Čitanje ispunjava čovjeka, dobivaš jednu drugu dimenziju, daje ti mogućnost da na svoj način vizualiziraš i kreiraš filmove u svojoj glavi, režiraš sam, slažeš scenografiju, udubiš se totalno, gubiš pojam o vremenu, ovisno o tekstu koji čitaš, biraš si tematiku i uglavnom jedva čekaš saznati kaj je bilo na kraju. Često puta žališ kaj nema dalje.
Onda učiš, učiš nove riječi, dobivaš razne savjete, poistovjećuješ se sa likovima, ulaziš u priču.
Ja sam uglavnom oduvijek voljela čitati realne stvari, fantastika me nikad nije zanimala, ali sam zato voljela autobiografije i biografije. Realne priče, neke knjige kako si pomoći, kako promijeniti navike. Volim, sad u zadnje vrijeme, čitati priče uspješnih ljudi, kako su oni promijenili svoj život na bolje, koje su to ključne stvari i navike. I jedna posebna, vječita tema, kako smršaviti.
Uvijek sam bila mršava, osnovna, srednja škola i tamo sve dok nisam ostala trudna. Onda sam buknula. Jedno dijete, drugo dijete, treće dijete.
Bila je dve i dvanaesta, šesti mjesec, sve se zahuktavalo oko burazove svadbe, ja si tražim kaj bum si obukla. Ženi ti se buraz, pa nije to sad da si baš običan gost. Moraš biti reprezentativna, lepa, zrihtana. Treba biti sa stilom.
Je da, sa stilom treba zapakirati tih devedeset kila. Imala sam par želja, rekla bih uvjeta, koje je ta moja haljina morala zadovoljiti. Pod broj jedan, ništa me ne smije tiskati. Nigdje. Pod broj dva, mora mi biti ugodno, pod broj tri, mora biti cjenovno prihvatljivo i pod broj četiri, ništa me ne smije tiskati.
Bio je taj jedan dućan sa modernim, asimetričnim haljinama, apstraktnih desetaka i tamo sam si ja našla taj svoj „haljetak“. Još uvijek taj dućan postoji, zove se Artigo moda, na Zrinjevcu, izvrsne, neobične stvari. Imaju i fejzbuk stranicu, pogledajte.
Uglavnom, sve je prošlo, baš kak treba, veselje, svadbica, dragi ljudi, suze, smijeh, pjesma. Ja sma bila zrihtana i mislila sam kak sam cool.
Tjedan dana nakon dolaze prve fotke. Uspomene za cijeli život. Za cijeli život.
Gledam ja, listam slike, kad najednom kit na slici, ženski kit, zapakiran u asimetručnu haljinu, mislim haljina je bila lijepa, i sve je trebalo biti lijepo, ali kit. Onaj najveći, plavetni kit. Vidiš ti da ima potencijala, ali kit. Vrištalo je u meni, pa kak si tak prasica dozvolila sebi, pa kaj je z glavom, kak misliš ti tak dalje, moraš to riješiti. Kit. Doslovno mi se povraćalo. Zgadila sam se sama sebi.
Prva stanica, knjižara, nemaš kaj sad, ništa online, samo papirnato, kupuj knjigu, svoju knjigu i nema zajebancije. Morala sam imati tak nešto opipljivo za kaj sam se držala. Sad izvoliš to riješiti.
Kako smršaviti u devedeset dana, odnosno 90-dnevna dijeta. Ta mi je bila nekak najprihvatljivija, po naslovu, čak dobiješ i kao neki dnevnik koji si vodiš. Kao, dobiješ dvije knjižice za cijenu jedne. Praktično i korisno. Divno.
Krenula sam, ozbiljno, uglavnom keto. Držala sam se svih uputa, vodila dnevnik, i to sve u vremenu razvoda. Hoću reći, nisi baš normalan psihički, i kao kaj ti nije dosta jedan teret, nego ajmo, ubijanje na svim poljima. Ja pogledala nisam devedeset dana ni kruha, ni slatko ni voće, tu i tamo borovnice, ni tijesto. Sva sreća bilo je ljeto, bilo je vruće, bilo je dost povrća i bila sam ja, puna volje da mi bude bolje.
Nacejavala sam se vodom i trčala na wc svakih 15 minuta. Mislim, nisam trčala, nisam baš mogla trčati, više sam se žurno vukla. Prvih mjesec dana, cijela polovica lipnja i prva polovica srpnja niti grama. Niti grama, ali niti grama. Psiha vrišti, borbe unutarnje, a bogami, i vanjske. Sanjala sam hranu, svu onu koju ne smiješ. Nisam prekršila. Vrijeme je išlo, kao i uvijek kad nešto čekaš, sporooo.
Već tamo početkom kolovoza stvari su se počele događati. Samo je krenulo. Hop, vagica veli 82, cap rujan, vagica veli 76, cap listopad, vagica veli 70. Onda je stalo. I dalje sam ja bila uporna, ali sada puna samopuzdanja, zgodna, struk, noga, konfekcijski broj, kosa, lice, opće stanje. Bombonica.
Kupuje se nova roba, to se bahati po m i s policama, isprobavaju se trapke. Nisam još htjela kupiti dobre trapke, jer budem još malo smršavila.
Kraj studenog, moja draga Sanja ima roćkas i sprema se tulum godine. Mislim da svake godine, već tradicionalno, svi iščekuju taj događaj. Sanja ima najbolje tulume. Meni izvrsna prilika da se zrihtam, da zabljesnem sama sebi. Idem kupiti haljinu. Vaga je bila na 65. Tako sam i htjela. Konfekcijski 38. Uspjela sam. Sada idem to proslaviti.
Privatna događanja, rasulo. Zahuktalo se. Raspada se sve. Uvijek je tako, uvijek negdje nešto nije kako treba, ne možeš imati sve. Nije baš za usporedbu brak i haljina, ali braka više nije bilo, a haljina je došla. Tak da uzmeš kaj ti se pruža i uživaš u trenutku.
Haljininčićica. Najmanja ikad, gola leđa, minijaturna, minica. To se sad već i treniralo na veliko, trčala sam, išla u teretanu, bilo je i cross fit-a, sve se moglo. Ja super, super tulum. Skoro pa me ekipa nije prepoznala. Bila sam baš izvana top. A iznutra flop.
Sad kad gledam s odmakom, nema toga, kada zamisliš da možeš i kad je želja jaka, da nemreš. Poslože se kockice, jačaš psihu, budeš glavni lik svoje knjige, zvijezda. Ali opet, naučiš, nije sve kako želiš. Uvijek ima nešto što te i dalje kopka, uvijek imaš na čemu raditi, uvijek možeš popravljati segmente sebe i svog života. Kao kad imaš kuću. Uvijek imaš posla, nikad nije gotovo, nikad nije dosadno, uvijek može bolje.
Svaki dan ti je prilika, svaki dan možeš naučiti nešto novo, svaki dan možeš izgraditi nešto novo, na sebi i oko sebe. Samo moraš biti svjestan gdje si, biti prizeman. Osvijestiti sebe, prihvatiti sebe i shvatiti da jedino ti sam možeš promijeniti sebe i raditi na sebi i osjećati se bolje u svojoj koži.
Nisam se ja nikada brinula kaj drugi misle o meni, kako me vide, a pogotovo nisam uzimala k srcu neke, ponekad ružne, komentare. Nikad ti brale moj ne znaš kako je u nečijoj koži. I zašto je. I zbog čega je.
Lijepo se ti okreni sebi, radi svoje, ne gledaj druge, budi ti, budi svoj i budi tu. Dok god si tu imaš priliku, a dokle ne znamo.
I svi ti uspješni ljudi bili su nekad debeli, pijanci, drogeraši, siromašni, premršavi, imali su svoje vlastite borbe i pobijedili su sebe, uspjeli su. I sada čitamo knjige koje čitamo i pokušavamo raditi na sebi.
Bila sam tak lepo mršava, do operacije kičme (o tome nekad drugi put).
