| < | rujan, 2005 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | ||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv
Možda nikada nećete probati moju kuhinju ali će vas uvek zanimati šta imam da kažem
____________________________________
____________________________________
Domaćica i neki od boljih postova iz daleke prošlosti
Domaćica u Parizu
Domaćica i prosjaci
Domaćica i Nova 2006
Domaćica u Bratislavi II
Domaćica u Bratislavi I
Domaćica o televizijskom programu
Domaćica o dnevnoj politici II
Domaćica na moru IV
Domaćica na moru III
Domaćica na moru II
Domaćica na moru I
Domaćica na EXIT-u 2005
Domaćica na EXIT-u 2001
Domaćica za volanom
Domaćica i njena osebujna spoljašnjost
Domaćica i blogocoolerske liste
Domaćica i Evrovizija
Domaćica i članak sa kojim je dospela na naslovnu stranicu blog.hr
Domaćica o poštama i zašto ih mrzi
Domaćica o dnevnoj politici I
Domaćica i nepozvani gosti
Domaćica i Branko Kockica
Domaćica i holandski studenti
Domaćica u kozmetičkom salonu
Domaćica u Albaniji
Domaćica i drug Tito
Domaćica o zvezdama koje su svi jedva čekali da zaborave
Domaćica i institucija braka
Domaćica i udžbenička problematika
Domaćica i njena iskušenja na putu ka fakultetskoj diplomi
Domaćica i porodica Milošević
Uz pomoć Hala njušim:
Manualno posećujem sledeće fellow-Srbiće:
Azizamku
Beogradoholika
Jelo i ostalo
Kanidju
La Laru
Markomaniju
Natty
Ostap Bendera
Sibonija
TV blog
Fiesty Kitten
Shoshona
I drag mi komšiluk:
Big Mamu
Beštijicu
Blogistiku
bugenviliju
Chipi Chipsa
Cranberrie
diverzanta
divljakušu
draguljčeta
Espadrilu
Egotripp
Jade
Jazzie
Kulericu
Ma kaj got
Neve-neru
Odu jagodi
Parah dox
Rabljenog političara
Ribca
Riječanku
Skalicha
Utvaru iz pakla
Yellenu
YogaGirl
i druga Tita, naravno
Autentična ili ne, naša Belle de jour
Blogovi mojih real-life drugara iz prijateljskih i svrstanih zemalja:
Bettina
Tommi Laitio
U suzama su nas izgleda napustili:
Bankrobber
Cookie
Oko promatrača
Pastoralna kupusica
Pinacolada
Poetik
Portobello Belle
URLanje
I ja bedz za trku imadem!
online
___________________________________
rijama@yahoo.com
___________________________________
Moj vodič kroz teskobe svakodnevnog života
Žal za mlados'
Pop Boks
Leksikon YU mitologije
Na poslu je dosadno? Zabava je one click away
SpaceJap
Apsolutni hit
Najbolje otkriće trash patrole
Dobra reklama govori sto jezika
Nešto actually korisno
Linkz to my hall of cool
Vincent Price
Peter Sellers
Michael Caine
Peter Greenaway
Matori seronja koji mi je još uvek drag
The Housemartins
Billy Bragg
They might be giants
Jeff Buckley
The Faint
James
Kings of Convenience
4AD klika
Inspirativni tepisi
Delboy and Rodney Trotter
Rođendan, kažeš?
Rođendan mi je prošao a na poklon mi niste kupili:
Knjige
John Fisk "Popularna kultura" (izdavač Clio)
Vida Ognjenović "Put u putopis"
Sue Towsend - bilo koji od nekolicine dnevnika Adriana Mole-a
P.G. Woodhouse "Jutro donosi radost"
P.G. Woodhouse "Hvala ti, Dživse"
Oto Oltvanji "Crne cipele"
A o ovome ni da ne govorimo ..
USB kabl za moj telefon
Jednu dobru masažu
Biotherm mleko za telo (da, ono sa limunom)
..::Domaćički shit-lit::..
