Marketing
Gorske vile, trolovi i ostalo šumsko bilje…
Pobigla san. Dio puta vozin ka sumanuta, dok ne doden do onoga „tunela“ od pet hrastova, sta su tu izrasli ka jasna granica između dva svita. E tu lipo skinen nogu s gasa, iza mene se učini kolona neupućenih, bisnih vozača… a ja nabijen očale za i protiv sunca, raspalin muziku, pivan ( jedino u autu mogu to činit, a da ne izazoven posljedice)… oči mi upiju boju krajolika, pa sumanuto mavanje i srednji prst podignut u „mistrebinovski“ pozdrav, ne šljivin mi po boba. Povremeno pored mene projuri vozač od iza, nešto ka gestikulirajući, ma ja polako, mileći iden ka svon cilju….
Kad se parkiran isprid kuće, u ovom selu gradiću, čujen kako kraj auta, na pod, padaju s mene brige, problemi, nevoje i grinte… udahnen duboko i osmih mi ude u oči ka bumbar u cvit… pocinje vikend…
Šta sve stane u dva i po dana vikenda, nekad mi bude malo čudno, jer doli u najluđen gradu na svitu, vrime je sad u petoj brzini i nema šanse da uspiješ u danu obavit sve šta bi tija…
Vrime je lipo, još nije priko mire vruće i može se prošetat, a i tribalo je ubrat gospine trave, pa smo se uputili na Kamešnicu… ima nje i u poju, ima je i uz cestu, ali ova s planine, di je nije taka miris benzina, ni otrovi i pesticidi sa susidne njive… ova je ona sta bi je tribalo zvat- eko i organska, pa smo se popeli gori visoko di oblaci diraju vrhove planine… malo za učinit uje, malo za čaj…Još malo koprive i za koji misec nabrat šipurike i cilu zimu guštat..
Sad u ovo vrime cila je planina rascvitala i pari ka jedna velika božja cvičarna, sve vonja i nema boje koja nije takla obronke. Tu i tamo u tišini miruje poneki krov, ritko razbacanih kučica, i na čas ti se pari da si sam na svitu. Vitar razbacuje mirise vriska, ive, kaduje i trave, uplice se u kosu, a pogled utopjen u miru i tišini, odmara dušu i tilo.
Jedino sta mi je išlo na živce je šta je on cilo vrime govorija pazi di staješ, ka da san ja luda pa neznan da je puno zmija… i dok san opušteno slikavala dviijadeiosamstotu sliku, skoro bi zalipila u mali grmić hrasta, da me On nije ferma - vidi je, sklupčala se u granama i gleda pravo u nas. Srićon imala san očale, pa san bacila oko, ali bogami nje nije bilo nigdi… biće me zajebaje. Kad san je napokon ugledala, moran van priznat da mi nije bilo svejedno, ali ne bi mu priznala pa da me kolje… o zmijama ne znan ništa, osin da ih ne volin i da su opasne,a ova mi je bila prevelika da bi je slikala i jos je On reka da gleda pravo u nas, pa je On uzeja aparat i kad san je posli vidila kako triba, na laptopu… hm… aj dobro paziću di stajen drugi put…ka da san luda pa ne znan da ima zmija …………
E sad ću van reč nešto, možete vi mislit šta očete, ali ja san bila tamo i znan iz prve ruke - na Kamešnici žive šumske vile, troli i razna šumska biča.
Prije par godina, nas smo dvoje odlučili učinit izlet u planinu. Bija je kraj lita, jesen još nije takla ali kucala je na vrata od vrimena, jer već je znalo bit friško a i prva je kiša pala. Ali nas dvoje smo zapeli ić, uzeli šator, pribor šta ti triba u planini, malo tople robe, koju prominu, vrč za kavu, malo spize, vode…….i uputili se u avanturu. Visoko gori među oblacima, našli smo lipo misto za dignit šator, na malom proplanku, okruženi stoljetnom šumom, razdragani ka dvoje dice. Potrajalo je to malo, dok smo ga sastavili, a nebo je počelo minjat boju i negdi u daljini čula se grmljavina. Taman kad smo završili i slozili sve na sigurno pale su prve kapi, malo smo se štufali da nam neće dat prošetat, ali brzo je stalo i još je bilo dan isprid nas pa smo krenuli u điravanje. Svega blaga šta planina daje bilo je tu , šumskih bobica, gljiva, trava…. Cila je šuma mirisala, okupana s ono par kapi kiše, a jedini zvuk koji smo čul,i bile su tice, šta su se dogovarale za večeru, šta nas je sitilo da triba skupit grana za vatricu, pa smo se vratili do šatora, usput skupjajuči granje. Počeja je padat mrak, a nebo su prekrili tamni oblaci. Zapalili smo vatru, ispekli po komadić mesa šta smo ponili, večerali, dobro se obukli i guštali u svom komadiču raja. U mraku, noč šume je govorila svojin jezikon, nas smo dvoje bili opijeni ton lipoton i nekin čudesnin miron šta nan se uvlačija u krvotok….