Danas gledam tu istu knjigu. Danas je moj jedini veliki problem broj na vagi. Pozitivna sam, al' na vagi najpozitivnija do sada. I nije me briga tko me osuđuje i kako me tko gleda. Gravitacija, godina proizvodnje, nebitno. Bitno je da sam tu i da imam priliku.
Danas paralelno čitam više tih „pametnih“ knjiga, i slušam podcaste (moderno doba) uspješnih ljudi, radim si svoj plan, pokušavam. Jedino kaj sam prešla u kompliciraniju kategoriju. Odnosno, kako smršati u menopauzi, sa hashimotom i dvije operacije kičme. Više je tu knjiga u igri, ali znam...
...znam da je većina toga u glavi, ima i dosta u nogama, moraš se kretati, smanjiti obroke, hraniti se zdravo, bla bla, a najvažnije od svega, trebaš biti u miru sam sa sobom.
Mislim da je sad pravo vrijeme, situirala sam se, posložila sve lijepo, mirno sam. Ne, ne, nisam rekla da je sve po peesu, uvijek ima malih, dodatnih, utakmica, ali se fokusiraš, jedno po jedno.
E da..
I nije nestala ta Ana sa slike, ona je još uvijek tu, unutra, zapakirana, i struk i noge i sve je tu, samo je malo udaljenija od kostiju. Ja ju osjećam i vidim.
A vi, ako ste dobri, možda načas ugledate i štrumpfove.
Već se sad dosta zarolal život, imali smo troje djece, stan iz snova, aute, motor, bicikljina, poslove, sve je bilo idilično, ljubaf, ljetovanja, zimovanja. Sve po peesu. Da bi reč rekel. Jurnjalo se z autima i s tom decom, svaki dan ludnica, on je više vozil nego ja po tim raznim aktivnostima, a imali su ih, fala bogu, previše.
Kak sam rodila treće dete, tri godine porodiljnog. Jedan tipičan dan bil je, probudi ih, obuci ih, spakiraj ruksake razne, jedan sjeda sam u auto i sam se veže, drugu trpaš u sjedalicu i vežeš, nemreš naći kopču, gospodična se trga, nije mirna, zavežeš ju, mala čeka o onom jajetu, namjesti jaje sjedalicu napred, zakopčavaj jaje, ne možeš uhvatiti kopču, psuješ, onda dođeš pred školu, malog odvežeš, vadiš Nemirnu, ide i ona do školice s tobom, čupaš najmanju iz jajeta, svi skupa do škole, ispratiš jedinog, natrag u auto, drugu trpaš u sjedalicu i vežeš, nemreš naći kopču, gospodična se trga, nije mirna, zavežeš ju, mala čeka u jajetu, al nije još zakopčana, kopčaš sve to i paljada pred vrtić. Onda dođeš pred vrtić, vadiš Nemirnu, stavljaš joj ruksakić na leđa, ona neće, mrmljaš si u bradu svece, čupaš najmanju iz jajeta, svi skupa u vrtić, najmanja ne miče na ormariću, zapakirana, drugoj pokušavaš obuti šlapice, oće ona sama, mokra od glave do pete, bila je zima, pa one jaknetine, a u vrtiću tropska klima, cijedi mi se, najmanja počinje cendrati, druga vrišti oće sama, pustiš ju da sama obuje j.bene šlapice, obavezno naopačke, objašnjavaš joj, krivo si, ona vrišti, neće u vrtić, oće doma, izlazi teta Štefanija, najdraža joj teta, preuzima drugu, pusa, pusa, grabiš namjanju, koja se u međuvremenu usrala, u skafanderu, juriš do auta, idem ju presvuć, jer moram sad u dućan po klopu, pa doma kuhat, otvaraš skafanderčić, žuto do vratića, rijetko, toplo, najljepša krema. Sad već lagano prednormabelsko stanje, niš od dućana, pakiram ju u jaje, ispod nje ona pelena za presvlačenje, kopčam i doma. Skini, peri, presvuci, podoji, zapakiraj, natrag u dućan, doji, juri doma, kuhaj, doji, pobacaj veš u mašinu, doji, požderi u sekundi, doji i onda skupi sve „paketiće“ ponovno po institucijama. Sa svim zakapčanjima i otkapčanjima. On nije razumio da sam ja već mrtva kad on dođe s posla, on je samo znao da sam ja doma, a on radi. A da ja ne radim. Kakve aktivnosti, daj mi mira, nemrem, ne da mi se, ali to nisi smio izgovoriti tada.
E, pa u jednom takvom danu, uparkiravam se ja na rikverc ispred šoping centra u kvartu. Nisam zavezana, razgovaram na telefon, nemam upaljena svjetla, a zimski dani, moraš imati. Imala sam onaj malo povišeni auto, tako da je dotični gospodin stajao pored mog stakla i glave su nam bile u istoj razini. Kuc kuc na prozor, ja, kak pričam na telefon, kimnem mu, evo sad ću.
Otvaram prozor.
Dobar da, dobar dan.
Prometna, vozačka.
Izvolte. U mislima, piša mi se, mokra sam već od svega, žuri mi se, obaveza bezbroj....
Gospođo, niste vezani, nemate upaljena svjetla, pričate na telefon, jel znate da je to zabranjeno zakonom. Pričekajte tu.
Znam. Ja velim i čekam. Gospon murjakec je mogel imati negdje 25, 26 godina, a ja 33, 34. Kombiniram kaj bum mu rekla kad se bvrati, kak da izbjegnem očitu kaznu, mali se još dokazuje na poslu, mora odraditi, stariji sjedi tam u autu. Kresnul bu mi kaznu, kaj da velim doma, ak mi uzme vozačku...pas..m.
Vraća se.
Gospođo, znači niste bili vezani, nemate upaljena svjetla, pričali ste na telefon, sve skupa nije dobro. Kaj ćemo?
Moj tijek misli, u milistotinkama sekunde, kaj kaj ćemo, ti si murjak, kajaznam, ja nebi niš, ja ne znam kaj ti možeš, neću nuditi lovu, možda me još više kazni, mito, kaj ja njemu mogu ponuditi.
Sad psihologija, vidim ja da je on mlad, i idem na sve ili ništa, odnosno na zajebaciju pa kaj bude. Već sam se sad pomirila da sam spušila kaznu i kaj...nije ni to najgore.
Velim ja malome...
... a kaj niš, mogu vam pokazat cicu.
Tada sam mislila da je to baš fora, da bu se nasmijal i da će razgovor krenuti u zajebanciju i da će me opomenuti i kao pazite drugi put. Istovremeno sam cvikala, ipak on predstavlja vlast. Al te uniforme....
No, međutoa, mladom gosponu je bilo onak, malo smješno, malo neugodno i sad vidim ja on mijenja boje, kontemplira kaj bu izbacil, otvara moju vozačku, onu rozu još, a unutra sedam djetelina s četiti lista, uvijek sam ih nalazila i tam spremala, zatvara vozačku, pa opet kao nekaj čita iz vozačke i sklopi ju konačno i veli:
Sedamdesetpetogodište, hvala ne bi. Odite i pazite drugi put.
Ja dižem prozor na gumb, spremam vozačku, prometnu, vežem se, palim auto, jupii nisam dobila kaznu, nisam dobila kaznu, palim svjetla i palim doma. I mislim si, pi.ka ti m... mala, pa kaj si ti sad meni rekel. Kaj sam ja, stara baba, kaj ti mene vređaš. Bezobraznik mali. Videl bi ti tetu da mi dođeš pod ruke. Ma šuti, bar nisi dobila kaznu, kaj te briga. Bezobraznik. Beži doma, dobro si prošla. Budala jedna mala, baš je neugodan, a dobar je mali, ima smisla za humor, lepi je, uniformica, daj šuti kozo imaš muža i decu.
Da, dojenje trećeg djeteta se lijepo skombiniralo sa gravitacijom i baš je davalo onak „samopouzdanje“. Tada sam tako mislila. Dojenje je nekaj najljepše kaj možeš dati, zamisli, proizvodiš klopu i cugu u isto vreme, a ne trebaš ni ruke ni noge. Točno na vrijeme napravljeno, idealno podgrijano, gdje god si ti, tu je i tvoja kuhinjica, odnosno dvije. Idealno. Problem je kad misliš da je gravitacija problem. E pa kome smeta nek mi naplati kaznu, ak može.
