kantuni maste

četvrtak, 16.06.2011.

pogled na "renesansa" blog

DEBELE SU S VENERE, A MRŠAVE SA ZEMLJE ???

„Pojest ću sve kolačiće
Postat ću debela
Sve djevojke
Neće biti slatke kao ja…“

Otvorila sam blog - renesansa iz nekoliko razloga:
1) Bog je prvo sebi stvorio bradu- tako kažu.
Ponovo sam na mukama skidanja viška kila. Svi koji imaju taj problem, znaju kako je ta bitka teška, koliko je padova i ponovnih podizanja nekad potrebno… kako se gomilaju nezadovoljstva… kako je gotovo nemoguće, nekom ko taj problem nema, objasniti, da nekad nije dovoljna želja… puno više treba da bi se bitka sa (ili protiv kilograma dobila) … a i tada…. Rat nije gotov!
Ja se nadam da ću pišući, pomoći sebi. Možda mi se pridruži još poneka žena, djevojka, s istim problemom… Možda dijeleći našu „nevolju“, kroz priču i druženje, a nadam se i dosta dobrog humora, lakše ostvarimo poneki uspjeh.

2) Bijes i nemoć koja me obuzme kad shvatim da bi morala u kupovinu odjeće.
Želim progovoriti o nepravdi na koju su, čini se, imuni svi koji bi mogli učiniti da se nešto promjeni. O nemogućnosti da pronađem komad robe, u koji mogu uskočiti, a da nije crne, smeđe ili modre boje ( ili ne daj bože predimenzioniranih crvenih makova). Da nije klasičan, da u tom komadu robe neću izgledati kao snaša ili starodalmatinska težakinja….
I o tom kako me jeza hvata od pomisli na sve one slatkice, male prodavačice, sa makar dva-tri kila manjka na kostima, koje me svaki put natjeraju da se gotovo rasplačem, pred njihovim prezrivim pogledom. A pri tom zanemare čak i činjenicu, da su one tu radi mene, a o osobnoj kulturi da i ne govorimo….. (često kući odem neobavljene kupovine)

3) Strah kada pokušavam zamisliti slijedeći razgovor za posao, jer uglavnom, posao je rezerviran za mršave. Kao da biti mršav podrazumijeva više pameti, znanja, sposobnosti…
I pri tom, ne mislim na posao manekenke, mada bi i o tom imala nešto reći… Kao da postoji formula po kojoj je „manje kila jednako više mozga“.

4) Sve ostale sitnice, koje nas stavljaju na neko drugo mjesto, a o kojima svi šute. O kojima treba progovoriti. Boriti se za dostojanstvo, ne stigmatiziranje.

Ne želim pri tom zanemariti opasnosti koje debljina donosi, probleme koji su realni i radi kojih bi trebalo poraditi na dovođenju sebe ili se u nekakvu vlastitu ravnotežu, potruditi se postati i ostati zdraviji, pokretljiviji, na koncu – zadovoljniji.
N e navijam za debljinu, navijam za mjeru, u svijetom raširenoj potrebi da žene budu kosturi, na rubu gladi, prema kojima su sve druge žene čudovišta, koje treba sakriti od očiju svijeta.

101 (ne)uspješna dijeta
četvrtak, 09.06.2011.

RELATIVNO ( da sam se rodila u vrijeme renesanse?)

