Prošli tjedan, pred godišnji, luda kuća, luda ja, nema smisla objašnjavati, svi zakazani doktori pred godišnji, na poslu koma, vani vruće, doma se kvare pipe, frižideri, kak to već ljeti ide, u međuvremenu je sin rekel rekel sestri da joj je nova šulja od tete Anne Liese (ko još danas kupuje novo, nosimo seknd hend, i seknd šu!) ko od neke fufe a i šuze su joj fufaste i da Kaj se pravi važna, i da se ponaša ko Aždaja, i kaj ti ja znam, uglavnom ona je njemu rekla da je Gadna Mrcina i da mu pizda materina. Naravno sam odmah nazvala Božu Konja koji je po ko zna koji put rekel da je to dokaz bracke ljubavi. Onda je ista mama (ja) rekla da to nije u redu /jer kad je meni brat psoval mamu rekel je - tvoja polovica/, i tak, i uz to sve papiri simtetamte, na rubu pameti, svaki dan sam imala bar 3 administrativna mjesta posetiti, jasno na čist različitim dijelovima grada posle, prije, za vreme posla, (kad se zapustiš, to tak ispadne, a završava osnovna škola, pa upis u srednju, ali i akademska, ispiti, a počeli godišnji!), sve uz kuhanje ručka i nabavku i kuhanje za 10 dana unapred za Kaj se praviš važnu, kad odemo na more junior i ja (prek sindikata, kaj, pa u oblačno). I posel, dva sata sam ode na put sim i tam. Pa od banke do lokomotive (ha, jebate, kak zvuči? U banki zatvaraš račune, trčiš od jedne do druge di ne plaćaš porez na budale, pa u Gradsko-komunalno di isto ne plaćaš, i to). Ajde, pročitaj naglas ak ne zvuči kad čitaš u-sebi-ba! i tak, i onda sam u krajnjoj depresiji nazvala ponovno Božu Konja i sve mu ispričala a on je iz svega izvlekel ko pravi konj: da se deca jako voliju i da je čudno kaj se nisu međusobno nazvali pederom i lezbačom (očito ne prati moj blog) jer se to sad nosi, mislim, moderno je, a on ima dece komada 4 i misli da sve zna, ja sve čekam da im se desi još koje, setim mu se mame i pitam zakaj se njegovi nisu vređali, a on meni nek odem na more i nek pazim da ne zgorim. Na kiši, kak se posle pokazalo.

Mama! (svi zovemo mamu kad je frka, čak i oni koji je nemaju ili koji je ne voliju, imam za to par primjera). Ovakav tjedan!... U ponedjeljak sam upoznala dva blogera, to piše već negdi, oću reći da je samo to bilo van plana ali ugodno, ali niti jedan dan prije pol 9 nisam došla doma; a ostalo je bilo: Otići predati papire Gadnoj Mrcini za uloške za/protiv platfusa, nakon toga zvati jel komisija odobrila pubertetliji uloške za šuze, da bi mi rekli da se zakon promenil i da za maloljetnike ne treba komisija, a ja prije bila kod doktorice zbog toga i čekala sat i pol, da su mogli odma potvriditi, ajd opet u Remetinec, e ovo ljudi nema nigde, Nigerija je zemlja snova, mamu mu jebem, kad trebaš oformiti normalni taban ak ne kad rasteš 2 cm mjesečno, mamaaaaaaa, e i onda, nabaviti uputnicu za ortodonta, istu dostaviti ortodontu, vratiti zubarici jer je krivi datum, opet vratiti ortodontici i uz to napisati Liebesbrief (sad dete šalješ samo jer bu ti nekaj rastumačili kaj ne buš razmela i nebuju ga primili) da je Gadna Mrcina naručen 2. lipnja 2009. godine u 16.30 ali je mama sela na krevet i tak i zaspala i nije ga 234.533.434,00 put podsjetila da ju treba posjetiti. Liebesbrief je uspio, namestila mu je aparatić ali njega steže jer mu je iglica za nameštavanje ostala kod tateka. Onda smo našli drugu iglicu, a Liebesbrief je rezultiral i trećom i sad me dijete iskreno i duboko mrzi, e da, i onda kaj, pristal je nositi donje zubalo. Onda sam mu se ja malo setila mame jer sam i ja dobila neki gebis (koji naravno ne nosim, za dva zuba se ne mislim sramotiti i fufljati u društvu, a kad mi je nekaj fino, a fino mi je sve, i tak se pojede i bez gebisa. Nemrem se tak mučiti i pričati o svim papirima kaj sam trebala i povadila, neke sam tražila natrag, maltene sam provalila u HZZO u Jukićevoj, van sebe fina i arogantna u isto vreme, ali su tam na to navikli, pa sve fotokopiraj, pa nosi simtetamte, papire neke ostavila u ZET-u, u 7-ici ili 6-ici; opet u HZZO, od nekih i odustala, a majku mu i ZET-u, tak su svi bili fini ali papire mi nisu našli, trebala sam zvati drugi dan popodne a ja već otputovala; i kaj ja nađem tražeći neku svjedodžbu, fotokopiju papira kaj mi je najvažniji. Naravno da ničem ne služi jer glavni, original, ima ZET, mislim ne kužim kaj bi nekoj budali, a čuj, ko zna, trebal papir o mojoj rastavi, policijama dapače i milicijama, opće, državna povijest novije formirane, lažem ko svinja, deformirane obitelji. Al ima svakakvih tipova, pa kaj sad.