Karmacoma (bez Jamaica and Roma)
- 17:49 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (65) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Iza nas je još jedno Evropsko prvenstvo u košarci. Iako je grad proteklih nedelja vrveo od košarkaša i navijača mene je ta cela ujdurma, da tako kažem, zaobišla. Namesto da jurim ulaznice ili se zabavljam posmatrajući vesele Slovence ili Grke ja sam sedela kod kuće i lamentirala nad posledicama kolonijalizma u Africi ili situacijom u Istočnom Timoru što vam donekle može razjasniti stanovitu sumornost mojih prethodnih postova. Danas je na ovo stavljena tačka i ispit je uspešno položen. Trenutno me preplavljuje ona post-ispitna mešavina sreće, olakšanja i neviđenog psiho-fizičkog zamora. Svako ko je u svom životu bio ozbiljno posvećen studiranju zna da prosečni student ima malo onih istinski srećno-rasterećenih dana u godini. Ima tu puno zajebancije i gubljenja vremena ali se onaj mali dosadni glasić iz pozadine skoro nikad ne gubi iz glave. Moja godina je u tom smislu izrazito monotona – 6 meseci trošim na aktivno učenje dok se ostalih 6 zajebavam stalno se proždirući što ne učim više i ne postižem više. Mnogi će se sad zapitati kako sa 6 meseci učenja godišnje nisam već diplomirala ali A-A – ja nisam jedan od tih studenata. Ja nikad ne izlazim na puku sreću i nikad ne spremim ispit za 5 dana. Ja uvek sve prostudiram od korice do korice i ponovim po sto puta. Jednostavno ne mogu nešto samo da pročitam i zapamtim, meni za sve treba vremena. I zbog toga se često žderem, volela bih da ispite odrađujem sa lakoćom i da na njih trošim manje vremena ali šta sad. Možda će mi jednom koristiti svakakve činjenice koje još dugo nakon ispita držim u glavi. Jedini dani kada me dosadni glasić malo pusti da odmorim jesu dani kada položim ispit. Tada me preplavi neki osećaj uspeha pa se malo opustim. Danas je taj dan i po izlasku sa fakulteta sam bila istinski srećna. Napravila sam fenomenalan plan kako da si ugodim i stvarno sam htela da ga ostvarim a kad ono – nije još ni pošteno popodne a ja sam već smorena i iznervirana. Kako mi je samo uspelo, pitaćete se. Da, stvarno, kako? Evo kako. Sa fakulteta sam, kao što već rekoh, izašla istinski srećna. Plan je bio da odem u mali shopping kozmetike jer me takvo šta uvek istinski razveseli i za to nikad nisam predebela ili prestara kao što je možebitni slučaj sa odećom. Sela sam u autobus i stala da prebiram šta bih sve kupila. Od tačke A do tačke B mi obično treba oko 20ak minuta ali sad? Hm, sada je putovanje trajalo najmanje sat vremena. U Beogradu inače postoji jedno pravilo - kada vidiš policajce da regulišu saobraćaj znaš da je saobraćajni kolaps u najavi. Tako je bilo i ovaj put – preko Autokomande smo se vukli minimalno pola godine. Policajci su mahali i skakali ali su automobili i autobusi svejedno blokirali jedni druge i to je trajalo otprilike koliko i turska opsada Srbije. Autobus prepun a ja umorna – šta ćeš više. Nekako sam se dočepala grada i otišla da u lokalnom «DM»-u uposlim svoj plastično-monetarni izvor sreće a kad tamo ... Ulazim u «DM» a tamo 3 kupca, par prodavaca i par likova iz «obezbeđenja». Uzimam korpu i krećem da skeniram rafove. Samo što sam zgrabila prvu kremu, iza mene staje persona iz obezbeđenja. Osećam malu nelagodu jer me probija pogledom ali ipak nastavljam. Uzimam drugu, treću kremu a on nikako da se skloni. Odlazim do sledećeg rafa a on za mnom. Odlazim u drugi kraj prodavnice ali eto njega opet. Pred ispit sam se očešljala tako da su šanse da izgledam kriminalno svedene na minimum. Ulazim u sekciju sa šminkom ali njega se otresti ne mogu. Jednostavno je čovek sebi dao u zadatak da isprati ceo moj shopping spree i to ti je. Ja mu par puta upućujem poglede u stilu «Kretenčino odjebi, vidiš da uživam» ali on ništa. Valjda je čovek istripovao da su svi bez jasnog kupovnog plana potencijalna opasnost pa mi zato nije dao mira. Ovo mi umnogome ubija radost kupovine pa se selim u «Lily». Tamo – ista priča. Da ne pomislite da je problem u meni, svaki kupac je u obe radnje očito dobio svoju pratnju. Ja razumem da se po takvim prodavnicama dosta krade ali jebem ga, postoje i diskretniji načini kontrole. Postaviš par kamera ili ogledala i onda sa jedne tačke pratiš šta ko radi, ne moraš tog nekog da pratiš u stopu da bi se i lično uverio da je taj neko u redu. I inače tokom shoppinga volim da budem ostavljena na miru tako da me ovakva "dobronamerna" uhođenja čine nervoznom i željnom bežanja glavom bez obzira. Kako termin "glava bez obzira" ne ide ruku pod ruku sa uživanjem odlučila dam da se podvijenog repa vratim kući i da tamo izlamentiram neki novi vid samougađanja. Ulazeći u zgradu, osetila sam užasan smrad. Smrad je dopirao sa mog sprata. Približavajući se svom spratu, na mezaninu sam ugledala VELIKO