Nikad nisam verovala da će nešto ovakvo izleteti iz mojih usta ali
Ja poznajem nekog ko je naseo na one mailove iz Nigerije.
Do sada sam živela u ubeđenju da je svako od nas barem tri puta primio mail od nekog Mumbutu Rwmbutua, zastupnika pokojnog tog-i-tog i da je svako od nas već nakon prvog puta zaključio da je to najobičnija i to poprilično loša maska za pranje novca i da na to ne treba nasedati. Mislila sam da će se to ponajmanje desiti nekom koga poznajem a vidiš, M.G. mi je itekako dokazala suprotno.
M.G. je inače moja poznanica iz davnašnjih dana. Žena se stvarno napatila – život joj je pravi bitter sweet symphony, samo bez onog sweet. Jedno dete do 19. godine, drugo do 22., u Srbiji 90-ih nije bilo šanse da se opstane osim ako nisi švercovao a njoj je to išlo loše – uvek bi je uhvatili, uvek bi baš njenu tezgu sklonili, uvek bi ona morala da plati neku kaznu za nešto i tako u krug. Svi su je jebali u zdrav mozak, uvek je dugovala, nikako da dođe kraj meseca a da ona nije već debelo zagrizla u drugi, treći ...
M.G. mi inače već desetak godina duguje jako malu svotu novca. Za mene je to sitnina i uvek joj govorim da zaboravi ali me ona svejedno svako malo nazove da mi kaže da će me zvati narednog meseca da mi vrati pare. Meni je to glupost ali vidim da je njoj stalo da samoj sebi nešto dokazuje pa joj popuštam –taj ću novac ionako potrošiti na njenu decu, ako mi ga ikad vrati.
Pre nekoliko nedelja M.G. me je nazvala, rekla da očekuje veliku uplatu i da će mi se nakon toga javiti. Rekla sam joj da ne žuri ali eto – nazvala me već nakon par dana. Pozvala me je da se nađemo u kafiću blizu njene zgrade i da porazgovaramo. Nisam ni slutila gde će me taj razgovor odvesti.
Možda minut nakon što smo sele, M.G. počinje da plače.
«Uvalila sam se u gadno sranje, ne znam šta da radim»
«Šta je, šta se desilo?»
«Pre možda dva meseca mi je pisao neki tip iz Nigerije. Kao, nudi mi neki posao sa odličnom zaradom»
«Čekaj, čekaj ... misliš na one Ja-sam-taj-i-taj-zastupnik-pokojnog-tog-i-tog mailove?»
«Da, kako znaš?!!»
Počinjem da se smejem ali vidim da ona i dalje plače pa prestajem.
«Nije važno kako znam. Reci šta je bilo»
«Ma ništa, ja sam tom tipu pisala ko sam, šta sam, šta radim, kako se u Srbiji teško živi, kako mi trebaju pare i on mi je odmah odgovorio, rekao kako on može da mi pomogne, kako će mi poslati lovu, kako ću primiti veliki ček od čega samo treba da mu pošaljem polovinu u London jer on valjda tamo živi a tamo ne može da podiže lovu iz Nigerije i tako-to.»
«I čekaj, tebi ni u jednom trenutku nije palo na pamet da sa tim nešto nije u redu?»
«Kako to misliš?»
«Pa ono, tip se pojavljuje niotkuda i nudi ti puno love, ti treba da mu pošalješ pola ... zar se ni jednom nisi zapitala zašto bi neko baš tebi koju ne poznaje eto tako dao par hiljada evra ni za šta?»
«Iskreno, ne.»
«Hmmmm pa dobro, i šta se dalje desilo?»
«Pa ništa, zvali mene iz banke, rekli da je stigao neki ček i da dođem da ga unovčim. Ja došla, ček stigao, držali me tri sata dok su ga proveravali, rekli na kraju da je ok, stavili mi većinu para na štednu knjižicu a isplatili 1000 evra»
«I?»
«Ništa, zvali me nedelju dana kasnije, rekli da dođem po ostatak, ja došla u banku a tamo me čeka 6 naoružanih policajaca ... odveli su me u zatvor i držali tri dana .... namučili su me i ispitivali bez prestanka, bilo je užasno!»
«I šta si im rekla?»
«Pa ništa, rekla sam im sve šta znam, kako je sve počelo, ko me je kontaktirao, šta sam mu odgovorila, šta se desilo sa novcem i šta sam ja trebala da uradim sa novcem»
«I šta su ti oni rekli?»
«Pa ništa ... pustili su me ali mi preti zatvor. Javila sam se ovom mom crncu, rekla mu da imam probleme sa policijom, on mi još uvek nije ništa odgovorio, plašim se ...»
«Pa dobro, a banka? Mislim, ček je ok?»
«Banka mi je pre par dana poslala pismo da im vratim lovu sa pripadajućom kamatom. A ja :plač: ... ja sam sve to već potrošila!»
«Pa čekaj ... oni ne mogu da ti ospore ček ako je u redu, ne smeju da se bave insinuacijama ako nemaju dokaze»
«Ma oni ... ti ne razumeš!!!!! Ja se plašim da će on sad doći, da će mi ubiti decu! Ja sam policiji rekla njegovo ime! On će me ubiti!!!»
«Ma smiri se, neće ti ništa ako nisi podigla pare mislim šta sad, nije ni on lud jebate, zna da ga je policija provalila, neće ništa pokušavati jer zna da ti nisi kriva. Mislim ti jesi ludački naivna ali nisi kriva.»
«Kontaktirao me pre neki dan neki advokat. Rekao mi je da će mi on pomoći da izvučem lovu ali da njemu moram da dam pola od toga.»
«Čekaj, čekaj, ti ćeš advokatu dati jednu polovinu .. a drugu ćeš poslati ovom tipu?»
«Ma kakvi da mu šaljem, ja sam se već očekujući te pare zadužila do guše, nema šanse!»
«Pa čekaj ... shvataš da onda ipak imaš osnova da se plašiš jer si ček unovčila a tipu nisi poslala pare ... mislim, da li si spremna da živiš sa tim?»
«Ma jesam ... ma i nek me ubije, koji će mi kurac više ovaj život kad se samo patim i mučim»
I tako je njen "slučaj" ponovo stavljen u proces. Kako vreme odmiče tako postaje sve više paranoična, ne izlazi iz kuće, ne javlja se na telefon, ne pušta decu u park, baš je zajebano. Nesumnjivo je u celoj stvari ispala glupa ali donekle razumem zašto. Ipak je ovo zemlja u kojoj je nekim ljudima stotinjak evra važnije od sopstvenog života pa sad, zašto bi ona to shvatala drugačije?