Došlo neko ludilo, počelo od posla – iskreno se javim šefici da ne stižem pokrivati svoj dio posla jer mi je uvalila najgore poslove, da ne velim ljude; ono što niko neće. Jer zna da sam pizda i da ću odraditi. I velim, čuj, ja radim radi djeteta 4 sata, svaki dan ostajem 6 (ne plaća mi se), ne stižem dete ni viditi! Daj mi makni te poslove, bilo kaj drugo mi uvali, bar na 10 dana. Ona umjesto da mi ili pomogne ili ostavi isto stanje, doda posla još posla. Lepa moja hrvacka! Baš joj hvala. Ko konju!

I tu poludim i odem drugi dan doktorici i evo, velim, tlak, ludilo na poslu, nemrem više! Ova vidi da sam izluđena, zmeri tlak i opa, možete dobiti 5 dana, al čuvajate se uzrujavanja (žena ima smisla za crni humor). Ok, super. Najprije sam počela od kućne administracije, da tak velim, carpe diem, navečer radim s klinjom zadaću; dok ja tumačim i pokušavam obojati tematiku i povezati davno stečeno znanje s novim metodama po kojima se sad radi, on zuji okolo, vozi aute, e, dok nisam počela urlati da se sve susedstvo smirilo (čaaaak). Onda je uskočila kćer jer je vidla da bum se ubila.

Ujutro počnem hodati oko administracije da iskoristim kaj sam doma: pa zoveš da ti zubarica da uputnicu za ortodonticu, klinji se nede po uputnicu, jer zna da ju posle mora nosit i ortodontici. Reko šlatat se znate već po školi, a nemreš otići sebi za zdravlje jednu tramvajsku stanicu. A to je u redu, kaj, ne?

Drugi zadatak: Iz Trnskog treba otići, BEZ AUTA u Remetinec, U Siget i u Utrine. Autobusa nema, osim za Črnomerec i to taman strefim kad je ovaj krenul sa stanice. Ajde, dođe za Lanište, siđem kod Škole u Gaju, čekam drugi bus, obavim u HZZO kaj trebam, tj. misla sam da sam obavila, vidim da su me zveslali, ostavim i sad bez osnove plaćam dopunsko (plaća mi je manja od onog kaj oni trebaju da od mene traže dopunsko), ajde, vraćam se prek Savskog mosta i idem u Siget. /Mp3 krepa (baterije) baš kad ne treba./ Sveukupno 2 puna sata. Na sekundu. E, a u Sigetu trebam obaviti pregled srca. Babe na šalteru divne i ljubazne, ali naravno došla sam za vrijeme pauze. Čudim se kaj mi kosa opada od sekiracije! Iste one pauze koju ni ja ni kolegice koje sa mnom rade, a puno radno vrijeme, ne koristimo. Odustanem od svega, reko idem na plac i u poštu, vidim neću stići, zovem kćer, ona nemre niš pomoći, ona je na faksu. Malome sam ostavila doma lovu da ode po kruh. Zovem, ne javlja se. Zovem na telefon, ne javlja se. Šaljem poruku, vidim poruka primljena, ne šalje odgovor. Nazovem usred Dione (nisam stigla na plac), javi se on u zao čas izderem sav jad, gleda me inače bjesomučno duhoviti šef, obilazi me u najvećem mogućem luku. Odem na poštu, čekam pol ćuke jer neki fosil ispred mene barata eurima, kunama i – dinarima. Dođem doma, ovaj si nije ni grah prigrijal jer nema šibica, reko ak ih nema ja bum pojela praznu kutiju. Ak ima, pojel buš ju ti. Naravno da je našel šibice, sad imamo i punu i praznu kutiju i niko niš ne jede od šibica mislim, grije se konačno grah od jučer, kaj fali, sa kiselim zeljem, Ali: KRUH NIJE KUPIL. Da kaj sam ja to ozbiljno mislila?????????? Reko, ne, zajebavala sam se, hobi mi je ostavljati lovu za kruh četvrtkom prije podne! Si hitil smeće?(odgovor nije potreban). U međuvremenu zove advokat i traži lovu na koju nema pravo, ja mu to lepo objasnim, ono. Nek me tuži! Nemeš verovati, ja moram znati zakon da bih objasnila svom advokatu. Pa mi uvali pripravnicu, a ona veli: pa vi radite u pravosuđu, vi nađite kat. broj čestice i o svom trošku nek obnovim ovrhu, koja nema smisla jer se bivši snašel, prebacil ovce u tuđe dvorište za vrijeme obavljanja ovrhe, a nekretninu na ljubavnicu! S kojom nebu imal dece, ali dete ima ona pa bu nasljedila ono kaj zapravo pripada mojoj deci, i to me zabole, znam kak on razmišlja pa se čudim da to nije napravil već ranije. Možda jednom ovaj muški potomak shvati ipak, kakav mu je otac, mada sumnjam. Glavno da tata uredil kuću do kraja, kupil novi auto, kupil si novi mob (i detetu jer je videl da to fakat nemam namjeru, mislim detetu mob za 2 milje, koje mobove otplaćuje ona prijašnja ljubavnica!) Ali tatek prima i socijalnu pomoć. Lepa moja hrvacka, svaki dan sve bolje. E buraz. Onda zovu s posla da ak mi je malo bolje nek dođem delati. Reko ni mrtva a kamo li zdrava!