Pita me danas socijalna radnica (nova, možda je i psihologinja, ko više zna, u školi srednjoj dakleM) kad sam se razvela, reko nemam pojma, valjda kad sam se udala. Veli nemrem tak napisati. Opće ne znam kak me žena podnesla. Da skratim? Upis u srednju školu jako podseća na pripreme anonimnog maloljetnika za let na Saturn, rastanak sa osnovnom školom (gdi je moj tzv. Pavarotti imal solo nastup) sam preskočila jer su Aždaji štemali umnjak 45 minuta i znala sam da osim tableta trebaš i nekog ko te sažaljivo gleda. Kak smo u gimni naučili da se u isto vreme nemreš nalaziti na dva mjesta, bar ne još, to ja nisam otišla Pavarottiju na nastup gdi su se tome svi zgražali - nedolasku (podsjećam obilati broj obožavatelja koji se ne bilježe sa štovanjem nego mi se samo cere i tu i tam pošaljeju koji emajl, da Gadna Mrcina ima vrlo naočitog, kurčevitog i markantnog oca koji se silno bori da dobi skrbništvo nad muškićem koji mu (očajna sam) odvratno s-liči, a koji se nije pojavil na oproštajki. A mogel je. I tak dete oće isključivo zbog dječjeg doplatka a kaj bu popušil jer se to međusobno poništava, jedno dete meni, jedno njemu, a ova bu studirala dok mali završi srednju, pa tak niš od toga). Ali uporan je, dobil bu ga. Nema toga kaj on nemre. Ne kuži bivši jedino još: Da ja mogu bez njega, dužna sam zbog maturalca, kaj me zeznul, putovanja na more, puta u Tursku, advokata, svašta sestro, reiki za malu, sve skup oko 900 eurića. Ali majka kreće plaćati, nema frke, mama od 100 kila nema da je dužna, razumiješ li ti mene. Miran san je miran san. A kako je platio pola maturalca, to ne kužim, uopće ne kužim, mora da se zdrogiral, pa je službenici posle kad je tražila ostale rate, spuštal slušalicu, vikal, reko sve znam, dajte, bumo to sredili. Ma sve pet. Još smo to lupili na tri čeka. Divota.

I tak sam fulala rastanak sa osnovnjakom, ali nisam mogla Zver (kćer, he, he, rima štima) ostaviti samu, on je bil velim među onima koji ga vole, a ona zbilja nema nego mene, pa sad nema ni taj umnjak (jako se srdim kaj ga ni donesla doma, ja bi si ga stavila u zlatni okvir i oko vrata, pa bi se mogla pokazati u bilo kojoj afričkoj zemlji, bila bi glavna faca, belkinja a ONAKVA kljova, jebate, veli da nije misla da tak velki ZDRAVI!!!! zub stane u ljudsku vilicu) i da je ručak (maneštra) vjerojatno jako fini ali da joj uho mogu ščupati, da niš ne oseća od narkoze, spokoj u duši valjda se tak Milivoj fiksal (Jackson). Htela sam joj ščupati uho, ali kak ima razvijen osjećaj za prostor, nije mi dala, vidi kam smijeram. I ne znam zakaj je Jackson prozvan Milivojem, moram se raspitati.