Jedan je, jako pametan čovjek, rekao da je sve relativno. Tako sam i ja - relativna. Kad sam bila mlada, izgledala sam kao “milijun dolara“, ali to, naravno, ne znači, da sam mogla ikada, niti slučajno, dospjeti na stranice nekog časopisa, ili ne daj bože nositi neku reviju…(en da sam imala ikada želju).Kod nas se kaže da sam imala „metar i lamicu“, Odnosno visoka sam 159 cm, što znači da mi je falilo barem 15-ak centimetara, da bi bila „normalne visine“. Bila sam teška 60 do 65 kilograma, kako kada. To se, naravno, kosilo sa svim „zakonima“, sa svakom tablicom, koja je precizno govorila o tom kako izračunati idealnu težinu.
I po svakom izračunu, ja sam bila - debela. Ma dobro, ne baš debela, ali trebala sam skinuti 10- ak kila, a to, vjerujte mi, nije bilo moguće, osim u slučaju gadne bolesti… U ovom mom, ludom, gradu stalno su me bombardirali komentarima i ja sam stekla naviku da brzam ulicama i to spuštene glave gledajući u pod, pokušavajući ne vidjeti i ne čuti nikoga. Bila sam nesretna i nezadovoljna, i stalno se mučila što nisam malo viša, malo mršavija….. I naravno, zbog tog mog stava, proglašena sam za „ledenu kraljicu“, prepotentnu i hladnu, a sve u meni, vrištalo je od nezadovoljstva i raznih kompleksa.puno je vremena prošlo, dok sam shvatila da su me gledali lijepo i da sam im bila baš nekako draga.
Još kasnije, srela sam se na internetu, sa jednim momkom koji je živio u našoj ulici, a poslije otišao u daleki svijet i konačno se zaustavio u Australiji, te tamo ostao živjeti. Nakon par rečenica, pitao me: - jesi li ti ona plava, mala , koja je živjela tamo, znaš …. Tada smo svi sjedili u parku na klupi i čekali kad ćeš proći, a svima nam je bilo neugodno prići ti, pa so dobacivali… u grupi smo bili jači, a ti si izgledala nedodirljiva, nekako odrasla i puna sebe… čitava je ulica bila zaljubljena u tebe. Ironija?
Sjetim se sebe, kako sam sa sramom i samo kad sam baš morala, prolazila tuda i molila boga da nikog nema u parku. Kako sam bila nesretna zbog njihovih dobacivanja… i kako se nisam uklapala niti u jednu tablicu (visina puta težina kroz ručak plus korijen iz ljeta osamdesetih…) ma koliko se trudila.
Relativno je i još nešto – da sam se kojim slučajem, rodila u doba renesanse, sigurno se ne bi tako osjećala čitavu moju mladost.
Bila bi možda top manekenka, možda Goyina muza, kraljica raskošnih balova…..
I sigurno, kada bi išla u kupovinu, po haljinu, ne bi me „po svim tablicama savršena prodavačica“ odmjerila od glave do pete, s podsmjehom , izgovarajući ono: - tu veličinu ne držimo. Nego bi me dočekala radosno pozdravljajući i s vrata već, nudeći najbolje haljine, ogrtače i korzete koje ima, svih boja i veličina i još bi možda udijelila neki kompliment, diveći se mojim oblinama…..
Ma, samo sam htjela reći – tablice, naslovnice, saloni, razne kreme i kremice za skidanje celulita i masnoća, sve što vas hoće „urediti“ da ne daj bože u ljeto ne uđete s kojim kilom viska, skrojeni su po nečijoj bolesnoj ideji kako je samo mršavo i ultra mršavo, dobro i zdravo. Jedino dobro. Normalno.
Po toj njihovoj tablici i normama, bit će te društeveno prihvaćeni samo ako skinete sa sebe taj zamišljeni višak. Inače – zaboravite.
Zaboravite društveni život, pomirite se sa stalnim podsmjehom, prigovaranjima, podbadanjima, izrugivanjima…. Jer sigurno će te biti bolja žena- ako izgledate kao s naslovnice nekog elitnog časopisa…
Detalji tipa – jeste li dobar čovjek, znate li svoj posao, da li ste dobar prijatelj, znate li malenoj skinuti temperaturu i tješiti je danima kad krenu prvi ljubavni problemi, skuhati dragome najdraže jelo, smijati se njegovim šalama, raditi puno radno vrijeme, a onda kod kuće sve počistiti, opeglati , odlično se seksati……
sve to ne znači ništa, ako imate višak kila!
09.06.2011. u 20:48 • 0 Komentara • Print • #

utorak, 07.06.2011.

16.06.2011. u 13:02 • 27 Komentara • Print • #

ponedjeljak, 13.06.2011.