GOVNO. Da, neko se lepo popeo, israo se na sred zgrade, obrisao guzicu i otišao. Kako je taj deo zgrade najbliži mojim vratima dolazimo do interesantnog zaključka da će se od mene očekivati da to i počistim. Meni to naravno ne pada na pamet ali ono, smrad je tu, a već pouzdano znam da niko od komšija neće biti ni malo zainteresovan da se time pozabavi. U ovom stanju polu-šoka se ipak više zanimam činjenicom kakvom polu-svetu može da padne na pamet da se isere na sred zgrade???!!!!! U okolini imam 2 škole, park, hotele, 30 kafića i taj IDIOT je našao da od svega toga izabere stambenu zgradu, da se u njoj posere na hodniku (???!!!) i da, valjda kao specijalan efekat, guzicu obriše toalet papirom (ni manje ni više) i sve tako ostavi kao da sutra ne postoji! Daj, realno mi recite, šta čovek mora da ima u glavi da bi to napravio pored svih ostalih mogućnosti koje sam nabrojala?! Mislim ja zaista nisam u stanju da pojmim taj nivo poremećenosti pa me please prosvetlite? Dok vi razmišljate na temu velikog govneta ja malo odoh da ubijem oko. Nadam se da me sa one strane jave ne čeka neko drugo govance jer ako se to desi ... gggrrrrrRRRRrrrrrrr! |
Oh whatever, nevermind
- 20:47 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (52) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Da, da - danas sam konačno postala student. Da pojasnim, u Srbiji je definicija studenta: položio ispit, pao ispit, spavao sa kolegom/koleginicom. Kada pogledamo primer stanovite Domaćice iz pakla, vidimo da je ona zaključno sa jučerašnjim danom samo: 1) položila ispit 2) spavala sa kolegom Kada taj profil sagledamo iz današnje perspektive uviđamo da je ona: 1) položila ispit 2) spavala sa kolegom 3) pala ispit Dakle, sada je i zvanično - nakon 9 godina studiranja i 2 fakulteta, danas sam prvi put u životu pala ispit. Whooo-hooo! Pre nego što vas neka tajna sila potera na pisanje utešnog komentara - nema potrebe. Prvo – zato što sam ispit spremila. Drugo – zato što imam novi rok za nedelju dana. Pala sam ga – pa recimo – usled spleta nesretnih okolnosti. Nesretne okolnosti being – od čitavih 92 nisam spremila 2 (slovima: dva) pitanja. Pred izlazak na strašni sud na pamet mi je ničim izazvano pala sledeća meta-misao: «Pazi kad mi sad zapadne jedno od ta dva». Uzimam papirić i da – jedno od njih mi se smeši sa startne pozicije br. 2. Dolazim do tog pitanja, priznajem da o njemu znam vrlo malo, malo pretresamo temu, shvatamo da bi možda trebala da se iskažem i na nekom dopunskom pitanju, ona razmišlja šta bi to bilo i – da. :drumroll: Iz njenih usta ispada ono drugo pitanje. Ja počinjem da se raspadam od smeha sporadično groktajući u maniru svinje na 29. novembar. Uzimam indeks i govorim «Vidimo se sledeće nedelje». Ona zapanjeno zaključuje «Šta, nemoj mi reći da sam te baš ubola?» Pa jesi, ali nije bed. Na povratku kući sam malo razmišljala o eventualnim metodama samo-kažnjavanja pa je izbor pao na gledanje Miss Marple i nesnosno rugobne Joan Hickson u glavnoj ulozi. Svako ko je pomislio da je ta babuskera prijatna za vidit na malom ekranu se gadno zajebao! Nakon toga sam probala malo da čitam vaše blogove ali se ni vi niste iskazali – kakva je to kazna kada mi je actually zabavno?! I zato – izbor pade na pisanje posta. U poslednje vreme su mi postovi tako jadno-dosadno-ozbiljni da nema veće kazne nego da ih nakon pisanja pročitam. To ću da učinim ponovo već sad pa onda zasigurno još jednom nakon toga. Jebeš mi mater ako se tada ne isplačem skoro isto onoliko koliko sam se isplakala kad sam gledala Koštunicu na otvaranju evropskog prvenstva! Jebeš tog premijera koga nema kada ti je najpotrebniji! Da ne bude da sam ignorisala vaša mnogobrojna pitanja i zaključke vezane za prošli post: Update - pre nekoliko dana joj je policija pretresala stan. Iz razloga njenog omanjeg živčanog sloma nisam imala srca da je malo detaljnije propitujem o scam-u u koji je upala. Čim je nahvatam raspitaću se. Nadam se da taj razgovor nećemo morati da vodimo preko debelog stakla negde u bespuću Centralnog zatvora. Neki ljudi baš nemaju sreće, sve više počinjem da verujem da i ja spadam među njih. |
Devojka od milion dolara