I mi dakleM u Mišavolj, što će reći Omišalj, a ono dve ćuke za pripremu. U traperice nisam stala (najveći broj na svetu), malom zela sve čisto kaj je imal i piči na autobusni. U Mišavolju sam svhatila da sam uzela samo jedne njegove gaće za rezervu i to slučajno! On je popremal veš i sve je vratil u ormar!!!!!!!!

Zadnji dan idem na Autobusni, tam s leve strane 5-6 šaltera, red na svakom od 10-ak ljudi. Desno dva šaltera, žive duše, al gore piše – Prodaja karata. Prilazim bojažljivo, jelte, pitam – čujte kaj i vi prodajete karte? KAM GOSPOĐO, ZA KUD, KOLKO KARATA? Reko, čekajte, polako, kaj zbiljam ja dobro vidim, tam gužva a tu .... JE GOSPOĐO, ZA KAD, KOLKO? Ideš Džurdža, mislim (i velim) kaj sad, i žena mi proda 2 karte Zagreb-Omišalj, pazi sad, to je skužila čuča u Mišavolju, kad je potvrđivala povratnu kartu: Izdavanje karte: 12. 6. 2003. Datum važenja: 19. 6. 2006. Vrijeme povratka: do 19. 8. 2008. Popizdila sam. Zaprijetila sam. Reko čuj mala, ak mi osim kaj nisam platilaboravišnutaksu, sad drapneš i 500 kuna za povratak u Zagreb, nebuš se nikad udala. Veli ona, ali ja sam diplomirala. Reko – kaj. Da kroatistiku. Sažalim se na dijete i velim aj daj kartu, evo ti cenera, ak me izbaciju usput van, nismo niš vidle, boli te batak. Pičim ja za Zagreb, imali smo u 8 dana tri puta po pol ćuke sunca i ja zgorila. Nije to problem. Problem je u tome kaj raja slini kak sam ja bila na moru. Ne, to zbiljam nemreš bilivit i točka. Grozno. Nije u suncu. Nije. Nego kaj raditi s hrpom dece čiji starci su željni odmora od istih ko i ja od svojih, udarila ja spiku s decom (smisao za decu ko i za krokodile) i opalio me život, kaj su ta deca pametna, kak je moja hrana finija neg njihova (jel jasno da smo bili u odmaralištu, pa to) i ja se čovječe zabavila, niko mi ne vjeruje, tak smo se dobro zabavljali, moj 15, jedan 10, dvojica od 11 i jedan povremeno, taj nemre mirno sediti, da su me čak naterali da gledam Heri Potera (kad sam to pričala frendici po povratku, skor se zbljuvala, veli mora da su klinci bili stvarno fenomeni). Pa velim, ne lažem ja!

Sad runda prva, nikad ne znam kak treba posložiti da ne pobrkam redosljed: Krećemo za Mišavolj u nekih pola nečega, ja kupila novine 24ćuke i uz to počeli jesti sendviče već na polasku, kak se šika. Navečer prije smo ustanovili da doma nema kruha i Kaj se praviš važnja je pojela jedan sendvič za večeru. Normalno da je rekla da za NJU!!! nikad nisam delala tak fine sendviče. Sad joj ni bilo teško žvakati, a maneštru je. Dobro. Pred carinom (to samo za uviđavne) sam već spavala, i to treći put, ali ovaj put 20 sekundi. Kak bus ima dve ćuke, na levoj je uvijek sekudna manje. Shvatila bi da je ćuka otraga pa je bus dugački pa je otraga vreme u kašnjenju, ali ovak, nemaš pojma kolko je sekundi. A di sam čorila, to je točno 10 km od mog doma, ali je bar 15 od Autobusnog kolodvora, ke ne, a noć sam probdjela u strahu da me mob Njoklija 3310 ne bu zbudil, i tak. Bilo je zanimljivo i kretanje. Stigli u zadnji čas, junior se odma kad je videl kolko je ćuki, setil da mu se piša, ja letim za njim da mu dam lovu, sve košta, pa i pišanje, ništa, e, i sad: vidim feršo stoji vitak visok i star tu negdi ko ja, gleda bus s obožavanjem, pitam gdi prtljaga za Mišavolj, ni se dal zbuniti, aha, veli, Mišavolj, pa je, dobra fora, ote tam levo. Odem desno jer on krivo stoji i dam prtljagu nekom nadrkanom dalmatinercu, jebote, ovo još nisam u živodu vidla, u mojoj su pameti svi dalmatinci veseli. Ovaj nadrkan, putna torba košta prevoz, ne, 7 kn, ja mu dajem cenera i osjećam da čeka da mu ostavim 3 kune. Mislim si, e jebote, da si bar zel i metnul torbu u prtljažnik, niištaaaa. Tak je bilo i na povratku. Posle kad je ušel u bus obratil se brki šoferu i veli slaba zaradaaa! A mislim slabo se i ponašaš, seljačina nijedna!