Od tad je prošlo dosta vremena, još uvijek ga se sjećam i nikad ga nebum zaboravila i vjerojatno ga ne bum više vidjela. To su ti neki ljudi koje zapamtiš, a ne poznaš ih. Vrak mali, bi ti i tetu zapamtil, samo da je bila prilika....
E da...
Ja sam odjuraila doma, a u dućanu nisam bila. Sad lepo natrag. Zakopčavanja i otkopčavanja.
Promijenila sam puno poslova. Promijenila sam podosta raznih firmi. Sad kad gledam unatrag, svugdje mi je bilo lijepo. Imam neku unutarnju sposobnost da, i ako nije savršeno, meni bude lijepo.
Odgojeni smo, barem moja generacija, da si sretan kad dobiješ posao. Već znaš procijeniti kaj je najbolje za tebe u datom trenutku. Isto tako znaš i kada je trenutak da to više nije za tebe iz iks ipsilon razloga. Samo znaš da moraš ići dalje. U konačnici, raditi se mora, ali barem onda da taj većinski dio dana ima nekoliko zelenih kvačica na tvojoj listi prioriteta koje te drže da i dalje budeš ili ne budeš tu.
I ne mislim da bi se itko trebao ljutiti, nitko ne bi trebao nikome suditi, svatko zna svoje razloge i zapravo je najgore ako se samo prepustiš i bez duše odrađuješ.
Lova nije uvijek prva na mojoj listi prioriteta. Bitnije mi je da se osjećam ugodno, da je ekipa korektna, da kompanija brine o radniku, da nema onih nekih osjećaja da si ti rob, da su nadređeni dostupni za bilo kakva pitanja. Imam ja i svoje neke djetinjaste fore. Moj radni stol, patim na blokiće, olovke, bilježnice, da je to sve nekak lepo posloženo, da taj moj kutak bude slatki, ugodan oku, da nije na propuhu, da imam i selotejp i škare i klamericu. Uvijek imaš svoju šalicu, pribor za jelo, neku zdjelicu za grickalice, cvijet, sol, uvijek fali soli u uredu. Da mi na poslu bude dašak doma. Da se osjećam kao doma. Da ima wc blizu i kuhinjica, frižider... mislim da je to danas malo kaj čovjek može tražiti. Osnovne potrebe. A i ako slučajno nije bilo tako, ja sam si napravila tako gdje god sam mogla. A uglavnom sam mogla. Ne mogu se sad sjetiti nekog radnog mjesta gdje to nisam mogla.
No, isto tako imam prečudan stav, čim osjetim sitni komadić nečega u sebi da me guši, iz bilo kojeg razloga, dižem se i idem. Bez riječi. Bez puno objašnjavanja. I znam da to nije dobro i znam da ne treba zatvarati vrata iza sebe, ali isto tako znam da, onaj tko te stvarno poznaje u dušu, razumjet će to, jer nikad ne znaš što je čovjek s kojim komuniciraš proživio, što nosi u sebi i zašto su mu postupci takvi kakvi jesu.
Radila sam tako na jednom radnom mjestu davno, nije to bio posao iz snova, ali je bila stabilna kompanija. Cure koje su radile bile su dosta mlađe, bilo je i par starijih ljudi. Jedan dan proletio je interni oglas za stipendiranje djelatnika, tko je htio...Sve što ti je trebalo je da si stalni zaposlenik i da ti direktor tvog odjela napiše preporuku. Tvoj šef.
Tada je tamo bila jedna super curka, ambiciozna, s puno znanja, htjela je to i zaslužila je svaki cent te stipendije. Po meni, ona je već to i odradila unaprijed. I bila je Čovek, to je isto bitno.
Međutim, taj gospon direktor, mladi, nije u doba svog školovanja imao nikoga tko bi njemu platio školovanje i on nije bio za tu akciju. Onaj stav nije meni nitko, pa neću ni ja nikome. Tu svotu novca koju je kompanija bila spremna dati i stipendirati mlade ljude, shvaćao je kao da idu iz njegovog džepa. Ništa u životu nije besplatno i tako i treba biti, po njegovom.
Ja ipak mislim da ima puno besplatnih stvari u životu. Lijepa riječ, osmjeh, besplatno biraš hoćeš li biti govno od čovjeka ili ćeš ipak pokušati drugačije. Pa čak i kad odučiš biti bolji čovjek, uvijek je besplatno reći oprosti i većina ljudi će prihvatiti, ako je iskreno i od srca. Oprostit će ti.
Imali smo dijete istih godina, bile su završne priredbe pred odlazak djece u školu. Glavni je jedan dan najavio, u srijedu, da on sutra, u četvrtak, ide ranije doma, jer njegovo dijete ima završnu priredbu u vrtiću pred odlazak u školu. Takve priredbe se ne propuštaju. Nitko od tamo prisutnih nije ni pomislio da ne on ne ode na tu priredbu. Naravno da ideš.
Priredba mog djeteta je bila dan poslije, u petak, i ja sam trebala u petak ići ranije. Moje dijete nije voljelo taj moj posao. Radilo se od devet do pet, niti jedan dan nisam mogla doći po nju u vrtić. Jednom prilikom, dok je bila bolesna, viroza, rekla mi je:
"Mama, baš sam sretna kaj sam bolesna, sad možeš biti "smenom". Nikad ne dođeš po mene u vrtić."
???????????
Otišla sam do njegovog ureda ne bih li zamolila izlazak ranije u petak. S tim da sam rekla da ću to odraditi u ponedjeljak. Usput sam ga zamolila/podsjetila da napiše preporuku za kolegicu koja je čekala razvoj situacije oko stipendije. Dotični je poludio. Počeo je vikati, da od kud meni pravo da ja njega podsjećam, da kaj si ja mislim ko sam ja, da nije ni njemu nitko platio školu i da ne mogu izaći ranije u petak.
Meni se zamračilo. A sjećam se, kak se prije dugo čekalo na ugovor na neodređeno, tek sam potpisala ugovor na neodređeno, i to je kao nešto, s njegovog stajališta, nakon čega moraš biti ponizan i praktički klečeći odrađivati posao. Meni se zamračilo.
Samo sam mu rekla. Ja idem i ne vraćam se. On je bil bas neugodan.
Dugo sam preispitivala svoje postupke, vjerojatno to potječe još od djetinjstva. Nešto imaš u sebi i ne da ti nego tako. Ja ne kažem da je to ispravno, a neee, ne, ne, imam ja svojih unutarnjih borbi, razgovaramo nas dvije stalno.
Moj hod prema kadrovskoj bio je kao kirurg, koji nakon naporne operacije ide van iz operacione sale i skida sa sebe to odijelo, izmučen, umoran, pere ruke, baca to odijelo na pod, gurne ona dvokrilna vrata ko u kaubojskim filmovima, samo su ova srebrna, a na licu mu vidiš i ponos jer je spasio ljudski život. Pritom ja ne znam kako je kirurgu, to sam vidjela u filmovima, pa sam si to tak nekak prispodobila.
Bila je tamo u kadrovskoj predraga jedna ženica, nisam ja njoj puno objašnjavala, vidjela je da nema pregovaranja, bilo joj je žao kaj idem, pitala me želim li prijaviti dotičnog, znaš to se može, pa zakaj bi ti išla iz firme. Ne. Ja sam već kroz taj hodnik skinula odijelo i završila tu priču. To je za mene bilo gotovo. Sekunda. Ne želim svih osam sati biti, ako baš i moram, podređena Nečovjeku. Ako si čovjek, poderi mi kožu.
Izašla sam van i panika. Šamar realnosti. Nemaš posel. Pa ti fakat nisi normalna. Imala sam zapravo jednu opciju koja nije bila sto posto, ali ajde. Pa ko normalan daje otkaz, a nema drugi posel. Ponašaš se ko klinka. Neodgovorna.