- 15:41 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (64) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Nikad nisam verovala da će nešto ovakvo izleteti iz mojih usta ali Ja poznajem nekog ko je naseo na one mailove iz Nigerije. Do sada sam živela u ubeđenju da je svako od nas barem tri puta primio mail od nekog Mumbutu Rwmbutua, zastupnika pokojnog tog-i-tog i da je svako od nas već nakon prvog puta zaključio da je to najobičnija i to poprilično loša maska za pranje novca i da na to ne treba nasedati. Mislila sam da će se to ponajmanje desiti nekom koga poznajem a vidiš, M.G. mi je itekako dokazala suprotno. M.G. je inače moja poznanica iz davnašnjih dana. Žena se stvarno napatila – život joj je pravi bitter sweet symphony, samo bez onog sweet. Jedno dete do 19. godine, drugo do 22., u Srbiji 90-ih nije bilo šanse da se opstane osim ako nisi švercovao a njoj je to išlo loše – uvek bi je uhvatili, uvek bi baš njenu tezgu sklonili, uvek bi ona morala da plati neku kaznu za nešto i tako u krug. Svi su je jebali u zdrav mozak, uvek je dugovala, nikako da dođe kraj meseca a da ona nije već debelo zagrizla u drugi, treći ... M.G. mi inače već desetak godina duguje jako malu svotu novca. Za mene je to sitnina i uvek joj govorim da zaboravi ali me ona svejedno svako malo nazove da mi kaže da će me zvati narednog meseca da mi vrati pare. Meni je to glupost ali vidim da je njoj stalo da samoj sebi nešto dokazuje pa joj popuštam –taj ću novac ionako potrošiti na njenu decu, ako mi ga ikad vrati. Pre nekoliko nedelja M.G. me je nazvala, rekla da očekuje veliku uplatu i da će mi se nakon toga javiti. Rekla sam joj da ne žuri ali eto – nazvala me već nakon par dana. Pozvala me je da se nađemo u kafiću blizu njene zgrade i da porazgovaramo. Nisam ni slutila gde će me taj razgovor odvesti. Možda minut nakon što smo sele, M.G. počinje da plače. «Uvalila sam se u gadno sranje, ne znam šta da radim» «Šta je, šta se desilo?» «Pre možda dva meseca mi je pisao neki tip iz Nigerije. Kao, nudi mi neki posao sa odličnom zaradom» «Čekaj, čekaj ... misliš na one Ja-sam-taj-i-taj-zastupnik-pokojnog-tog-i-tog mailove?» «Da, kako znaš?!!» Počinjem da se smejem ali vidim da ona i dalje plače pa prestajem. «Nije važno kako znam. Reci šta je bilo» «Ma ništa, ja sam tom tipu pisala ko sam, šta sam, šta radim, kako se u Srbiji teško živi, kako mi trebaju pare i on mi je odmah odgovorio, rekao kako on može da mi pomogne, kako će mi poslati lovu, kako ću primiti veliki ček od čega samo treba da mu pošaljem polovinu u London jer on valjda tamo živi a tamo ne može da podiže lovu iz Nigerije i tako-to.» «I čekaj, tebi ni u jednom trenutku nije palo na pamet da sa tim nešto nije u redu?» «Kako to misliš?» «Pa ono, tip se pojavljuje niotkuda i nudi ti puno love, ti treba da mu pošalješ pola ... zar se ni jednom nisi zapitala zašto bi neko baš tebi koju ne poznaje eto tako dao par hiljada evra ni za šta?» «Iskreno, ne.» «Hmmmm pa dobro, i šta se dalje desilo?» «Pa ništa, zvali mene iz banke, rekli da je stigao neki ček i da dođem da ga unovčim. Ja došla, ček stigao, držali me tri sata dok su ga proveravali, rekli na kraju da je ok, stavili mi većinu para na štednu knjižicu a isplatili 1000 evra» «I?» «Ništa, zvali me nedelju dana kasnije, rekli da dođem po ostatak, ja došla u banku a tamo me čeka 6 naoružanih policajaca ... odveli su me u zatvor i držali tri dana .... namučili su me i ispitivali bez prestanka, bilo je užasno!» «I šta si im rekla?» «Pa ništa, rekla sam im sve šta znam, kako je sve počelo, ko me je kontaktirao, šta sam mu odgovorila, šta se desilo sa novcem i šta sam ja trebala da uradim sa novcem» «I šta su ti oni rekli?» «Pa ništa ... pustili su me ali mi preti zatvor. Javila sam se ovom mom crncu, rekla mu da imam probleme sa policijom, on mi još uvek nije ništa odgovorio, plašim se ...» «Pa dobro, a banka? Mislim, ček je ok?» «Banka mi je pre par dana poslala pismo da im vratim lovu sa pripadajućom kamatom. A ja :plač: ... ja sam sve to već potrošila!» «Pa čekaj ... oni ne mogu da ti ospore ček ako je u redu, ne smeju da se bave insinuacijama ako nemaju dokaze» «Ma oni ... ti ne razumeš!!!!! Ja se plašim da će on sad doći, da će mi ubiti decu! Ja sam policiji rekla njegovo ime! On će me ubiti!!!» «Ma smiri se, neće ti ništa ako nisi podigla pare mislim šta sad, nije ni on lud jebate, zna da ga je policija provalila, neće ništa pokušavati jer zna da ti nisi kriva. Mislim ti jesi ludački naivna ali nisi kriva.» «Kontaktirao me pre neki dan neki advokat. Rekao mi je da će mi on pomoći da izvučem lovu ali da njemu moram da dam pola od toga.» «Čekaj, čekaj, ti ćeš advokatu dati jednu polovinu .. a drugu ćeš poslati ovom tipu?» «Ma kakvi da mu šaljem, ja sam se već očekujući te pare zadužila do guše, nema šanse!» «Pa čekaj ... shvataš da onda ipak imaš osnova da se plašiš jer si ček unovčila a tipu nisi poslala pare ... mislim, da li si spremna da živiš sa tim?» «Ma jesam ... ma i nek me ubije, koji će mi kurac više ovaj život kad se samo patim i mučim» I tako je njen "slučaj" ponovo stavljen u proces. Kako vreme odmiče tako postaje sve više paranoična, ne izlazi iz kuće, ne javlja se na telefon, ne pušta decu u park, baš je zajebano. Nesumnjivo je u celoj stvari ispala glupa ali donekle razumem zašto. Ipak je ovo zemlja u kojoj je nekim ljudima stotinjak evra važnije od sopstvenog života pa sad, zašto bi ona to shvatala drugačije? |
Kad već ne spavam ...