Alzo, kak smo imali sedala 3 i 4, a prolazila neka mama za pogledati, Gadna Mrcina sel na sedalo iza šofera, sel da se makne. A šofer: Koji broj mjesta imate? Reko, gospon, 3 i 4, nemojte paničariti, pubertetlija se maknul mami s detetom. Feršo me pogleda, finjak, sve, šuti, kao, sve 5. Krenemo. Ovaj nadrkani dalmoš koma, prigovara, niš, ja ne šljivim, u međuvremenu je pročital moje 24ćuke, i to, i već spavam, 3 put sam zaspala, moram prekontrolirati kaj sam gore napisala, što će vjerojatno biti već 6 spavanja, ali nemrem ostati budna, ni da me ko šupil.

Pređemo definitivno bivši Titov most, ja Gadnoj Mrcini tumačim kaj je s nazivom mosta. On se preserava kak to zna, da ko to opće ne zna i tak. Prije smo negdi stali, a feršo ide šatpi, jedva dočekal nakon onog – ne znam gdi – i veli, je kaj vi idete na ljetovanje. Ja velim: Da. Veli on: idete vi na skijanje! Vani zima, klinji oblačim potfiutranu jaknu s kapuljačom, 20. lipnja, mamu ti božju, ide dete pišati sa zimskom jaknom na sebi. Dobro.

Celo vreme osećam da su putnici s mjesta 3 i 4 zaduženi za lajanje sa feršom. Nema problema i neispavana i svakakva, al čovječe, danas nemrem. To mogu samo napisati, niko ko me pozna to ne bi poveroval. Onda ovaj nadrkani (nikad mu to nebum oprostila) dalmatinac nekaj kak je put kratak, ko bu vozil natrag, brko veli buš ti, i to, velim dajte nemojte me zezati, ja sam nekad vozila do lošinja tono 310 km od mene doma pa sam posle bila tri dana bolesna. Kad, ideš, brko gleda po retrovizorima da vlovi moj masni lik, šuti. Veli nadrkani Dalmoš: E mi jaka fura do Lošinja sa si tamo razumiš za tri ure. Veli Brko, nije stari, onda ti se išlo preko Brestove. Čujem pravilan (lošinjOAnski naglasak i vlovim brku da se okrenul da me percipira malo bolje). Ne da se nadrkani dalmoš, sve nekaj njarka, kad meni sine, čujte, šefe (šoferu), nisu li vas svojedobno zvali Srebrni. Ne, ne, viče nadrkani Dalmoš, tam je vozil na Lošinj i jedan Dragec, pogrešili ste, kaj gluposti pričate. Al ne jebe ni Brko, veli opet, eeeee, da, to je bilo preko Brestove. A ja dodam, je na Cres, na Porozinu. Znala sam! Lovi opet moj lik brko u nekom špiglu, misli si jesam i tebe negdi povalil, al u zraku je, nisi, nisi moj tip, al da si faca jesti. Bljunem: Znate gospon, vi ste očito dalmoš, ali vaš kolega zna Lošinj. I zna jaaaako dobro o čem ja pričam. Kaj ne, šefe, vas su nekad zvali Srebrni, ajde svi smo čekali zagrebački bus u birtiji Riva, bili ste glavni frajer i zavodnik, kaj je, je. Srebrni se uspravil u sjedalu, nabil smiješak na lice, nekak čovek procvetal. Pa spominje ZET-ovo odmaralište, pa Jadranovo. Pa ja usmjeravam da se locira, malo kog komada taj nije povalil. Jesam se nasmijala s njim pred 30 godina, al fakat je prevelki fakin za mene. Ali: Gadna Mrcina sudjeluje, sluša, veli – AAA, mamaaa, a zakaj su stričeka zvali Srebrni, pa sad ima sijedu kosu? Reko sine, al onda smo bili nekaj mlađi, a strašno je bil zgodan, kak i sad, kaj ne, i zabavan, a jedna las bila crna, druga sijeda, jako su ga cure rada imale, znaš. A Srebrni nostalgično sve priznaje: Aaaaaaaaaaaaaaah, veli, to je bilo dok je bog po zemlji hodal.
I sad moj sin iliti Gadna Mrcina skuži da smo se počeli baviti vjerskim pitanjima i nastavi gledati aute po cesti. Možda mu je proradila ljubomora. I tak tvrdi da je ružan i da ga nijedna cura ne bu htela. U ovoj su se kući pomiješali identiteti. Kćer se neće hofirati prije neg završi faks (momentalno hoda sa žan pol van damom, da ne bi ostala trudna, a ja hodam sa Monkom.) Mali pati kaj nema curu, normalno kad je od 4.-11. godine hodal sa Šteficom, pa ga je onda ostavila. Kaj imaš hodati 7 godina a ne ženiti se!