Hodala sam do doma, a ima dost. Ma briga me. Idem na kavu i budem si našla posao. I našla sam. Nije prošlo pet dana već sam bila na novom radnom mjestu.
Nemoj me gušiti, nemoj me sputavati, ne mogu to. I nemoj biti nečovjek. Uvijek može biti gore. Ali može biti i bolje. Sam biraš svoj put kojim želiš ići, sam trebaš moći donositi odluke i sam stajati iza njih. Sam sa sobom biti na čisto. Sam priznati da si pogriješio, ispričati se i krenuti dalje.
I kad me netko pita kako sam, uvijek kažem dobro sam, ide, borbeno, bude nekak, odlično sam, jer u podsvijesti uvijek imam sliku onkologije u Klaićevoj gdje sam jednom zalutala.
Ja sam u petak išla u vrtić svom djetetu na završnu priredbu pred školu. Oslobođena. Bedasta, ali slobodna i s osmjehom. Sretna. Svoja.
A netko je išao u posjet.
Na onkologiju.
U Klaićevu.
Osvjesti se. I čuvaj sebe.
E da...
Ona curka je dobila stipendiju, bez njegove preporuke, jer je ambiciozna, uporna i svoja.
U prizemlju je bilo rasulo. Sada je već kraj dve i dvadesetdruge, ja imam sve u glavi kako bi trebalo izgledati. Gore smo tata i ja skinuli stare zidove i poknaufali jednu sobu, druga je bila u pripremi, moglo se lijepo prespavati i svaki vikend, svaki slobodni trenutak sam dolazila.
Plan je bio da na katu budu dvije sobe, spavaća za decu kad dođu.
Prizemlje je bilo rasulo. Čovjek koji je tu živio prije petnaest godina, bio je stolar. Nije baš puno boravio na katu, pa je u prizemlju imao kao pivnicu i malu prostoriju u kojoj je bila i kuhinja i kada iza zastora i peć i sve mu je tu bilo. Ja sam tu dole zamislila kupaonu, dnevni i kuhinju danas sutra.
Ali, trebalo je srušiti zid, izbaciti stare stvari, počistiti do golih zidova, i najvažnije, napraviti dobar pod, hidroizolaciju, glazuru i sve kaj s tim ide.
Imam sve u glavi, ali fizički nemam tu snagu da raskopam zid, pod, izvučem tu staru tešku kadu...
Paralelno sam tražila majstore za te sve radove. Upjela sam naći čovjeka koji ima onaj mini bager koji uđe u prostoriju. Dogovorila sam s njim da dođe. Ništa od toga se nije desilo. Sve je čekalo. Cijene su divljale, vrijeme je prolazilo. Polako sam kupovala materijaile za to prizemlje, pa se tako i pružila prilika za pločicama.
Paralelno su se događale privatno baš teške stvari i ovo mi je bio ispušni ventil.
Kupila sam lijepe velike pločice, imitacija drveta, za cijelo prizemlje. Normalno na akciji. I skoro sve je bilo spremno za majstore. Joža je izvlekel staru kadu iz prostorije jedan dan i poštemal je ostatak nekog zidića. Zid su došli rušiti moj sin i njegovi prijatelji jedan dan. Zid je bio od one stare pune cigle. Ciglu sam dala Joži. Onda je njegov sin to iskoristil za vikendicu. Šutu i sve kaj je ostalo sam izlopatala ja jedan dan.
Majstora s bagerom ni na vidiku. Svaki put kad nazovem, veli evo idući tjedan sigurno dojdem. Već je kolovoz 2023. Normalno sam ja živjela, ali sad da imaš onak veću količinu, da rokneš za majstora bez problema, to nije bilo moguće. Snađi se druže.
Prošla je i ta 2023. Jebeš bageristu. Čovek nije bil od riječi i ne trebam ga više.
Tak je i bilo. Siječanj 2024. odlučim ja da ne trabam bageristu, nebum niš kopala pod, sve budem ovak kak je, na postojeću deku stavila novu, dobru hidroizolaciju, i glazuru i sve kaj ide s tim.
Sve je s tom odlukom nekako onda i krenulo. Jedan dan sam bila kod moje Darinke i baš su lijepo uredili jednu prostoriju u dvorištu kod nje i pitam ju ko ti je delal to. Veli ona Goranček, super su majstori i dala mi je broj telefona od super majstora za glazuru.
Veljača 2024. Treba struju novu provući, treba za vodu nove cijevi, opet tražim majsotre. Za struju sam imala sve ljude, a za vodu nisam. Veli meni moja Marica, pa zakaj ti Ceki ne bi vodu delal, on je svim tu delal, i dobar je, pošteni, daj njega pitaj, evo ti broj. Kum Veco i Vlado su složili struju, Ceki je došel složiti sve novo za vodu, a Goran i ekipa su došli napraviti glazuru. Feki je postavil knauf. Sve u mjesec i pol dana. Sve je bilo gotovo.
Veco, Vlado, Ceki, Cekijev brat, Feki, Goran, Ivica. Tata i ja smo zazidali zid, ugradili prozor, ja sam pofarbala grede i pokrečila. 29.3.24. sve je bilo cakum pakum spremno za pločice na podu i u kupaoni.
31.3. je bio Uskrs i ja sam se taj dan preselila iz Zagreba zauvijek u svoj domčurak. Nisam se još imala di okupat, imala sam vodu i struju, bilo je već toplije vrijeme, kupanje sam obavljala u viksi od staraca blizu.
Majstor za pločice dolazi dati procjenu. Samo za walk in tuš, metar sa metar i sedamdeset, samo pod u tom dijelu 900 eur. Da postavi sve ostalo, cijelo prizemlje i kupaonu komplet, 2000 eur. Sve skupa 32 kvadrata. Hvala, aj bok.
12.4.24. ujutro, gledam ja taj pod, gledam pločice na kupu, gruntam si i gruntam.
Niš, lepo idu pločice proč, dela budem laminat.
Bilo je deset sati. Palim pilu i u Karlovac po laminat.
To znam postaviti, pa ne bu mene niko hebal, jebes pločice, sve bude lepo laminat, vodootporni. U 12 se vraćam iz Karlovca s laminatom i krećem. 13.4. nedjelja, imam komplet sređen pod u prizemlju, osim walk in tuša. Tamo moram postaviti pločice i na zid i na pod. Budem to sama kak god znam. Zidne sam već imala u pripremi, a podne bum već kupila.
Vrlo brzo u par dana, složena je kuhinja (po nju sam jurila isto jedne subote akcija je bila), tata i ja, dream team, spojeni svi uređaji i aparati. Psihički se pripremam za walk in tuš.
I opet taj svibanj oko praznika rada, točno 5.5.24. moja kupaona je bila gotova. Pločicu po pločicu sam lepila, bilo je raznih peripretija s time, ali o tome u nekoj drugoj priči.
Stres, psihički pad, psihičko dizanje, sreća, suze, ponos, inat, hrabrost, slabost, rolerkouster emotivni, o suzama da i ne govorim, sve to u epizodi pločice.
Sada, kada gledam s odmakom, ne znam od kuda čovjek crpi snagu, ne znam kak sam to zbuksala, ne znam, nestvarno. Znam samo da je ta želja bila toliko jaka, adrenalin te pere, ni ne razmišljaš o kičmi, glavi, muskulfiberu, lopatanju, ničemu, nemaš vremena, samo rolaš i ne okrećeš se. Jer sad kad se sjetim, suze idu same. Radosnice.
Nisam pokleknula, ojačala sam, dobiješ neko samopouzdanje, cijeniš svaku sekundu posla nekog majstora. Iako je skup, znaš točno kaj to znači. Spoznaješ i učiš i onda ti to nitko nemre uzeti. To znanje. Sad već znam kak bi drugi put nekaj napravila. Kak bi si olakšala. I da nemam problem s kičmom, išla bi se učiti za keramičarku. Zavoliš to.