SUŠARA

On je još bija u ogradi (skupja s nekin grane za komin) kad san došla, pa san kola fjaka, raspremila ono par stvari šta san donila i izašla na teracu vidit kako mi cviće. Jasmin se rascvita i cila teraca vonja, vrisak jos nije za procvitat, ali se zelene one njegove sitne iglice listići, lavanda zaplavila kantun, čuvarkuća buja… donija mi je niki dan s Kamešnice niko malo sitno plavo cviće pa ga je posadija u dva pitara, sad triba čekat oče li se primit….

Poslin smo išli na „zelenjike“ iliti ga soparnik.

Tamo iza kumove kuće je sušara, di se u zimu čine suđuci, i ostale delicije, pa vise s onih starih greda i sve vonja na suvo meso. Tu san prvi put u životu, pri par godina vidila ,a bogami i priudarila punit kobase, pa smo se poslin falili da su naše najlipše u cilon mistu ( ka i naša orahovica, normalno)… Od svih restorana na svitu, ta mi je sušara najdraža, na kominu se loži vatra, na stolu miša tisto i riže blitva… kad se sve baci na vrili matun i pospe onin žaron, pa to triba privrtat i mavat… niko te gušte ne može platit

A kad je ispečen, pa ga se ono namaže ujen i pospe češnjakon, svi gušti na svitu su tu…

.. vani isprid vrata, je mala ograda za lovačkoga pasa, kojega pokušavan slikat, ali on se ne da i kad god mislin evo sad ću uspit, on učini niki škerac i na slici ostane samo mača..

Dok se čini vatra i sprema, triba namočit grlo pa se popije domačega vina, krenu smišne priče i veće se razvuče u smij i lipotu…

Koji put kad dođemo doma, soba se čudno ponaša… vrti se u nekin kruzima, ka ona poznata pisma… ali ja je privarin, brzo zaspin i ujutro je soba opet ok J)

13.06.2011. u 20:53 • 10 Komentara • Print • #

nedjelja, 12.06.2011.