Kad, Mišavolj! Srebrni stiže nabrzaka reći samo kaj je sa suprotnom smjenom bilo, jedni Lošinj- Zagreb, pa Zagreb-Lošinj, pitam kaj je s. Lolekom i Bolekom, kak smo ih zvali, tužno uglavnom, i tak, gleda me, još ne zna jel me povalil, reko gle Srebrni, sretno ti bilo, drago mi je da si još fakin, vidim, ali čuj, viš tu ovo dete, kasno sam to sve obavila, umorna sam ko cucak, pa nismo spikali od Zagreba, al daj mi dozvolu da XY uvalim tvoj pozdrav. On šuti, pa provali: pa svakak! gleda me, vidim bljesak u očima, stavlja me na mjesto, misli si, bože, kaj godine delaju, a onomad, tvoja stara me primila u kuću (klinac, stara ni ni znala, ušel je na zadnja vrata s mojom frendicom, bil je tak janpi da se nisu ni povaljali, ha, ha, ha! Spaval je ćuku vremena pred put od 300 kilometara, bog ga je čuval!), a ja s tvojom prijateljicom, umoran i malo pod gasom, nisam znal di sam, a sad tebi - ne znam ti ime, (ja mislim normalno ko zna di si sve koga povalil), velim mu ime i nadimak, nadimka se setil, oči pričaju, kaj ćeš riječi, oboje molimo boga da idem i natrag tom linijom i tak, ovaj nadrkani dalmoš viče, idemo više, ja malog steram van, pogledam Srebrnog i velim, rista, sretno ti bilo, a još si fakin, znaš (raja ušima popunila prostor u busu!)... A da si nas zabavljal, jesi. A ruka mu topla, njegovana, neizrađena, nije taj od kopanja ošarmantnio. Gleda me, vidim sjetu u očima, smjestio me, nikad se ne rukujem duže od 5 sekundi, sve po bontonu, gledamo se, nemremo se rastati od mladosti i držimo si ruke dok nije došal onaj nadrkani dalmoš i sve pokvaril. Sretno ti bilo, Srebrni, i tebi draga, viče on, raja gleda, bus ne prepun ali pun, misliju svoje, a moj Srebrni čist, mirišljav i niko niš ne kuži, osjećaš toplinu (ne temperaturu, jebagaćuk!) u zraku, a vidiš nije to bilo ono kaj bi svi heli čuti i tak. Prebučan za moj znak, horoskopski, a nestalan. Bog mu dal zdravlja! I puno sretnih kilometri. Na kraju krajeva i nekog simpatičnijeg kompanjona, ovaj je fakat nabrijan ko britva! Rekla bi Aždaja: blitvar nadrkani. A za Srebrnog bi rekla: Dooobaaaaar, ali malo je fakat prestar (ima decu stariju od nje) ali za društvo može proći. A zna kartat belu???