- 04:30 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (66) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Kako ovih dana učim, život mi se svodi na relaciju TV-kompjuter (primetićete da knjige spomenute nisu) pa mi tako pažnju okupiraju uglavnom političke teme ili kukanja zbog toga što se serija "Tko živ, tko mrtav" izgleda završila. Ipak, ovih se dana dogodilo i nešto što nisam mogla da ne primetim. Pre nego što me zakucate za krst jer je tema opet vezana za Hrvatsku – opustite se, to mi je samo poslužilo kao inspiracija i ništa više. Dakle, štovano moje čitateljstvo, recite mi – šta mislite, zašto se države ne razračunavaju sa huliganima i njihovim nasilništvom? Neki od ponuđenih odgovora: 1.Državu mrzi, misli da to nije prioritet 2.Država se plaši da joj od te borbe ne zastane kost u grlu 3.Država huligane ostavlja na miru zarad neke koristi koje od njih može da ima (teorija zavere by Domaćica) Vidite, u Srbiji postoji određena grupa navijača koja živi potpuno iznad zakona. Njihovo se nasilništvo kreće od "manjeg" - devastacija objekata, većeg – pretnje, prebijanja ili ranjavanja i ekstremnog – ubistva. Da, dobro ste pročitali – oni ubijaju. Poslednja osoba koju su ubili je dečko koga posredno poznajem. Način na koji se ubistvo odigralo ukazuje da je ono prethodno isplanirano a odigralo se u vozu na relaciji Beograd-Bar dok je dečko putovao na more svojoj devojci (inače, mojoj prijateljici). On nije bio huligan niti se kačio sa bilo kim – bio je običan navijač koji je voleo svoj klub i koji nikad nikome ništa nažao učinio nije. Jedino u čemu je "grešio" jeste da je voleo klub koji su huligani mrzeli. Na sebi u tom trenutku nije imao nikakva klupska obeležja niti je putovao u vozu punom navijača a oni su ga ipak našli i zaboli mu nož u vrat. Imao je samo 29 godina. Znam da će mnogi sada pomisliti kako je to sigurno nečim isprovocirao ali verujte da nije. Sigurna sam. Oni su dovoljno ludi i obesni da to naprave bez ikakve provokacije – događalo se to i ranije, nekoliko puta. Sada ćete poskočiti i pitati – pa šta je policija uradila po tom pitanju?! Reći ću vam – ništa. Kako su u pitanju navijači jednog drugoligaškog kluba, nema ih puno. I kad ih pogledate – sve samo lice sa poternice. Policija vrlo dobro zna svakog od njih, poimenice. A opet ovo ubistvo nikako da se rasplete. I ono prebijanje na Slaviji nikako da se rasplete. I ono paljenje restorana ... Ma, shvatili ste. Oni divljaju, a policija – tjah, zauzeta je - pa mora neko da naplaćuje kazne za prelazak ulice 20cm od zebre! I sad, kada pričam sa poznanicima i govorim kako moramo da dignemo javnost na noge i kako je skandal da u ovoj državi čitava jedna skupina ljudi neprestano divlja dok policajci ćute i gledaju u drugu stranu oni mi govore "Ma pusti, sigurno imaju dobra leđa" ili "Ma pusti, mora da im gledaju kroz prste zato što im ovi odrađuju neke "prljave" poslove" ili još gore "E, mojne u to da se mešaš pa da roknu i tebe!" E jebeš mi mater ako me takvi odgovori ne teraju da progutam granatu. A što je najgore, verovatno su tačni. E sad, posmatrajući stvar krajnje idealizirano, da bi se država obračunala sa takvim banditima, prvo mora da ima jasnu volju da se sa njima obračuna. Ne može da donese neki traljavi zakon pa onda, tamo gde je to politički potrebno – tamo ga primenjuje, a tamo gde je to politički nepotrebno – tamo ga ne primenjuje. Ona mora sasvim jasno i nedvosmisleno da donese dobar zakon i da ga primenjuje – vrlo dosledno. Jebem li ga, Tačerki je uspelo, ne znam zašto ne bi moglo i nama. Problem je, čini mi se, više u tome da država nema volje da se time dosledno bavi. Ne ulazim u razloge za nedostatak te volje samo u nedostatak volje as such. Ako dozvolite primer: oko ovoga što je bilo na Malti će se sada sigurno podići dosta buke i Hrvatska će nesumnjivo propisno kazniti izgrednike (i to sa pravom!) ali zapitajte se da li bi reakcija na taj incident bila istog intenziteta da se izgred npr. dogodio ovde ili na nekoj lokalnoj utakmici u Hrvatskoj. Ne želim da nagađam da bi ili ne bi ali želim da kažem da se u borbi protiv huliganstva zakon mora sprovoditi dosledno i to isključivo iz osećaja da to tako treba a ne sa nekom političkom konotacijom. Takođe, kazne treba da budu stroge i treba ih se