Možda bi neko rekel kaj dramiš pa svako bi tak, možda je to tak normalno, neki majstor bi rekel pa nije to niš, njemu možda nije, ali meni, meni je sve.
Kaj sam htela zaprav reći. Sve to bi možda i prije bilo tak, gotovo, da sam bila odlučnija, da sam po putu i kak je vreme išlo, otpuštala te neke "majstore" koji su me zavlačili, da sam odmah prvi put kad nije došel, krenuka dalje, a ne čekala, da sam bila hrabrija. A onda na kraju shvatiš da je bilo točno tak kak je trebalo biti. Baš tak.
E da...
Svi ti majstori kaj su mi prošli kroz hižu, ostaju za celi život. Zbližiš se s ljudima. Sigurno ću ih preporučiti, jer su dragi, pošteni, vredni i znaju svoj posel.
Mislim na ove koji su od reči. A ovi su bili.
Dve i dvajsprve, točno 1.5. potpisala sam ugovor sa prodavačicom kuće i 2.5. smo išli bilježniku u Jasku. Sve se nekak vrtilo oko praznika rada.
Nisam nikad imala nekaj svoje, nekaj kaj sam ja stvorila. Baš onak vredno, osim dece. Onda sam se nakon dost godina rastala i tak z ničim otišla u svoj život. A vele moraš nekaj izansebe ostaviti. Nakon dvanajst let podstanarstva dogodila se prilika da si kupim hižu. Devedeset kvadrata hiže, stodvajst kvadrata štale i sedmasto kvadrata okolokućne trave. U prekrasnom lepom selu na bregu.
Jedva sam dobila stambeni kredit za to imanje. S 45 nisam mogla dobiti onaj stambeni za mlade. Petnajst hiljada eura sve skup. Ima i vodu i struju. Rekla sam teti u banci razvuci to na kolko god možeš tak da kad bum u penziji da mogu i jesti, a ne da on (kredit) pojede mene.
I razvukla je. Rata mi je sedamdeset eura.
Da. Sedamdeset. Jedan odlazak u dućan, na akciji, možda za dva dana klope.
Prvu godinu nisam baš puno uređivala. Bila je još korona i tak. Bitno je bilo krov srediti.
U proljeće 2022., sredinom četvrtog mjeseca, veli striča, koji dela krovove, zamenili bumo ove vanjske daske i presložili crep i to bu ti super. Mirna si bar pet let. Dok ne nabaviš lim i daske.
Tak smo onda počeli sa velikim radovima.
Muzika je svirala po dvorištu, na zvučnik, želje i pozdravi, slagal se crep, sve su delali striče moji i tata. Ja sam kuhala i nosila pijaču. Sad kad je krov gotov možeš delati kaj hoćeš. To je bilo pred praznik rada. Onda sam sve striče i strine i drage mi ljude pozvala na grah..kakti skromno likovo, a i praznik je.
Mjesec dana poslije, točnije 4.6. ide osamnaesti rođendan moje prve kćeri. Gizdavo sam se veselila da bude fešta u dvorištu, jer, ipak to nije kaj got. Bude janjac, budu dragi ljudi, bude lepo vreme i budemo vani, imam stolove i stolce, imam sve.
Sobe, gore na katu, su bile one prve, stare, dalo se prespavati, ali nisam niš uređivala zbog tog krova, samo sam kupila knauf i kao posle rođendana bum počela sa radovima, sad kad je krof kak spada.
Imam svoju hižu. p
Knauf sam uspjela dobiti po lepoj cijeni. Kupila sam odma za obadve sobe, ali kak je kišno vreme, budem spremila taj knauf u sobe gore da ne kisne.
Spremna za feštu.
2.6. Dva dana prije Ritinog rođendana.
Prolom oblaka. Vjetar nosi sve.
Kasno. Mrak.
Tuča. Padaju ogromne ledene kugle s neba. Trgaju sve pred sobom.
Strgalo je crijep.
U deset minuta potopilo sve moje.
Jedva sam uspjela pokriti ceradom knauf. Niš drugo nisam mogla. Steglo me bogme.
Isključila sam struju, uzela torbu svoju i otišla kod frendice u kuću.
Srušil mi se svet.
Bilo je kasno navečer. Plakala sam ko tučna godina. Nemam kuću. Kak ću sad to. Pa ko ima za krov novi. Di bum sad. Kaj bum sad. Kak bumo rođendan slavili..
3.6. Jutro.
Spreman se otkazati janjca, otkazati rođendan i nek sve ide u tpm. Valjda mi nije suđeno. Kad si baksuz. Nit si imala kaj, a bome ni nebuš. Dok ja skupim za krov....mogu se fućkat. Kredit više nemrem dobit.
Dojdem do čoveka z janjcima, sparkiram se u njegovo dvorište i sjedim.
Tijek misli...
Kaj si ti kukavica, od kud ti pravo da otkažeš rođendan, osamnajsti, jedan put u životu se to slavi, tvoje dete, kaj buš ti zbog krova otkazala. Kaj si sebična. Jebeš sve..nekak bude. Pa kaj si sve prošla. Sad bu tebe jedna tuča zjeb... deca su ti zdrava, kaj glumiš. Ajmo, spljuskaj se.
Pogledam se u retrovizor...suze kapljeju...viš kak si lepa..ptm...samo si ruž deni i odi po janjca.
Lepo sam si nalarfala čube z crvenim ružem, popravila malo kosu. Nasmijala se gospođi sebi u špigl, izlazim iz auta...
Dobar dan!
Gospon z janjcima veli..dobar dan. vidim ja da ste došli, vidim ženjska sedi u autu, reko valda nekaj dela, nis vas htel ometati. Oćete si popiti jenu malu, domaću.?
Pa nek kaj neg da hoću. Em imam i zakaj. Pa dete bu mi osamnajst sutra. Jebeš sve drugo.
Nigdar ni bilo da ni nekak bilo!
Dve smo si trgnuli.
Sutra je Rođendan bil veseli, kao da nije bilo tuče opće. Vreme sunčano, dragi ljudi sretni i kćer je napunila osamnajst. Janjac je bil za prste polizati. I torta. I mladi luk. I paradajzi.
E da...
Nije prošlo mjesec dana. Skupilo se. Mojih dvoje dragih ljudi iz Zagreba, dragi ljudi iz firme z televizije, dragi ljudi, koje sam tek upoznala u dućanu za materijal za krov, moji striče, tata, mama, anđeli, svemir, sve skupa se poklopilo.
Ja sam imala za komplet materijal za krof, novi nofcati, podaskani, poletvani, crveni krof, imitacija crepa sa filcom.
Ljudi su čudo. Ne vjeruješ. Misliš da si sam. Nisi. Nisi nikad sam. Kad je stvarno žmefko UVIJEK ti netko pomogne. Ne moraš niti tražiti.
I sad ti nemoj biti zahvalan. p
Nemoj se bojati, budi čovek, reci hvala , digni se, padni, opet se digni, metni si crveni ruž i idi dalje. Za babe to vredi. Muži, prosim bez ruža.
HVALA LJUDI!
I obavezno zastava na vrhu.d
Tek sam kupila kuću. Nisam još nikog poznala u selu. Prvi susedi su odmah tu, ali nismo puno komunicirali. Onak samo pristojno dobar dan, dobar dan. Kimneš z glavom.
Svaki odlazak na selo, približavanje dvorištu, imala sam lagana sretna preskakivanja srca. Gizdava gazdarica. Dugo nisam opće posložila u glavi da je to sad moje. Di bi ja takva neozbiljna kupila kuću.
Sjećam se da sam zvala buraza da mu javim. Pitam di si, veli na kavi s Tomom, ja velim sad cu ja doć. I dođem i velim kupila sam kuću. Kupila si kuću? Kak, di? I ja se ne gasim, pokazujem slike..veli on, jebote ti tak sam dođeš i veliš kupila si kuću... ko da si kupila nekaj u dućanu.
Uglavnom da.
E sad...ušla sam ja taj put u dvorište, gizdava, važno, sad ja imam posla. Rade se planovi za svaki vikend.
