Danas je dan za seks. Ja o toj temi obično ne pišem otvoreno jer je taj dio života za mene zatvoren, ali danas jebem sve upotrebljive ZET-ovce ispod 2 metra, starije od 40 godina i oprane, oprala ih majka, rođena da ih oprala.

Popodne moram nekaj obaviti u Remetincu. Dođem na Savski most, naravno počne kišica. Čekam bus za Botinec, nema ga, pitam jel ukinuta linija, naravno da niko ne kuži da se šalim, džozle mi ostale doma, ne vidim raspored, čekam. Javljam preko krampa (vređaju me. Još furam Nokiju 3310) da kasnim, čujem komentare sučekača da bus kasni 45 minuta. Važno je napomenuti da na toj trasi NEMA RADOVA NA CESTI. Počne pljusak. Svi izašli van ispod krova one čekaonice, vide bus. Kak ga razlikuju od svih onih za druge destinacije ne znam, evo ga, svi sretni ko bebe. Posedamo fino po busu, minuta prošla od voznog reda, šofer piči van (nije visok dva metra i ima preko 40 godina. Možebitno je osjetil moje vibre pa izašel na kišu da bu čist kad ga napadnem).

Ideš DžurDŽa, kad je opičilo padati. A puhati. A puše tak da sve nosi drito kroz sva otvorena vrata, a sva su otvorena, u bus, kroz neke nazovi prozore, otraga neko treska nekaj, već sam misla da je nagibni bus, da sam krivo ušla. I tako pada kiša pod pravim kutem, pravo drito i ravno u bus. Moj nesuđeni ljubavnik (otišla sam, dopizdilo mi čekati) se ne pojavljuje. Pretpostavljam da se uplašio moje linije, ne autobusne, jebeš ti muškarca koji se boji žene od samo 100 kila. A mulec, ne bi ga ja, ja se šalim. Kak da mu daš kad nije ni zgasil motor (a ekologija???) a ostavil otvorena vrata od svoje izbe da ne velim kabine, i padaj, padaj, padaj, padaj, padaj kišo padaj, prošeći svakom ulicom, probudi njihov sjaj. E, ne da mu je zic mokar, raspičkale se novine (Jutarnji i 24ćuke), onaj neki kožnati klinac di zapisiva nekaj kaj mu nikad nebu trebalo, se opičilo o patos, penkalo (užasavam se tog izraza, ko i onog – ovo auto, jebate) razumiješ ti mene, na svim jezicima svijeta mu pokisel i bus i putnici i ja mu jebem mamu. Veli baba vizavi mene, eh, da je to njegov bus... Kao ne bi to tak bilo, bi ga on pazil, ali to hrvacko. Moram to tumačiti, dobivam prigovore da sam nejasna. E, pa je, moram se složiti, ko prvo ne bi se ja (opet) švercala, kretalo bi se na vreme i tak dalje.

Ja sam nepodnošljivi Blizanac i svima idem na živce (čast iznimkama, krv, bubreg, plućno krilo, pol srca, sve dajem za njih, znaju oni koji su!) sve zato kaj sam lovila sedmicu natrag za Novi Zagreb. Bosa, bosa kao bosa nova. Japanke se skližeju, a u ruci nisu bile teške, kaj jebate, šljapkala sam po vodi kad sam imala 90 kila manje, sad mi bar niko ne njarka, i konačno je sišel pijesak s njih koji ja nemrem skinuti ni četkom za pod. Pa sam se malo sličuhala po haustoru, sreća imamo štenge pa sam jednu odalamila svom težinom, desnim batakom, jebem joj mater uglatu štengi, ne bataku, ne, kaj bi, ne boli me, otkud takva ideja, sve u svemu, kad sam otvarala ovaj blog, znala sam ja da će biti materijala o ZET-u, evo sad me jebe i žena na mobitel da bus “vuuuoozzii, draaaaga, saaamo malooo drugom trasom.” Nemoj me batje! Kaj zbiljam? Možda vozi kad dođe i šofer ga pokrene.

Jest dan za seks, ali mi opće nije pasalo. Sad operem noge i zube i eventualno ak se kaj između nađe na putu, i odo krkati dinju u krevet. Pravila bum se da je zimsko doba, da sam pokisla, što i jesam, ali ne u zimi, i da mi prijeti upala pljuć kak veliju prigorci. Tak. Jebem virtualno sve ZET-ovce kako je gore navedeno i opravdavam tako povremeno naziv ovog pregenijalnog bloga, volim izraze presavršeno, prejebeno (to ona u Turskoj tak), pa onda preidealno, može i preidejalno, i opće sam tak nabrijana da hvala Allahu kaj sam sama. Evo sam se zlagala i da nisam doma i da nedem na kavu, živjela Njoklija 3310, posipana plastičnim dragim kamenjem.

Evo bar ovo nije predugačko. Ubuduće ispod 10 stranica ne pišem ni za ZET!