pridržavati – znači, ako je kazna za ulazak na teren 1 godina zatvora onda 1 godina zatvora i ni dana manje! Kad se dosledno kazni jedan, drugi, treći i ostali će dvaput da razmisle pre nego što naprave nešto protivzakonito. Engleska je za to odličan success story, pogledajte gde su bili pre 20 godina a gde su danas – ma nema govora o huliganstvu, a i onim poslednjim zametcima istog se iz dana u dan sve uspešnije staje na kraj, svaka njima čast. A kod nas? Divlji zapad ... Sve to isključivo zato što države nemaju volju da tome stanu na kraj i kažu «eee budalo, gde si krenuo, aaalooo». Hrvatska to radi iz jednih pobuda, Srbija iz drugih ali i jednoj i drugoj je zajedničko to da, osim mrtvog slova na papiru, nisu odmakle baš daleko. Zbog toga delimično krivim i javnost – mislim, javnost, pitanje je da li taj koncept uopšte postoji, svejedno – čim se nešto izgubi iz novina javnost momentalno prestaje da razmišlja o tome i da se bori da se to istera do kraja. Jebi ga, svi se nešto kao uzrujaju, tamte-vamte, dižu buku i onda ih posle 5 dana nema ni od korova a huligani slobodno jašu kao da sutra ne postoji. I tako u krug. Nego, htedoh ja nešto vama da poručim za kraj, onako, prijateljski – makoliko se to ljudima sad tako činilo, ovo što se desilo u Malti na globalnom planu neće mnogo da oštetiti ugled Hrvatske niti naškoditi njenim pregovorima za ulazak u EU. Ok, neće tome baš ni doprineti ali nije to ništa što se ne može ispraviti. Tenzije će za par dana da splasnu, političari će da izglade stvari, ostatak će ionako da zna da su to pojedinci a ne ceo narod – nismo mi jedine države sa huliganima mada divljaštvo naših nekako budi loše uspomene ... nego, iako će to na kraju sve biti ok, treba se potruditi da se takvi incidenti ne zaborave i da se propisno kazne – bez obzira na kojoj su se utakmici desili. Nadam se da će hrvatski državni organi iz ovoga izvući neku pouku i da će nadalje biti bez milosti. Ovo mi ujedno nameće i pitanje: šta je još potrebno da se dogodi pa da to učine i ovi naši? |
Krhko je znanje
- 20:56 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (66) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
|
Pre nekoliko dana se kod Bigi povela interesantna diskusija o uvođenju časa o domovinskom ratu za učenike prvog razreda osnovne škole. Ja sam se svrstala u one koji su protiv te odluke, ne zato što mislim da se domovinski rat ne bi trebao učiti, dapače. To je po meni neizostavni deo istorije ovog regiona koji se treba proučavati i podučavati ali: u za to prigodnom uzrastu, sa jasnim planom i programom nastave i adekvatnim predavačima. Da još jednom pojasnim, mislim da ta odluka nije dobra zato što: 1. Tema nije prilagođena uzrastu (mislim da bi takvu nastavu bilo prikladnije organizovati u starijim razredima osnovne ili u srednjoj školi) 2. Nastavni plan i program tog časa još uvek nije razrađen, prilagođen uzrastu, zapisan u udžbenik i dostupan na uvid roditeljima i široj javnosti 3. Časnici HV, određeni da vode ova predavanja, makoliko obrazovani, nisu osposobljeni za rad sa decom tog uzrasta. Ne kažem da među njima nema onih koji jesu ali se treba postarati da i oni koji nisu, polože psihološke testove i diferencijalne ispite potrebne da svojim kvalifikacijama pridodaju i onu da su «nastavnik» pa da tek onda uđu u učionice i počnu sa izvođenjem nastave. Kroz to prolaze i svi ostali nastavnici u školama pa ne vidim zašto bi ovi bili izopšteni iz tog (zakonom utvrđenog!) pravila. Uostalom, ne vidim zašto takvu nastavu ne bi mogli da izvode i profesori istorije. Kada se jednom utvrdi tačan plan i program tog časa, sasvim sam sigurna da će profesori istorije moći isto tako dobro, ako ne i mnogo bolje i elokventnije, da interpretiraju činjenice i približe dešavanja iz domovinskog rata deci koja imaju samo sedam godina. Da se razumemo, nemam ništa protiv toga da se časnici uvrste u radnu grupu koja će se baviti razradom ovog dela nastavnog plana i programa i da se taj plan i program, pre ulaska u učionice, podvrgne javnoj raspravi koja će ga konačno i oblikovati ali imam protiv da se časnici direktno, bez potrebnih kvalifikacija i sa nekim maglovitim natuknicama o tome šta bi trebali da pričaju, dovedu u kontakt sa decom i to u svojstvu predavača. Nepotrebno je i napominjati