za 2 mjeseca, kupujem u dućanu iza kuće. Ne piše da je kineski dućan, a ja ne pitam. Ali eto, babe sve znaju.

Pa, ujutro kad bum išla na posel, bum ostavila robicu pri kantici. U crnoj vreći. Kraj velike zelene kante.