Gorske vile, trolovi i ostalo šumsko bilje…

Pobigla san. Dio puta vozin ka sumanuta, dok ne doden do onoga „tunela“ od pet hrastova, sta su tu izrasli ka jasna granica između dva svita. E tu lipo skinen nogu s gasa, iza mene se učini kolona neupućenih, bisnih vozača… a ja nabijen očale za i protiv sunca, raspalin muziku, pivan ( jedino u autu mogu to činit, a da ne izazoven posljedice)… oči mi upiju boju krajolika, pa sumanuto mavanje i srednji prst podignut u „mistrebinovski“ pozdrav, ne šljivin mi po boba. Povremeno pored mene projuri vozač od iza, nešto ka gestikulirajući, ma ja polako, mileći iden ka svon cilju….
Kad se parkiran isprid kuće, u ovom selu gradiću, čujen kako kraj auta, na pod, padaju s mene brige, problemi, nevoje i grinte… udahnen duboko i osmih mi ude u oči ka bumbar u cvit… pocinje vikend…
Šta sve stane u dva i po dana vikenda, nekad mi bude malo čudno, jer doli u najluđen gradu na svitu, vrime je sad u petoj brzini i nema šanse da uspiješ u danu obavit sve šta bi tija…
Vrime je lipo, još nije priko mire vruće i može se prošetat, a i tribalo je ubrat gospine trave, pa smo se uputili na Kamešnicu… ima nje i u poju, ima je i uz cestu, ali ova s planine, di je nije taka miris benzina, ni otrovi i pesticidi sa susidne njive… ova je ona sta bi je tribalo zvat- eko i organska, pa smo se popeli gori visoko di oblaci diraju vrhove planine… malo za učinit uje, malo za čaj…Još malo koprive i za koji misec nabrat šipurike i cilu zimu guštat..
Sad u ovo vrime cila je planina rascvitala i pari ka jedna velika božja cvičarna, sve vonja i nema boje koja nije takla obronke. Tu i tamo u tišini miruje poneki krov, ritko razbacanih kučica, i na čas ti se pari da si sam na svitu. Vitar razbacuje mirise vriska, ive, kaduje i trave, uplice se u kosu, a pogled utopjen u miru i tišini, odmara dušu i tilo.
Jedino sta mi je išlo na živce je šta je on cilo vrime govorija pazi di staješ, ka da san ja luda pa neznan da je puno zmija… i dok san opušteno slikavala dviijadeiosamstotu sliku, skoro bi zalipila u mali grmić hrasta, da me On nije ferma - vidi je, sklupčala se u granama i gleda pravo u nas. Srićon imala san očale, pa san bacila oko, ali bogami nje nije bilo nigdi… biće me zajebaje. Kad san je napokon ugledala, moran van priznat da mi nije bilo svejedno, ali ne bi mu priznala pa da me kolje… o zmijama ne znan ništa, osin da ih ne volin i da su opasne,a ova mi je bila prevelika da bi je slikala i jos je On reka da gleda pravo u nas, pa je On uzeja aparat i kad san je posli vidila kako triba, na laptopu… hm… aj dobro paziću di stajen drugi put…ka da san luda pa ne znan da ima zmija …………
E sad ću van reč nešto, možete vi mislit šta očete, ali ja san bila tamo i znan iz prve ruke - na Kamešnici žive šumske vile, troli i razna šumska biča.
Prije par godina, nas smo dvoje odlučili učinit izlet u planinu. Bija je kraj lita, jesen još nije takla ali kucala je na vrata od vrimena, jer već je znalo bit friško a i prva je kiša pala. Ali nas dvoje smo zapeli ić, uzeli šator, pribor šta ti triba u planini, malo tople robe, koju prominu, vrč za kavu, malo spize, vode…….i uputili se u avanturu. Visoko gori među oblacima, našli smo lipo misto za dignit šator, na malom proplanku, okruženi stoljetnom šumom, razdragani ka dvoje dice. Potrajalo je to malo, dok smo ga sastavili, a nebo je počelo minjat boju i negdi u daljini čula se grmljavina. Taman kad smo završili i slozili sve na sigurno pale su prve kapi, malo smo se štufali da nam neće dat prošetat, ali brzo je stalo i još je bilo dan isprid nas pa smo krenuli u điravanje. Svega blaga šta planina daje bilo je tu , šumskih bobica, gljiva, trava…. Cila je šuma mirisala, okupana s ono par kapi kiše, a jedini zvuk koji smo čul,i bile su tice, šta su se dogovarale za večeru, šta nas je sitilo da triba skupit grana za vatricu, pa smo se vratili do šatora, usput skupjajuči granje. Počeja je padat mrak, a nebo su prekrili tamni oblaci. Zapalili smo vatru, ispekli po komadić mesa šta smo ponili, večerali, dobro se obukli i guštali u svom komadiču raja. U mraku, noč šume je govorila svojin jezikon, nas smo dvoje bili opijeni ton lipoton i nekin čudesnin miron šta nan se uvlačija u krvotok….
Za malo nebo su počele parat munje, parilo se da je svaka tu po metra od nas a grmljavina je zaglušila šumu. Krupne ledene kapi jurnule su s neba, na brzinu smo sakrili granama misto di smo ložili vatru,ali znali smo da nema koristi i da smo ujutro u problemu. Ko će posli ovakve nevere zapalit vatru … nać koju granu šta se nije rastočila… uvalili smo se u šator i molili boga, samo da nas ne promoći, da nas pusti prispavat u suvome. Od dvi vriče spojili smo posteju, stisli se i slušali kako pljusak mlati po šatoru urlanje vitra u granama… nikad dok san živa neću zaboravit veličanstvenost te noći , zvukova, dodir vičnosti ….
Ne sičan se kad smo zaspali, ali znan da nikad lipše nisan spavala, Probudila me buka, ka da je milijon tica, sletilo na grane oko nas, da nan reče dobro jutro, škrto sunce se smijuckalo a vani je sve bilo mokro. Grane su otežale od kapi i di bi se god taka zalija bi ta tuš kišnice… umila san se u lokvici skupjenoj u stini, pokušala nač poneku koliko toliko suvu granu da možemo učinit kavu. On je nešto privča po ognjištu i reka – ne mogu virovat, ispod još ima malo žara. Mislila san da bulazni od čiste arije , ali boga mi, ispod mokrog pepela,svitlili su komadići žara. Pogledali smo se, ka malo je čudno, ali ko će sad mislit o tome, triba skuvat kavu …. Najsuvlje i najtanje od mokrih grančica skupili smo i stavili na žar, malo puvali i mavali i vatrica je u čas planila. Uspili smo učinit kavu,par feta kruva pripeč za doručak, malo se čudili i smijali, onako u šali rekli - biće da su dobre šumske vile sačuvale žar… hahaha… i išli učinit đir…
On je pogleda u nebo i reka - hm ovo će opet pljusnit, nesmimo ić daleko da nas puten ne uvati .
Meni se činilo baš nekako lipo i sunčano, pa smo điravali, brali gljive, mudrovali koje bi mogli jist, našli tragove nekih šumskih životinja, lipo se nasetali i naguštali šume, kad se opet začulo potmulo režanje neba… biž nazad u topli i suvi šator. Ogladnili i umorni, zaključili smo da sad poslin ovog pljuska, a nebo se naslonilo na zemju i otvorilo sve špine, možemo ručat kruv, jer nemaaaaa šanse da opet upalimo vatru. Kad nan je počelo krulit u želucu i odlučili se za nike kekse šta smo ih ponili, kiša je stala. On je opet malo pročeprka po ognjištu, a ispod sasvim mokrog pepela svitija je žar………………………………………………………………. S još malo mokrih grančica, koje smo dimili na tome žaru uspili smo ponovo upalit vatru, ispeč kokoš, ručat…. Posli obida skuvali kavu i još niko vrime lino se grijali uz vatru, šta je lipo, ka prava, gorila usrid mokre šume.
More bit da smo tribali odma, kad smo vidili da će kiša, odustat i vratit se doma. More bit da smo tribali pobić.
Ali nama je bilo tako lipo i sve smo mislili - možda ce se razvedrit, neka nas jos malo. I ostali.
Bija je početak devetog miseca, visoko gore u planini bilo je ladno, dva dana je livala kiša, a mi smo uspili, svako jutro skuvat kavu, umiveni u kišnici skupjenoj u stinama, šetat, ispeč obid, ugrijat se uveče uz vatru i učinit večeru. Žar na našem ognjištu, sve je te dane čeka da stane kiša, ponovo se učinija u vatricu… Nebo nas je puštalo da guštamo, pa bi opet izlilo kajine vode po planini…Kad smo ono drugi put uspili upalit „mokru vatru“, znali smo da su se šumska bića smilovala nad nama i da nam pomažu. Nisan sigurna, ali mislin da san čak čula dvi šumske vile kako se kikoću isprid šatora i ćire nas kako se jubimo ….