kakve sve to implikacije može da ima, počevši od toga da nastava ne bude jednoobrazna (tj. da neki školarci dobiju kvalitetnije/nekvalitetnije/šokantnije/pristrasnije informacije od drugih) završavajući sa time da nespretno interpretirane činjenice mogu da dovedu do eventualne netrpeljivosti i tenzija među decom, posebno u multietničkim školama. O dalekosežnim posledicama da i ne govorimo – nadam se da je svima jasno da je vaspitavanje dece i formiranje njihovih stavova veoma ozbiljan posao i da se to ne sme raditi tako navrat-nanos jer ono šta čuju u detinjstvu, na kraju krajeva, određuje put kojim će krenuti jednom kada postanu odrasli ljudi. Zato – nastava o domovinskom ratu da: u za to pogodnom uzrastu, sa jasno razrađenim planom i programom nastave i za to obučenim predavačima. Nastava o domovinskom ratu deci od 7 godina, sa «fleksibilnim» planom i programom i sa možebitno nepodesnim predavačima? Ne. Ipak, sada kada sam razložila svoje stavove o ovome, dodaću da su oni izazvali i negodovanja. Ta negodovanja nisu išla u pravcu pobijanja mojih argumenata krajnje akademske prirode (uzrast, činjenično-određen nastavni plan, predavači) već mene kao osobe iz Srbije koja takvim stavovima pokušava da u svom autistično-amneziranom mozgu pobije činjenicu da se rat uopšte i dogodio. Da odmah razjasnim – to sam i očekivala jer nezadovoljnika je uvek bilo i biće, uostalom, upitno je da li je na meni i bilo da se po ovom pitanju na bilo koji način izjašnjavam. Ipak, ono što me je malo nasmejalo jeste optužba da samo ja ne znam šta se desilo u tom ratu a da je to već opšte poznato svima ostalima. Koji će nam kurac nastavni plan i program kad se sve već zna! Prošlo je već deset godina od rata i o njemu svi, osim mene, znaju baš sve. Da li? Da li vi mislite da se danas zna cela istina o ratu? Koliko vi znate o njemu? Mislim da o njemu znam više od prosečne osobe. Ne bih sad definisala prosečnu osobu ali pretpostavićete na šta otprilike mislim. Shvatajući sav užas i tragediju rata maltene sam od 15-te godine bila angažovana u mirovnim pokretima. Kroz njih sam dolazila u susret sa aktivistima koji su bili u Hrvatskoj ili jesu iz Hrvatske (mislim na Hrvate, ne na Srbe koji su iz Hrvatske prebegli u Srbiju) i kroz razgovor sa njima sam upijala mnoge informacije i pokušavala da sastavim mozaik. O ratu mišljenje nisam formirala putem medija jer su mediji bili režimski i puni ratne propagande, trudila sam se da do informacija dođem sama. Napretkom tehnologije sam se dokopala interneta, potom su napisane i prve knjige, počela sam često da putujem u Hrvatsku i da se, kroz razgovor sa ljudima, informišem što više. Danas religiozno čitam knjige, pratim vesti, gledam dokumentarce, pratim haška suđenja i sve što mi na bilo koji način može proširiti vidike. I pored svega toga mogu da kažem da znam samo neke činjenice o ratu ali daleko da mislim da znam sve. Odgovorno tvrdim da vrlo malo ljudi na ovoj planeti zna sve o tom ratu. Mogućno je da je taj broj zapravo nula jer je taj rat bio toliko kompleksan, zločinački i prljav da mi je skoro pa nepojmljivo da postoji i jedno živo biće koje je uspelo da pohvata sve konce, osim možebitno onih koji su te konce vukli a od kojih mnogi više nisu među živima ili o tome nisu spremni da govore otvoreno. Mi obični ljudi (so-called raja) o tome znamo samo činjenice koje su nam dostupne ili kojima smo (nažalost) sami posvedočili: ko je koga napao, kako su otprilike tekle vojne operacije, koliko je ubijenih, nestalih, izbeglih, ko je pobedio, ko su najodgovorniji zločinci itd. Neko bi rekao puna kapa za jedan čas o domovinskom ratu i verovatno bi bio u pravu. Ipak, kada pogledam iznad tih činjenica, shvatam da to može biti samo polovina priče. Dobro, hajde, 2/3 priče. Možda i 4/5 ali i dalje ne sve. Mnogo toga je ostalo skriveno od očiju javnosti i odmotavaće se sporo, kako to relevatnim političarima na vlasti i u opoziciji bude odgovaralo. Danas verovatno ne ali u nekom trenutku možda isplivaju činjenice o «dogovorima» na političkom vrhu. Znam da je nekima teško da u to poveruju ali naši su vajni političari teritorijama i ljudskim životima trgovali kao da su kikiriki a sve u svoju ličnu korist. Posledice akcija se znaju ali se za neke ne zna šta im je prethodilo, kako su