Kad oko pol jedan, zovem sestru u ambulantu, smilovala se, da bu mi dala uputnice za kćer za sutra (jer nije stigla sebi po uputnicu dva tjedna!!!!!!!!!!!!!!!!) sinu po uputnicu za ortopeda u jednoj bolnici i fizijatra u drugoj, a jer on ni ne zna kak bu to tražil (čitaj kaj bi znal, bu to već stara). Al ja znam ko bu po uputnice išel!

U dva sata moram biti u sinekovoj školi, onda mogu putovati tramvajem po Zagrebu, jer opet moram biti u istoj školi kod druge profe u pola 6.

Dakle da u Sigetu nisam niš obavila jer sam morala juriti doma. Odustajem od Utrine (ginekolog) nemreš se najaviti, jer se niko ne javlja već mjesecima na taj telefon (provjerila sam, nije promijenjen, gospođo budite strpljivi i uporni veli ona na informacijama) , a prijateljica koja tamo radi je na pravom bolovanju. Naravno da mi ne pada na pamet još i kuhati večeru, jer to mrzlo ne valja pa buju prigovarali, a palit plin... Danas jaja na oko! I pimpek u čelo! Nisam stigla prije drugog odlaska u školu odnesti naočale na četvrtu i zadnju reklamaciju (dopizdilo mi), ak mi Kraljević koji otvara klinike po Zagrebu nije u stanju promijeniti jedno staklo koje su sjebali od prve, onda bu došel u sva javna glasila, ak treba i novo bum zmislila, i Forum i to. Glavno da se svud špara tak da su i one trakice za nošenje očala smanjili, pa kad skineš džozle, ti bokca, ti visiju očale vise oko vrata i zgledaš ko da imaš staklenu leptir mašnu! Kutije za očale su tak male da mi stiskaju naočale, izobličile buju se očale, promijenila dioptrija, opet okulisti. Imam ja poznatog okulistu, ali i poznati okulisti odu vremenom u penziju. Di bum ga našla. A i ispada šraf iz očala. Stalno moram štafiti, rupa sve veća (kvaliteta koja se čuje), štaf stavljam svaki put sve veći. Na kraju bum drpila na nekom gradilištu onu šrafčugu za vezati skele pa buju s tim vezivali očale s držačem! Za informaciju neukima, svaka reklamacija bi trebala donositi novu futrolu, kad reklamiraš, dobiš i novu futrolu, jebate, mogla bi već dilati s futrolama, ali su tak male, kaj grobovi za krtičju preminulu nedonoščad (ne znam ko proizvodi ali su fakat premale i normalno da ja furam socijalke, i trgaju se). Zato je princ dobil očale za 1600 kuna koje je uredno zgubil!

Nisam stigla otići ni u knjižnicu vratiti knjigu, nema frke, kud sve tu i ta sića za zakasninu. Koji klinac su smanjili s mjesec dana na 3 tjedna. Mogli su skratiti od večeras pa do ujutro. Ono, ajd, od otvaranja ujutro u 8 pa do 9! Ujutro.

Rasplačem se od jada nasred ceste, ono ulica puna ljudi. To je najsigurnije, niko te nebu diral ni pital koji ti je klinac, još se miču od tebe. Inače svi “brinu” kad ti je frka, svi na poslu pametni i puni savjeta, svoj život niko sredil nije! Sad eto nemrem sama ni suzu pustiti. Valjda mi fali vizitorij. Ali ljudi moji kaj je ovo život. I još sam bila toliki debil da sam kupila dnevnu kartu, mamu joj jebem, furala bum se celi mjesec na nju tvrdeći kak su mi drpili novčanik, a i tak sam izgubila karticu na koju dobivam plaću pa sam potrošila celi crni fond od 100 kuna na pizdarije. Kad bi još stigla u banku po lovu iz minusa? Detetu si nisam imendan čestitala. Frendici rođendan jesam, ali samo zato kaj sam ju trebala (više ne znam ni kak zgleda kolko se družimo), pa mi je rekla, aj mi kad si već nazvala, čestitaj ročkas usput.

Koji mi je klinac bil da se udajem i rađam decu? Koji je klinac bil mojim starcima da mene naprijaviju i kaj sam od svih glupih spermića baš ja morala vloviti to jajašce i nastati kakvom jesam. Kak sam se tad znala boriti a sad ne znam. Idem se probati plakati, pun kufer mi je svega! Niš od toga. Ne stignem, moram odgoditi jer idem po kruh za večeru, Možda bu gužva na cesti pa si otplačem rundu. Sve je kriva ona proždrljiva Eva! A moja savjest (stanuje prek puta) veli: Ničiji život nije beskoristan. Uvijek možeš poslužiti kao loš primjer.