Za malo nebo su počele parat munje, parilo se da je svaka tu po metra od nas a grmljavina je zaglušila šumu. Krupne ledene kapi jurnule su s neba, na brzinu smo sakrili granama misto di smo ložili vatru,ali znali smo da nema koristi i da smo ujutro u problemu. Ko će posli ovakve nevere zapalit vatru … nać koju granu šta se nije rastočila… uvalili smo se u šator i molili boga, samo da nas ne promoći, da nas pusti prispavat u suvome. Od dvi vriče spojili smo posteju, stisli se i slušali kako pljusak mlati po šatoru urlanje vitra u granama… nikad dok san živa neću zaboravit veličanstvenost te noći , zvukova, dodir vičnosti ….
Ne sičan se kad smo zaspali, ali znan da nikad lipše nisan spavala, Probudila me buka, ka da je milijon tica, sletilo na grane oko nas, da nan reče dobro jutro, škrto sunce se smijuckalo a vani je sve bilo mokro. Grane su otežale od kapi i di bi se god taka zalija bi ta tuš kišnice… umila san se u lokvici skupjenoj u stini, pokušala nač poneku koliko toliko suvu granu da možemo učinit kavu. On je nešto privča po ognjištu i reka – ne mogu virovat, ispod još ima malo žara. Mislila san da bulazni od čiste arije , ali boga mi, ispod mokrog pepela,svitlili su komadići žara. Pogledali smo se, ka malo je čudno, ali ko će sad mislit o tome, triba skuvat kavu …. Najsuvlje i najtanje od mokrih grančica skupili smo i stavili na žar, malo puvali i mavali i vatrica je u čas planila. Uspili smo učinit kavu,par feta kruva pripeč za doručak, malo se čudili i smijali, onako u šali rekli - biće da su dobre šumske vile sačuvale žar… hahaha… i išli učinit đir…
On je pogleda u nebo i reka - hm ovo će opet pljusnit, nesmimo ić daleko da nas puten ne uvati .
Meni se činilo baš nekako lipo i sunčano, pa smo điravali, brali gljive, mudrovali koje bi mogli jist, našli tragove nekih šumskih životinja, lipo se nasetali i naguštali šume, kad se opet začulo potmulo režanje neba… biž nazad u topli i suvi šator. Ogladnili i umorni, zaključili smo da sad poslin ovog pljuska, a nebo se naslonilo na zemju i otvorilo sve špine, možemo ručat kruv, jer nemaaaaa šanse da opet upalimo vatru. Kad nan je počelo krulit u želucu i odlučili se za nike kekse šta smo ih ponili, kiša je stala. On je opet malo pročeprka po ognjištu, a ispod sasvim mokrog pepela svitija je žar………………………………………………………………. S još malo mokrih grančica, koje smo dimili na tome žaru uspili smo ponovo upalit vatru, ispeč kokoš, ručat…. Posli obida skuvali kavu i još niko vrime lino se grijali uz vatru, šta je lipo, ka prava, gorila usrid mokre šume.
More bit da smo tribali odma, kad smo vidili da će kiša, odustat i vratit se doma. More bit da smo tribali pobić.
Ali nama je bilo tako lipo i sve smo mislili - možda ce se razvedrit, neka nas jos malo. I ostali.
Bija je početak devetog miseca, visoko gore u planini bilo je ladno, dva dana je livala kiša, a mi smo uspili, svako jutro skuvat kavu, umiveni u kišnici skupjenoj u stinama, šetat, ispeč obid, ugrijat se uveče uz vatru i učinit večeru. Žar na našem ognjištu, sve je te dane čeka da stane kiša, ponovo se učinija u vatricu… Nebo nas je puštalo da guštamo, pa bi opet izlilo kajine vode po planini…Kad smo ono drugi put uspili upalit „mokru vatru“, znali smo da su se šumska bića smilovala nad nama i da nam pomažu. Nisan sigurna, ali mislin da san čak čula dvi šumske vile kako se kikoću isprid šatora i ćire nas kako se jubimo ….
Na povratku smo tili nabrat šipurike, ali nije joj još bilo vrime, pa smo malo tužno gledali u grmove divje ruže uz put i mislili nema veze vratit ćemo se …
A onda je isprid nas, ka u pustinji oni gorući grm, ukazala se šipurika prepuna sočnih, tamnocrvenih plodova… i druga… i treća… i nešto niže mala livada puna grmova dozrele šipurike…. U malo, imali smo dvi pune kese…
Šumske su nas vile, počastile plodovima svoje planine.
Cilo to vrime, gori visoko, blizu oblaka, a i posli, spuštajući se niz planinu, one su letuckale oko nas, čuvale nas i darivale lipotom. Trolovi su čuvali naš šator da nam kiša ne protapanja, vodili nas do mista di su rasle gljive i kupine i šumske jagode… Ostavjali nam polusuve grančice blizu šatora, da možemo zapalit vatru. Neznan čime su pokrivali ognjište, da se žar sačuva, jer to bi makli prije nego se mi dignemo… Ali znan, stoposto znan, da su nan dali par nezaboravnih dana u srcu njihove planine, počastili nas i ispratili s jubavju. I svaki put kad se uputin gori, čujen ih di tiho pričaju i čekaju da se opet jedan dan smistimo u šatoru na nekoj ledini, i podilimo s njima svu lipotu i čaroliju planine.
Post je objavljen 12.06.2011. u 18:31 sati.