izvedene, ko je odgovoran itd. Doklegod je nestalih, možemo samo da nagađati šta im se dogodilo, gde su sahranjeni i KO je odgovoran. Pod «ko» ne mislim na strane u ratu već na osobu sa imenom i prezimenom, njegove nadređene i podređene, nalogodavce i dželate od kojih neki još uvek udobno sede u političkim foteljama i sole narodu pamet o ovome i onome. Deset godina je svima nama mnogo ali je istorijski – ništa. Kao što rekoh kod Bigi, još uvek političari dolaze i silaze sa vlasti manipulišući činjenicama o ratu i kontrolišući koje će informacije ugledati svetlost dana a koje ne. Danas je neko poznati političar, biznismen, heroj, sutra se «otme kontroli», postane neupotrebljiv stranci/strankama na vlasti i whoops, odmah na videlo isplivaju zločini, svedoci i žrtve a on, dok si rekao «keks», iz odore ugledne javne ličnosti uskoči u odoru potencijalnog ratnog zločinca - i tako već godinama. Neke akcije sa godinama i menjaju svoj karakter. Juče su bile «odbrambene» danas su «zločinačke» a sutra, ko zna? "Sive zone znanja" će postojati sve dok su na vlasti ljudi koji su bili direktno uključeni u rat ili a conto njega još uvek "profitiraju" zato i kažem da se o ratu još ne zna sve a pitam se da li će ikad. Nadam se da hoće, za dobrobit svih nas. Za kraj bih, svima onima koji misle da je 10 godina i previše da bi se saznala istina o ratu, poručila da mi se ponekad čini da se rat još nije ni završio. Puno je unesrećenih ljudi koji ne znaju šta se desilo sa njihovim najmilijima. Dosta je onih koji se ne mogu vratiti svojim domovima. Političari manipulišu činjenicama o zločinima i/ili odbijaju da ih priznaju i privedu zločince pravdi onemogućujući time da se na njih stavi tačka. Narod je isfrustriran, sklon tenzijama i nasilju. Srbi u Hrvatskoj dobijaju batine. Hrvati u Srbiji dobijaju batine. Zločinci još uvek slobodno šetaju nekažnjeni za svoja zlodela. Puno je toga na šta još nije stavljena tačka a kad će, ne znamo. U svakom slučaju sve dok se još neke stvari ne utvrde, još neke činjenice ne objave, još neki zločinci ne uhapse i osude, još neke porodice ne pronađu svoje najmilije, još neke političke pozadine ne obelodane (...) ja ne mogu da tvrdim da znam sve o ratu i da je na to sad stavljena tačka. Mogu samo da kažem da znam par stvari, da o njima imam lični stav i neki svoj doživljaj. Ma šta mi drugi pričali, znam da je tako i kod ostalih i da će proći još dosta vremena pre nego što se na neki procesi okončaju i svi uzviknemo «Super, idemo dalje!». Do tada sam oprezna i malo nepoverljiva prema ovakvim brzopoteznim odlukama jer smatram da se takvoj problematici mora prići mnogo više analitički i trezveno i iz razloga mnogo "plemenitijih" od dve-tri naslovne strane i par predizbornih poena. Dakle svoj stav nisam iznela iz iracionalnog nacionalizma, neobaveštenosti ili potrebe za zataškavanjem istine već upravo suprotno. Iznela sam ga zato što mislim da ovo nije pravi način da se budući naraštaji obrazuju i da se to može odraditi puno bolje, efektivnije i edukativnije. Time nisam želela da kažem da se to ne treba učiti već da se učenje toga treba bolje organizovati, pripremiti i prilagoditi uzrastu eventualnih slušalaca. No, na kraju krajeva, to je samo moje mišljenje a neka roditelji budu krajnje sudije toga da li će njihovo dete takve časove pohađati ili će to pak sačekati neku drugu priliku. Oni ipak najbolje znaju šta je dobro za njihovu decu pa čak i ako se radi o stvari od tako državnovažnog značaja. |
Kutak za romantični trenutak
- 16:12 -
Serviraj mi svoje mišljenje sa malo peršuna (40) -
Uvrsti ovo u svoju knjigu recepata -
Popni se na ove merdevine da okačiš zavesu
Ovih dana je tačno 3 godine otkako je ova mala žabica odlučila da baš meni pokloni svoje srce.  Za gledanje slike je neophodno koristiti sledeću muzičku podlogu: Whenever I'm alone with you You make me feel like I am home again Whenever I'm alone with you You make me feel like I am whole again Whenever I'm alone with you You make me feel like I am young again Whenever I'm alone with you You make me feel like I am fun again However far away I will always love you However long I stay I will always love you Whatever words I say I will always love you I will always love you PS. jesam li vam lepo rekla da je presladak? :)) |