Na povratku smo tili nabrat šipurike, ali nije joj još bilo vrime, pa smo malo tužno gledali u grmove divje ruže uz put i mislili nema veze vratit ćemo se …
A onda je isprid nas, ka u pustinji oni gorući grm, ukazala se šipurika prepuna sočnih, tamnocrvenih plodova… i druga… i treća… i nešto niže mala livada puna grmova dozrele šipurike…. U malo, imali smo dvi pune kese…
Šumske su nas vile, počastile plodovima svoje planine.
Cilo to vrime, gori visoko, blizu oblaka, a i posli, spuštajući se niz planinu, one su letuckale oko nas, čuvale nas i darivale lipotom. Trolovi su čuvali naš šator da nam kiša ne protapanja, vodili nas do mista di su rasle gljive i kupine i šumske jagode… Ostavjali nam polusuve grančice blizu šatora, da možemo zapalit vatru. Neznan čime su pokrivali ognjište, da se žar sačuva, jer to bi makli prije nego se mi dignemo… Ali znan, stoposto znan, da su nan dali par nezaboravnih dana u srcu njihove planine, počastili nas i ispratili s jubavju. I svaki put kad se uputin gori, čujen ih di tiho pričaju i čekaju da se opet jedan dan smistimo u šatoru na nekoj ledini, i podilimo s njima svu lipotu i čaroliju planine.