Ko zna kolko još ključeva imaju ovi ljudi od kojih sam kupila kuću, reko, treba promijeniti brave. To je prvo.#
Iskipala sam stvari iz auta, izvadila svoj alat, skinula jednu bravu gore na katu i prešla natrag u Jasku po nove brave s kvakama i ključevima.
U Jaski ima sve. Sad ja tek upoznajem Jasku, di je kaj. TIŽ ima sve. I kaj misliš da nema, ima. Ne znam opće di im sve stane. Ko zadruge nekad. Od igle do lokomotive. Imaju i svijeće koje izgledaju kao hm...znate... da ne velim prosto...zapakirani u celofan i vele prodavači da idu ko lude te sveće. U prirodnoj veličini. Ne znam sad točno dimenziju. * Vele da je samo jedna veličina, nemaju po brojevima. Ali ide. Baš me zanima kak to doma zgleda kad nestane struje. Vražje ženjske kaj sve kupuju.
Poberem jedno pet tih komplet brava sa kvakama i ključevima i gibam doma.
Lagano je išlo na katu, promijenila sam gore sve, onda sam se spustila dole. Ulazna vrata na štengama prema gore. Lepa, stara, sklepana vrata. Vanjska.
Pokušavam skinuti staru bravu i nikak. Nejde. Idem po akicu, nejde. Mučim se. Nejde. Sat vremena borbe.
Sad mi je već vruće, živčanim polako i mislim si kak sam nesposobna. A znam da nisam. Opet me taj vrag iznutra pokušava pokolebati.
Okrenem se, dolazi Čovek. Hod Clint Eastwood. Frizura Clint Eastwood. Brkovi bijelo žuti. Traperice, neka plava majica s rokerskim nekim natpisom, jedna ruka u žepu, z drugom drži čik u zubima. Izgleda ljut, namrgođen. Mislim si, zujim mu tu pod nosom z alatom, možda mu smeta, bude me lepo zamolil da nek ne zujim ili bu me uputil u neka pravila ovog sela.. kajaznam.
Bez dobar dan počne.
Kaj nejde?
Ma da, nemrem bravu skinuti. Već pokušavam sat vremena i nejde. Ove gore sam zmenjala za čas, ovu nemrem nikak. I pokazujem mu.
Čovek povuče dim, zgasi čik i ode. Bez riječi.
Ja si mislim, jebote kaj je ovom. Nit dobar dan nit niš. Kaj je došel. Nisam htela niš pitati. Samo sam gledala kak odlazi.
Idem dalje svojim poslom, bum neku drugu bravu probala, ovu bum ostavila pa kad tata dojde bude on to rešil.
Odem gore na poljski wc, obavim i sad sam već gladna. Bum si nekaj napravila za klopu. Donesla sam si jegera i luka.
Spuštam se dole, prema tim "glupim" vratima, kad ide Čovek.
Nosi nekaj u rukama. Ima novi čik u zubima.
Imaš di struje?
Imam. Razvlačim kabel.
Ušteka, upali fleksericu, prepili bravu, izšteka, zarola kabel od flekserice i promrmlja.
Evo ti, sad buš si metla novu bravu, ova se zapekla. I ode.
Ja vičem za njim falaaaa sused.
Ljubaf (susedska) na prvi pogled. Glumac, glumi da je namrgođen, da mu nije stalo, a vidiš mu u očima sve.
Od toga dana nikad se nije desilo da ja nisam nekaj delala, da on nije došel videti jel kaj treba možda. I žena mu tak isto. Marica. Ona bu bila u drugoj nekoj priči.
Gospon Čovek Joža!
E da...
Imala sam pet ključeva i idem si ih sad lepo označiti da bum znala koji koja vrata otpira.
Zabunom sam z ključem od gornjih vrata zaključala vrata od štengi. I gledam piše vrata gore, a zaključavam štenge. Kaje sad to.?!?(DčDa nebum prosta.
Gazdarica (ja#) gizdava kupila je pet kompleta sobnih brava sa kvakama. Sve isti ključevi. Jedan otvara sva vrata. Cela Jaska ima ključ od moje kuće. Od svih vrata. Evo ti sad glupačo gizdava. Koza. Ona mora promeniti brave baš sad ili nikad.
To sam ti možeš. Budala. Bome si si lepo kupila. Sad imaš lepi posel opet.
Ipak nemreš mi u hižu. Zmenjala sam to drugi vikend.
Joža se konačno nasmijal. I od onda se stalno smije.
Već neko vreme gledam poslove. Izvana sam si cool, iznutra kao Mauna Loa (googlaj). Kipi već dugo, al vele stručnjaci da ne bu eruptiral. Da bu se pomaknul od užarene točke i ugasnul. E pa ja kipim al' bogme se pomičem i nebum dala da se zgasnem.
Znači tražim posel kakti u struci. Posao u struci. Tražim posao. Među tisućama drugih ljudi.
Koja mi je struka? Da li čovjek bez završenog fakulteta ima struku? Ili čovjek sa završenom strukovnom školom ima struku? Ili je struka sve kaj znaš delati? Googlam definiciju struke. Mislim, znam kaj je struka, ali ipak googlam. Taj google bolje to objasni. Dakle, grana ljudskih znanja i vještina te disciplina. Eto ti struka. Znači, svi na svijetu imaju neku struku.
Koja je moja struka? Možda bolje, koja je moja svrha? Koja je svrha moga postojanja? Jer kao treba nešto ostaviti iza sebe. Nešto po čemu će te pamtiti. Nešto značajno. Daješ neki svoj doprinos društvu i svijetu oko sebe. Znanja i vještine...
Razmišljam si tak. Pa imam ja i znanja i vještina raznih. I razih disciplina.
Evo recimo, baš u zadnje vrijeme znam da treba biti svoj. Znam da bi čovek trebal raditi ono kaj voli da bi bil sretan. Znam da treba voljeti sebe. Znam da treba sebe poštivati, onda te i drugi gledaju drugačijim očima. Znam da treba uživati u svakom trenutku kao da je zadnji. Znam heklati, znam crtati, znam kuhati, znam peći kolače, valjati razna tijesta, znam postaviti laminat, krečiti, izrađivati razne uspomenske predmete, znam pisati pjesme, znam fino jesti, znam se smijati, znam lijepiti pločice, a bome i znam sve u nekom uredu, z papirima.
Disciplina? Po googlu dio ili grana nauke, koja ima svoj posebni predmet i posebnu metodologiju, te se tretira kao zasebna nauka. Ma nemoj mi reći. Super. Pa imam i to. Nabrojimo neke bitne. Mogu od ničega napraviti super klopu u roku keks. Mogu brzo pojesti. Imam jedan od boljih rezultata u spavanju, prosjek mi je devet sati dnevno. Dobar skor mi je i ne ići na ljetovanje već, evo tradicionalno, petu godinu za redom sam pobjednik. Izvrsna sam u postavljanju pločica, to fakat super radim. Kak veli google sve se to tretira kao nauka. Rekla bih da sam u naukama fantastična. Sad kad si malo bolje razmislim pa kaj bi ja htela. Pa celi život je naučna fantastika. Posebno kod nas.
Uglavnom sada sve ovo kaj znam zamijeni sa volim. Jer tak je kod mene. Sve to volim. I sve to bi ja radila.
Čitam oglase za posao. Nitko ne traži gospođu u najboljim godinama, u glavi pokatkad dijete, sa svime što ja volim sleš znam. Nisam ni sve nabrojala. Tek sam krenula. Naučnica.
Recite nam nešto o sebi....
Nemrem u tak kratkom vremenu. Kaj bi ja izdvojila..najbitnije. Rodila sam tri puta i sama uredila svoj dom. Djeca su mi zdrava i svoja. To su moji uspjesi. O neuspjesima neću. To ionako drugi uglavnom naglašavaju.
