Iza nas je još jedno Evropsko prvenstvo u košarci. Iako je grad proteklih nedelja vrveo od košarkaša i navijača mene je ta cela ujdurma, da tako kažem, zaobišla. Namesto da jurim ulaznice ili se zabavljam posmatrajući vesele Slovence ili Grke ja sam sedela kod kuće i lamentirala nad posledicama kolonijalizma u Africi ili situacijom u Istočnom Timoru što vam donekle može razjasniti stanovitu sumornost mojih prethodnih postova.
Danas je na ovo stavljena tačka i ispit je uspešno položen. Trenutno me preplavljuje ona post-ispitna mešavina sreće, olakšanja i neviđenog psiho-fizičkog zamora.
Svako ko je u svom životu bio ozbiljno posvećen studiranju zna da prosečni student ima malo onih istinski srećno-rasterećenih dana u godini. Ima tu puno zajebancije i gubljenja vremena ali se onaj mali dosadni glasić iz pozadine skoro nikad ne gubi iz glave. Moja godina je u tom smislu izrazito monotona – 6 meseci trošim na aktivno učenje dok se ostalih 6 zajebavam stalno se proždirući što ne učim više i ne postižem više. Mnogi će se sad zapitati kako sa 6 meseci učenja godišnje nisam već diplomirala ali A-A – ja nisam jedan od tih studenata. Ja nikad ne izlazim na puku sreću i nikad ne spremim ispit za 5 dana. Ja uvek sve prostudiram od korice do korice i ponovim po sto puta. Jednostavno ne mogu nešto samo da pročitam i zapamtim, meni za sve treba vremena. I zbog toga se često žderem, volela bih da ispite odrađujem sa lakoćom i da na njih trošim manje vremena ali šta sad. Možda će mi jednom koristiti svakakve činjenice koje još dugo nakon ispita držim u glavi.
Jedini dani kada me dosadni glasić malo pusti da odmorim jesu dani kada položim ispit. Tada me preplavi neki osećaj uspeha pa se malo opustim. Danas je taj dan i po izlasku sa fakulteta sam bila istinski srećna. Napravila sam fenomenalan plan kako da si ugodim i stvarno sam htela da ga ostvarim a kad ono – nije još ni pošteno popodne a ja sam već smorena i iznervirana.
Kako mi je samo uspelo, pitaćete se. Da, stvarno, kako?
Evo kako. Sa fakulteta sam, kao što već rekoh, izašla istinski srećna. Plan je bio da odem u mali shopping kozmetike jer me takvo šta uvek istinski razveseli i za to nikad nisam predebela ili prestara kao što je možebitni slučaj sa odećom. Sela sam u autobus i stala da prebiram šta bih sve kupila. Od tačke A do tačke B mi obično treba oko 20ak minuta ali sad? Hm, sada je putovanje trajalo najmanje sat vremena. U Beogradu inače postoji jedno pravilo - kada vidiš policajce da regulišu saobraćaj znaš da je saobraćajni kolaps u najavi. Tako je bilo i ovaj put – preko Autokomande smo se vukli minimalno pola godine. Policajci su mahali i skakali ali su automobili i autobusi svejedno blokirali jedni druge i to je trajalo otprilike koliko i turska opsada Srbije. Autobus prepun a ja umorna – šta ćeš više. Nekako sam se dočepala grada i otišla da u lokalnom «DM»-u uposlim svoj plastično-monetarni izvor sreće a kad tamo ...
Ulazim u «DM» a tamo 3 kupca, par prodavaca i par likova iz «obezbeđenja». Uzimam korpu i krećem da skeniram rafove. Samo što sam zgrabila prvu kremu, iza mene staje persona iz obezbeđenja. Osećam malu nelagodu jer me probija pogledom ali ipak nastavljam. Uzimam drugu, treću kremu a on nikako da se skloni. Odlazim do sledećeg rafa a on za mnom. Odlazim u drugi kraj prodavnice ali eto njega opet. Pred ispit sam se očešljala tako da su šanse da izgledam kriminalno svedene na minimum. Ulazim u sekciju sa šminkom ali njega se otresti ne mogu. Jednostavno je čovek sebi dao u zadatak da isprati ceo moj shopping spree i to ti je. Ja mu par puta upućujem poglede u stilu «Kretenčino odjebi, vidiš da uživam» ali on ništa. Valjda je čovek istripovao da su svi bez jasnog kupovnog plana potencijalna opasnost pa mi zato nije dao mira. Ovo mi umnogome ubija radost kupovine pa se selim u «Lily».
Tamo – ista priča. Da ne pomislite da je problem u meni, svaki kupac je u obe radnje očito dobio svoju pratnju. Ja razumem da se po takvim prodavnicama dosta krade ali jebem ga, postoje i diskretniji načini kontrole. Postaviš par kamera ili ogledala i onda sa jedne tačke pratiš šta ko radi, ne moraš tog nekog da pratiš u stopu da bi se i lično uverio da je taj neko u redu. I inače tokom shoppinga volim da budem ostavljena na miru tako da me ovakva "dobronamerna" uhođenja čine nervoznom i željnom bežanja glavom bez obzira. Kako termin "glava bez obzira" ne ide ruku pod ruku sa uživanjem odlučila dam da se podvijenog repa vratim kući i da tamo izlamentiram neki novi vid samougađanja.
Ulazeći u zgradu, osetila sam užasan smrad. Smrad je dopirao sa mog sprata. Približavajući se svom spratu, na mezaninu sam ugledala VELIKO GOVNO. Da, neko se lepo popeo, israo se na sred zgrade, obrisao guzicu i otišao. Kako je taj deo zgrade najbliži mojim vratima dolazimo do interesantnog zaključka da će se od mene očekivati da to i počistim. Meni to naravno ne pada na pamet ali ono, smrad je tu, a već pouzdano znam da niko od komšija neće biti ni malo zainteresovan da se time pozabavi.
U ovom stanju polu-šoka se ipak više zanimam činjenicom kakvom polu-svetu može da padne na pamet da se isere na sred zgrade???!!!!!
U okolini imam 2 škole, park, hotele, 30 kafića i taj IDIOT je našao da od svega toga izabere stambenu zgradu, da se u njoj posere na hodniku (???!!!) i da, valjda kao specijalan efekat, guzicu obriše toalet papirom (ni manje ni više) i sve tako ostavi kao da sutra ne postoji! Daj, realno mi recite, šta čovek mora da ima u glavi da bi to napravio pored svih ostalih mogućnosti koje sam nabrojala?! Mislim ja zaista nisam u stanju da pojmim taj nivo poremećenosti pa me please prosvetlite?
Dok vi razmišljate na temu velikog govneta ja malo odoh da ubijem oko. Nadam se da me sa one strane jave ne čeka neko drugo govance jer ako se to desi ... gggrrrrrRRRRrrrrrrr!
Post je objavljen 27.09.2005. u 17:49 sati.