12.06.2011. u 18:31 • 7 Komentara • Print • #

četvrtak, 02.06.2011.

Zagreb na kraju svita

Daklen.... moja čer koja već godinama živi u Zadru (di je i studirala), a u međuvremenu počela i korejski božeprosti učit.. pa sve spominjala da bi volila poč u otu Koreju. I ja se s tin pomirila, navikla se na tu misal, da će mi dite, trbujon za kruvon, u bili i daleki svit. A sta će, ka da ima šanse ovde šta učinit o života. Pomogla joj pisat i nike molbe, za nike humanitarce, sve ka za pobić vani .... daleko, da se dalje ne može.... Ali ja, ka svaka pametna i ok mater, to razumin i podržavan.... plače se doma, ka te niko ne vidi...
A jućer me zove, da ima bit, da svi putevi nekako vodu u ................Zagreb....
Malo san (malo je reč malo) ostala, kako se ono reče, osupnuta. Progutala kneglu i sve ostalo i aj ... koji je stan, u koga, koji kvart... A je čerce, Zagreb bas ono lip, ima i zelenila više nego je naš cili Marjan, koncerti, izložbe, ono šta oni reću - more ( jebaloihdaihjebalo tako more).....
I kad ono malo bolje razmisliš, sve je Gori. svaka firma, predstavništvo, zastavništvo.... Svaka gospa koje se sitiš, svak kome bi pisa i molija posal... sve je u Zagreb. Poslala slike, smišna nika soba, šufit, pari mi se baš onako namiru, u centru (ka da je to u Zagreb bitno), i jos nika cura šta je zna... a i neš ti, danas do Zagreba moš pjunit, ako se malo boje itneš... Pa sad pričamo kako će prinit stvari, šta će nosit Gori, šta donit doma...sve nike važne stvari koje se moraju sad učinit .
A ja ka da je mala, pari mi se da neće ona to sama moć, nego ja moran sve čut i zabost nos, dat pripametan niki savjet. Ka da nije do sad več selila po Zadru sama i sve sama činila doli. Ali ovo mi nekako .... Nekako.....
Ma neznan, grop mi je u grlu, ka da ide na kraj svita, ka da je taman odlučila učinit korak, koji će oni ostatak pupčane vrpce, prisič jednin laganin potezon i ostavi te smrznutu od strahote konačnosti toga čina...
Ka da ništa više neće bit isto …
More bit, da te pupčane vrpce i tako više nema. More bit, priznajen, da san ja izmislila, da još labavo stoji zakačena za mene i za nju na drugi kraj.
I more bit da je samo ja vidin i ćutin…
(Jer, ako ćemo bit iskreni, svi bi zapinjali i padali priko nje, da ona stvarno postoji…. )
Ali meni … meni se parila stvarna, i tako mi se sad stvarno pari, da ćutin kako je otkidaju i bacaju i moran van reć da boli… to je ima bit ka ono kad reču judi da ih boli noga sta su je izgubili….božeprosti…..
Tako na kriliman tih i takvih misli , ja se lipo s njon pričan, dajen podršku kako i triba, a sve me ti grop steže… Pa san negdi, u krajnjen kutku pameti , na čas ulovila misal kako možda nisan, baš skroz, normalna i da nema odavno ni vrpce ni potribe, ni od mene ni od mojih savjeta…. Ali mi je onda došlo još teže pa san tu izdajničku i priglupu misal makla ča.
Neka truje ona niku drugu mater, koja ne vidi i ne razumi, da kad ti ono prisiču pupčanu vrpcu, to učine tako, da uvik ostane dil, koji se posli ne vidi jasno… ali ako pogledate malo bolje, po cesti , po putu kojin oni idu, stalno se poteže, neukon oku nevidljiva, vrpca koju mi niko ne more uzet…
Svakako, tila san van reč - jeli mogla lipo kako je i sanjarila poč u Koreju, a ne mi činit ovo ludilo u glavi, da se sad moran brinit kako će se snač, u ti Zagreb....
Na kraj svita…….. J