Diplomirala sam žute etikete u trgovačkim centrima. Diplomirala sam preživljavanje s naknadom s burze. A ta burza rada...duga priča. Oni čak nude "besplatno" školovanje za možda neke prekvalifikacije dok si prijavljen kod njih. S jednom malom napomenom, ako ti financiraju školovanje ne dobivaš tu veliku naknadu s burze za vrijeme školovanja. A kako onda živjeti za vrijeme tog školovanja, pomoću trikova. Čista fantastika. Naučna.
Mogu odraditi bilo koji posao, to sada znam, ali da ću voljeti to što vi tražite i nudite, o tom potom. Ne možeš očekivati da volim tvoj posao kao svoj, a zauzvrat nudiš minimalac s nekim eventualnim kao nagradama na plaću. Pa kao možete navući i do 1100 eur ako zaslužite nagrade. Već u startu si mi rekel da ne vredim niš. I još da te volim. Kak da ne.
Svi uspješni, o kojima sam čitala, trube jedno te isto. Slobodan si, sleš uspješan, tek onda kada pronađeš sebe, kada radiš ono kaj voliš i kada to imaš sa nekim podijeliti. Manifestiram.
Nemam puno ljudi u svojoj okolini koji imaju tri zelene kvačice na ovo gore.
Većina ljudi ima taj robotski istreniran pristup poslu. Ustane, ide na posao koji mrzi, da bi platio kredit koji mrzi, da bi sa 67 eventualno prestao ići na posao koji mrzi i otplatio kredit koji mrzi. Ako uopće ostane živ. U međuvremenu mutno vidi sve oko sebe što se događa. Odrađuje življenje i postojanje. Propušta izlaske, zalaske, djecu, starce, frendove, koncerte. Trudi se pratiti sve akcije u dućanima s hranom jer, treba prehraniti obitelji. Sretan je kad ulovi akcijsku "polovicu" neke živine iz tkoznakojegstana i napravi kobase. Jer domaće meso je cijenom nedostižno. I onda opali par fotki sa ekipom s "kolinja" za fejzbuk. Nalije se dobro i tak par puta i ostari. Eventualno uživa s unucuma, ako ih doživi, ali mu je fizički teško jer je već star i umoran.
Želim posao. Mogu odraditi sve. Mogu naučiti sve. Uporna sam kad imam motiv i cilj. Možemo se naći na nekoj sredini?
I sve tako, što dalje ide, iako trebam posao, možda da napravim svoj posao. Da zaposlim samu sebe. Jer znam ju u dušu.
Ne moram joj se dokazivati, toj vlasnici fime. Ona točno zna što ja volim i u čemu sam najbolja i u čemu uživam. Imamo iste interese. Identične rekla bih. Ona zna da ja želim posao šest sati dnevno, četiri dana tjedno (odkud mi pravo to željeti di buš to našla), u struci , zna sve moje kvalitete, ne naglašava ono loše. Ona točno zna iz mene izvući ono najbolje, osjeća me, ne osuđuje. Samo me svaki dan iznova uči i podsjeća da je samo jedan život i pokazuje mi put kojim zapravo želim ići.
Ona je moja najbolja frendica. Kada mi netko okrene leđa, cap, evo nje. Za nju jedino znam sto posto da će biti tu dok god sam ja tu. I trebam ju čuvati, da ne izgubi razum. Ak razum zgubiš sve ide vrit. Da ostane dijete i da uživamo svaki dan na "poslu". Najvažnije mi je da nju ne izgubim.
I ona voli fotografirati izlaske i zalaske i saditi vrt i voli uređivati interijere i ona voli heklati, zna crtati, zna kuhati, zna peći kolače, valjati razna tijesta, zna postaviti laminat, krečiti, izrađivati razne uspomenske predmete, zna pisati pjesme, zna fino jesti, zna se smijati, zna lijepiti pločice, a bome i zna sve u nekom uredu, z papirima. I ona, također, ne skida lampice cijelu godinu.
Ona ima fantastičnu firmu, Samoljubaf se zove. Nije još registrirana ni aktivna jer traži idealnog kandidata/zapsolenika/radnika. Taj radnik treba znati otvoriti firmu, izmisliti logo, otvoriti poslovni žiro račun u banci, treba znati biti prodavač, treba znati izrađivati uspomenske predmete, treba znati pripremu za knjigovodstvo, internet bankarstvo, uskladu, naplatu potraživanja, prijavu na hzzo i ostale institucije, voditi evidencije razne, pratititi poreze, treba voljeti rad s ljudima, biti timski igrač, komunikativan, ambiciozan, inovativan i da pristaje na prekovremene. Pa jebote ja to sve mogu i znam. Ona želi sve unaprijed pripremiti pa tek onda realizacija.
Tak sam i ja nekaj htjela otvoriti pa sam se stisla ko drek. Bojim se poreza, doprinosa i raznih davanja. Ono kaj ja mogu dati je očima nevidljivo.
Rekla sam vam. Identične smo. Jedina razlika je kaj je ona malo pametnija/hrabrija od mene. Ja sve to nekak sa srcem, bez puno glave. NEplanski. Rekla bih brzopleto i djetinje, po sluhu, kak me dotakne. Kak me uzme. Ali nikad ne znaš, bedak ima sreće.
E da, super vijest, pozvala me na razgovor za posao danas, poslije ručka. Ušla sam u uži krug. Steže se obruč. *
Imam nekak dobar feeling da bi mogla dobiti taj posel. A i blizu mi je. Tu odma gore, na katu kod mene, unajmila si je prostor. Lepo ga je uredila. Ima i vlastiti wc i klimu. Nemaš brige. I daje prevoz i toopli obrok. Di ćeš bolje.
Držite mi fige. -
d
P.S. Išla bum na more ovo leto da je vrag na vragu. Poduzetnici svi tak ideju.
DNEVNI LEŽAJ NA RAZVLAČENJE
Sve je zapravo bilo zgotovljeno u mom domčurku. Sad već živim tu punih deset mjeseci. Falio mi još samo jedan dnevni ležaj u dnevnom boravku u kojem dnevno odmaram. Trebao je biti određenih gabarita. Zid je 194 cm. Ni manje ni više. Trebao je moći se razvući za eventualne prekonoćne posjete.
Nije trebao biti za stalno prespavljivanje, ali je trebao dati sve od sebe. Dakle, da se razvuče. Da je donekle ugodan oku, da nije jako star, ali svakako ne novi, da se cjenovno uklapa u moje, sa burze, financije, da je ugodan na jednu noć, ili dvije, da ima kutiju za posteljinu, da se uklapa u prostor na točno taj zid. Boja o tom potom. Nemreš sve. Ili možeš. Ponekad.
I, osim ostalih uspjeha, uspješno sam diplomirala pronalaženje korisnih domčurak predmeta na marketplejsu.
Pijem kavicu jedno jutro i ugledam favorita. Ima sve kvalitete i kvantitete koje tražim. Uklapa se.
Dobar dan, zovem u vezi oglasa za dnevni ležaj na razvlačenje koji ste objavili.
Koliko je star?
Dobar dan, godinu dana, više nam ne treba, malo smo ga koristili. Super je uščuvan.
Koja je zadnja cijena? APP
Zadnja cijena je kao i početna. Čujte, to je praktički novo.
Gdje se nalazi dnevni ležaj?
U Svetoj nedjelji.
Aaa, jel u prizemlju ili ste na katu, imate lift?
Na drugom katu je ležaj, nema lift, treba doći po njega.
Mhh, dajte molim vas, ja bih ga uzela, moram samo skombinirati nosače i prijevoz
.
Ok, čekam vas do sutra popodne pa mi javite, srijeda je bila.
Ok, hvala vam. Svakako se javim.
Predvečer zvoni telefon.
Dobar dan, ja sam Luka, čuli smo se jutros za dnevni ležaj na razvlačenje. Ma ako se ne možete snaći za prijevoz i ako ste ozbiljan kupac ja bi došao sad predvečer po kaparu i onda bi vam sutra moj tata dopeljal dnevni ležaj na razvlačenje.
Aaaaa, ma ozbiljan sam kupac, baš bi ga htjela..jooj baš super ak vi to možete meni dopeljati.
Aaa kolko bi naplatili prevoz?
Ma niš, nama smeta dnevni ležaj na razvlačenje jer dolazi nam novi i moramo ga što prije maknuti. Pa smo se tata i ja dogovorili da bumo vam onda to mi sutra dopeljali. Inače ja sam policajac tu kvartu pa sam baš sad na terenu i došal bi po kaparu tak da sam siguran da bute ga sigurno kupili.
Joooj, super baš vam hvalaaa, stvarno, ne znate kak mi to znači puno. Dojdite po kaparu.
Ok, vidimo se oko sedam.
U sedam i deset ulazi policijski kombi u dvorište. Izlazi murjak, unutra sjedi još jedan, ali ženski. Ovaj kaj je izašao, desna ruka ime.
Dobra večer, evo došal sam po kaparu za dnevni ležaj na razvlačenje. Pa bu vam onda moj tata sutra dofural krevet između dva i tri popodne ak bute doma.
Budem doma sigurno, dajem mu važno i sretno tolko i tolko eura, puni iznos i ode on. Hvala, hvala.
Sednem se u dnevni boravak i gledam na taj prazni zid, di treba doći, već znate, dnevni ležaj na razvlačenje i mislim si, jebote...lepo sam popušila nofvce lepo . Ma..ko ga jebe, ak sam mu pomogla...jebe mi se. Nek si ih zeme. Bum ja preživela. Jebeš nofce. Imam još trideset. Pa za dva dana bu došla lovetina s burze. Onda sam na konjiću. Neću reći na konju, obzirom na iznos.
I skrolam po marketplejsu odma da pronađem neku drugu opciju ak ova propadne. Idem spat skup sa svojim namještajima.
Četvrtak, veliki dan, imam neke obaveze u jutarnjim satima. Hvala bogu, brže bu mi prošlo vreme do dočekivanja dnevnog ležaja na razvlačenje.
...
Dve vure popodne. Ja sam već na iglama. Ne vjerujem, kak sam tak glupa. tijek misli.
Daj Ana ne seri. Opet sumnjaš u sebe i svoje intuicije. Sve bu dobro. Futram se pozitivom.
Pada kiša ko iz kabla. Neću zvati...vjerujem čoveku. Ma ne bu me zajebal...pa ipak sam ja sretni bedak. I tak...
Tridesetcentimetarski zid i još deset cm knaufa i vune na mom domčurku nije dozvolilo da čujem da je u dvorište ušal kombi.
Išla sam baciti smeće u kantu pa sam ga ugledala.. nisam vidjela ljude.
Samo natpis na kombiju.
Gradska groblja. Gradska groblja.
Jebem ti kaj je sad to??
Naluknem se, vidim dvoje ljudi petljaju nekaj otraga iza kombija. Grobari. Dva komada. U crnom. Srce mi lupa onak ko pred cijepljenje u prvom osnovne. Plakala sam već prije nek smo došli do zbornice gore.
Dobar dan, dobar dan.
Desna ruka ime. Dva puta.
Di vam ide dnevni ležaj na razvlačenje. Mi smo ga dopeljali.
Aaaaa to ste vi. Osmjeh mi se razvuko ko špek oko struka. Imam još uvijek struk, doduše dobro potfutran.. Vi ste tata od Luke...jooj baš super. Baš sam sretna. Hvala vam do neba.
Di oćete da vam ga stavimo?
D
Ma samo ga tu iskipajte ispred da ne nosite nutra. Već ste mi puno napravili. Bum ga ja sama ugurala nutra.
Ma dajte kaj vam je, nemrete vi to sama. Bumo vam mi stavili di treba. Da ne pokisne vani.
Evo, hvala, evo tu. Na ovaj zid. Oćete si kaj popiti? Rakijica domaća?
Ne treba hvala, žurmo dalje poslom.
Puno vam hvala. Evo vam barem nekaj za benzin i uslugu. Jako ste me razveselili.
Ma nema na čemu. Lepi pozdraf. Niste niš trebali.
Inzistiram. Book, hvaalaaaa.
Šepam žurno nutra i sednem se na dnevni ležaj na razvlačenje. I gledam.
Lepi je. Baš ko na sliki. Sad imam sve.
Skompletirana sam za dnevni odmor, između ostalih odmora u danu, na dnevnom ležaju na razvlačenje.
Posle sam ostala na jednonoćnom prespavancu.
E da, trči suseda sutradan i pita...Janooo, pa kaj se to pri tebi desilo, prvo policija pa grobari...jel sve u redu?
Je, je, sve je u najboljem redu. nis nikoga ubila.
Nedjelja, pola pet je. Probudila sam se opet.
Imam u prizemlju par lampica koje gore. Ostavila sam ih još od useljenja. Pa ne mora biti Božić da bi čovjek imao lampice. Dosta ljudi je bilo ovdje, razgledavaju prostor i kao, onak u prolazu, promumljaju...aaa nisi još raskitila....
Kak misliš nisam raskitila? Raskitila? Pa tek sam se uselila u taj moj handmade domčurak. Pa tek sam nakitila. Još uvijek slavim useljenje u moj domek. Još ga nisam dovoljno nakitila. Još uvijek ga kitim. I još uvijek slavim. Svaki dan. Svaki tren u njemu slavim.
Pola pet je. Nedjelja. Ležim u svom okićenom domu. U tom polumraku gledam okolo. Pes, gospodična Yuki, onak' mi se zalegla na deku da nemrem pomaknuti noge. To me ljuti i ograničava, a istovremeno pustim ju da uživa.
Gledam...
Imam i neke lampice koje su se same nametnule i isto daju neku svjetlost. To su te samostalne, podstanarske, koje dođu bez pitanja, lampice.
Recimo plava, dinamo plava, uhljebila se skupa sa bojlerom u moj dom. I kad ležim u dnevnoj, na kauču, onak' ju vidim sa lijeve strane ako ostavim otvorena vrata od kupaone. Čak po noći, kad idem na wc, ona mi osvjetljava prostor. Tak da neću je prelijepiti sa crnom izolir trakom. Ima svrhu.
Skoro ravno, kad gledam iz te iste pozicije evo nje...crvena mala lampica. Nije tol'ko jaka kao bojlerica, ali je tu. Prisutna. Slavi sa svim ostalim lampicama. Televizorica.
Desno, skroz tamo na kraju prostorije, blizu prozora, bijeli se draga mi lampica. Vidim ju također iz ove pozicije na kauču kojeg sam kupila preko marketplacea. O njemu ću isto napisati priču. Ta bijela..sa brojevima, ima važan zadatak i funkciju. Em svijetli, em pokazuje koliko je sati, em svira kad je gotova klopica. Nju nekak' baš volim. Njezino savršenstvo pećnica ili rol. Rolska lampica.
Na kraju, kad iz te pozicije rolke..malo nakrenem glavu i pogled prema gore gospođa Klimka. Ona je bijelo plava. Funkcionalna. Osvjetljava cijeli središnji dio dnevne sobe. Baš onak' dost.
Gledam ja tako...
Nebum ni jednu prelijepila sa crnom izolirkom. Neka svijetle. Nek' se isprepliću u mraku.
Sve moje lampice. U domčurku.
Nedjelja, sad je već pet. Osjećam se sretno. U svom domu. Zahvalna.
I imala bum lamice celu godinu. To sam odlučila. Žal mi je tih nekih ljudi koje su uvjerili da lampice imaš doma samo za Božić i da se onda pospremaju u te neke kutije i finito do idućeg Božića.
Neka je svaki dan Božić. I neka je svaki dan svjetlo. I neka svatko svaki dan vidi sva ta svjetla. To znači da si živ.
Sretna sam.
Idem sada, u pet, u nedjelju, upaliti još jednu dragu lampicu na aparatu za kavu. Nju ne vidiš dok ju ne trebaš. Zelena je. Zapravo su ih dvije. Za dugu i kratku kavu.
Idem proslaviti još jedan dan u domčurku i okolo njega.
Dobro jutro!
| siječanj, 2025 | > | |||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | ||
| 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 |
| 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 |
| 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 |
| 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | ||