::ribafish - čovjek krnje jetre::

četvrtak, 19.11.2015.

Da nije bilo njega, ne bi bilo ni mene...

Profesor Friganović je ušao u aulu, ugasio svjetla i počeo predavati uz dijapozitive.

Kako se netom vratio iz Indije, tako je imao svježu zalihu divnih fotografijaa i mozak genija koji je to objašnjavao smireno i eruditno, vjerojatno najbolje na planetu. Bila je milina upijati njegove riječi.

Po prvi puta u životu te davne 1968. mladi studenti povijesti i geografije sjedili su jedno kraj drugoga, a kad su se svjetla upalila, Zvonimir je rekao Mirni, stavivši svoju ruku na njenu: "Jednog dana ćemo zajedno ići u Indiju."

Godinu-dvije iza toga, nakon što je Zvonimir zaprosio Mirnu, a vrckasta Dalmošica rekla "da" zgodnom Križevčanu, rodio sam se i ja.

Dvadesetak godina kasnije uživao sam u istom predavanju, na istom studiju, samo s malo starijim dijapozitivima, ali s istom energijom i užitkom.

Još dvadeset godina nakon toga dana, ovog trenutka, puštam poneku suzu, jer starog Frigija više nema.

Hvala puno profesore, divno je za života bilo upoznati takve veličine...

In memoriam

Oznake: in memoriam, pmf, geografija, friganović

subota, 07.11.2015.

Nastavak vinske turneje Makedonijom - kako dobiti pet kila u četiri dana

U blizini Negotina, poznatom po opusu benda Let 3, pogledali smo, kao uostalom i svugdje na putu, prekrasne vinograde na brdu Lepovo - ipak smo došli u berbu, a zatim mezili u vinariji Bovin. Prva privatna vinarija u Makedoniji (1988) šampion je u brojnim kategorijama crnih vina, a možete ih piti i u slavnom Monte Muliniju. Za poklon nam domaćini nude zlatnu rakiju lozovaču, čisti nektar, ali i finu višnjevaču. Svi biraju rakiju osim mene, a ljudi iz vinarije su u čudu – gledajte, rakija je za muško društvo, a višnja ipak za dame. Smijeha nije nedostajalo, kao ni vina, a toplo preporučam Alexandar 2013 (vranec, cabernet sauvignon, merlot), kao i ubojitog Imperatora. Za kraj, ako imate 150 eura viška, nabavite kupažu My way za okruglu godišnjicu nečega. Božanstveno, puno, kompleksno, konkretno - poput poljupca Monice Bellucci!

Vinarija Popov nas je dojmila najboljom atmosferom, u kojoj sam se osjećao kao Tito s Nehruom i Naserom, bez Jovanke, a i konačno smo pojeli prve prave makedonske ćevape - dotad smo „morali“ uživati u brancinima, pastrvama, steakovima... Slobodno me mrzite, ali kako sam rekao u uvodu, vjerojatno sam to nečime zaslužio. Dakle, divota. 200.000 litara nektara odavde godišnje ode u Makedoniju, SAD i Japan, a uživali smo ponajviše u Temjanici (žuti muškat), Sauvignonu, Cabernet sauvignonu 2011... Dakle, Temjanika je mirisno slatko vino idealno za kraj menija... Blaža verzija istarskih muškata, milina!



Prespavali smo u Strumici uz kratak posjet ovom gradu kojeg brojni Zagrepčanci pamte po služenju u JNA. Osramotio sam se slikajući sa zvijezdom u asfaltu Darka Pančeva, jer je to bila zvijezda Gorana Pandeva, ali čovjek nakon 25 godina zaboravi čitati ćirilicu. Odmorili smo i pijuckali u prekrasnoj, modernoj i nevjerojatno visokoj vinariji Dalvina, uživajući u bogatom izboru vina, i kolaču za kraj – fantastičnom portu koji samo što nije ugledao svjetlo dana!

Predzadnja vinarija na putu je bila pored Štipa, a ime joj je Ezimit. Tu bi bilo dobro prezimit, pomislih, i doživim konačno prosvijetljenje kad su nam na stol nakon fantastične Temjanike iznijeli i pastrmaliju, tradicionalnu štipsku pogaču sa pečenom govedinom. Čamčić sreće okupan vrhunskim vrancem koji poput srca na pladnju daje sve što i Makedonija - slatkoću, toplinu i ljubav. Duga priča s ekscentričnim vlasnikom, cigare, rakijica, porschei, vinarija, barique... A što smo sve saznali o Štiplijama - ostat će zauvijek u Štipu...



Budimo se u lovačkom hotelu Kamnik iznad Skopja, snimamo prekrasan grad ove zemlje sretnih ljudi, pozdravljamo se sa starom poznanicom, enologinjom Josipom Andrijanić koja je nakon bosansko-hercegovačkih, hrvatskih, australskih i američkih vinarija svoje mjesto našla u vinariji Chateau Kamnik, smještenoj na obroncima iznad metropole. Dakle, stvarno dvorac, kule, impresionisti po zidovima, aluminijske etikete za butelje od 8 eura.... Čist luksuz i dostojan oproštaj. Terroir Vranec Grand Reserve za kraj. Nema dalje... To je Makedonija u čaši!

Uglavnom, četiri dana i 300.000 tona grožđa kasnije, gotova je i ova berba, a ja pet kila teži i još toliko puta psihički puniji laskam teti na aerodromu jer imam pokoju kilu viška u kuferu – gospođo, bolje da niste i mene izvagali, ne bih se nikad vratio kući. Šarm prolazi, mašemo Makedoniji, zemlji gdje se divno jede i fantastično pije, a teško da ćete igdje na svijetu sresti bolje i nasmijanije ljude. Došli smo da bi se vratili, ponovit će se..

Oznake: foto, vino, Makedonija

Vinska turmeja Makedonijom - kako dobiti pet kila u četiri dana

Teško je tijekom života saznati jesi li bio dobar čovjek, ali kad te ničim izazvani ljudi koje ne znaš pozovu na obilazak osam elitnih makedonskih vinarija – vjerojatno je svevišnji mislio da zaslužuješ nekakvu nagradu. Pa kako je pritom riječ o jednom totalnom hedonistu i bonkuloviću o čijim ste se podvizima često uvjeravali, eto i jedne iskrene, sočne i slasne fotoreportaže nekih tisuću kilometara istočno od kuće...

Da je Makedonija zemlja gdje vječno sunce sja, uvjerila nas je svojom slatkoćom većina od 96 vina koja smo uspjeli probati tijekom četverodnevnog posjeta ovoj prekrasnoj zemlji. Sve je počelo mailom iz Makedonske zajednice vinara koja mi je u pretinac došla iz Slovenije.

No, kako je riječ o vrhunskoj PR agenciji koja djeluje u cijeloj regiji, trenutak kasnije sam izašao na terasu, pogledao prema nebu i rekao – hvala, o hvala, jer za svakog ljubitelja mesa, sira, povrća i vina, Makedonija je jednostavno destinacija iz snova.

Kao pivski sommelier sam ipak malo više upoznat s tom scenom, ali kako i o vinima učim već desetak godina, spremio sam se samo za najbolje. Kufer je bio polupun, osmijeh zapečaćen na licu, baterije pune, a još mi je i prelijepa stjuardesa Croatia Airlinesa ničim izazvana dala dvije boce piva – izgledate kao da to volite... Skopje nas je dočekalo toplo i veselo, i bili smo spremni za osvajanje!



Makedonija je zemlja duhana i vina, jer su upravo to dvije najvažnije grane poljoprivrede. Pod vinovom lozom je 33.500 hektara, a po godišnjoj proizvodnji od 100 milijuna litara su na 25. mjestu na svijetu. Za razliku od Hrvatske koja ima gotovo 1400 proizvođača vina, Makedonija ih ima tek 84, no kako ih je 2003. bilo 28, vidljiv je velik napredak. A i proizvedu ga duplo više... Najviše vina u buteljama izvoze – upravo u Hrvatsku, a sve smo to saznali u vinariji Tikveš u koju smo igrom slučaja došli na samom početku putovanja.

Smještena u Kavadarcima, primjer je starije, neuništive gradnje, a deseci traktora kojima su bile zakrčene ceste, dale su nam do znanja da je riječ o totalno vinskom području. Sala za kušanje izgleda kao u nekom dvorcu, a kako nas je čekalo 17 etiketa za degustaciju, dan je počeo bajno. Oduševljenje je izazvala kupaža Bela voda white (grenache blanc i chardonnay) te Bela voda red (plavec, vranec) svilenim mekanim i punim okusom. Kao kad gledaš košarkašku utakmicu, a klub ti vodi 20 razlike... Da, u Tikvešu se radi veličanstvena rakija Žolta, ona koju osjetiš tek u želucu, poput najfinije votke. Da, probali smo, više puta...

Vinarija Stobi je najmodernije dostignuće vinarijske arhitekture, proizvodi 5 milijuna litara godišnje i smještena je odmah pored predivnog arheološkog nalazišta. Bilo je divno iskapiti čašu ledene Temjanike nakon obilaska na plus 40, ali stvarno se isplati obići ostatke pravog rimskog Pantovčaka. Enolog Đoko Jovanov upućuje na povijest sorte i brend Rkacateli kojeg su sadili za vrijeme dobrih odnosa Jugoslavije i Sovjetskog Saveza, a kad se već tako dobro pelcalo... Loza, ne odnosi... Sjajni Cabernet, Syrah i Vranec za kraj, uz najbolji kozji sir u životu, ikad!



Mlada vinarija (2004.) Popova Kula u Demir Kapiji na jugu Tikveške regije, bila nam je domaćin za konak (a ne konjak), a ovaj OPG, hotel (33 sobe), odmaralište i vinarija u jednom, ostat će zapamćen kao savršena ideja hrvatskim vizionarima kako da unaprijede turističku sezonu. Dođi kušati vino, probaj lokalne specijalitete (paprika punjena sirom, npr.) i ostani prespavati - vinski vikend! I ovdje pijemo Žilavku, Sauvignon, Chardonnay (od 23 etikete!), divimo se podatku o 300 sunčanih dana godišnje, uništavamo salatice, namaze i gravče na tavče, a ponosni direktor Lazar Petrov s ponosom ističe da jedini na svijetu proizvode Stanušinu – totalni autohtoni vinski hit večeri!



Nastavak uskoro...

Oznake: Makedonija, foto, vino

ponedjeljak, 02.11.2015.

Festival piva u Novom Sadu – bili, popili, ocijenili!

Nekad te život dovede u cajtnot i jednostavno ne stigneš napisati koliko bi htio, a da to liči na nešto. I onda otkriješ sve što si htio reći, i još malo više na sajtu svet piva, pejstaš većinu i samo dodaš svoja razmišljanja. Isprike za polukrađu, ali stvarno je bilo tako - dakle, pozvalo me na novosadski festival piva kao eminentnog gosta da držim predavanje, pijem i smucam se. Uglavnom, ono boldano su moji komentari, za sve ostalo, hvala Dušanu!



Kada je SKC Novi Sad početkom septembra napravio Facebook stranicu za 1. Novosadski festival zanatskog piva (NFZP)eresovanih posetilaca. Preko dve hiljade potvrđenih dolazaka u veoma kratkom periodu vremena na kraju se pretvorilo u oko 5 hiljada i mogu samo da zamislim paniku koja je nastala u redovima organizatora u tom momentu. Nikakav drugi marketing očigledno nije ni bio potreban, meni samom se nekoliko drugara odmah javilo sa pitanjem, “Kada je to?” i “Da li idemo?”. Naravno da idemo.

Scena zanatskog piva u Srbiji (a i regionalna) se jako lepo širi i uzbudljiva je činjenica da se svakih par meseci pojavljuje neka nova mikro pivara sa nekim novim ljudima koji sanjaju ovu prokleto kul karijeru, što može samo da ide u korist svima nama, poštovacima i ljubiteljima piva. Ovo je već treći festival ove godine koji pokriva oblast zanatskog piva a drugi koji se drži isključivo regionalne scene, tako da smo već znali šta otprilike da očekujemo kako od koncepta, tako i od samih pivara učesnica.

Svako voli da se šeta od štanda do štanda, cuga šarena lepa piva, pojede nešto pristojno i onda srećan ode kući sa suvenirom, tako da ovaj koncept festivala, uz narodnu cenu ulaznice, predstavlja najpametniji mogući izbor.

Kao svaki pošteni celeb, pogotovo pivski, ogrebo sam se za akreditaciju i kartu, a prijatelj Aleksandar se pobrinuo za svjetski smještaj u ugodnom hostelu Rental studio NS u ulici Branka Bajića 64 niti 200 metara od sjajnih pljeskavica prije spavanja. I za doručak...

Za cenu ulaznice od 200 dinara, posetilac dobije veliku 0,5 čašu za pivo sa lepo dizajniranim grbom festivala i tako odlazi prva pohvala za organizaciju. Svako voli da se šeta od štanda do štanda, cuga šarena lepa piva, pojede nešto pristojno i onda srećan ode kući sa suvenirom, tako da ovaj koncept festivala, uz narodnu cenu ulaznice, predstavlja najpametniji mogući izbor i pored određenih poteškoća. Karte su puštene u promet putem bilet servisa (GIGSTIX) i bukvalno su planule.

Gorepomenuta narodna cena karte u kombinaciji sa činjenicom da su naši sugrađani pivopije kolike jesu (posetioci ovog portala sigurno bolje od mene znaju gde je Srbija u svetu po količini popijenog piva po glavi stanovnika) urodila je plodom a pojavili su se čak i tapkaroši, kao i uvek kada namirišu mogućnost lake zarade.




Organizatori su pustili u promet dodatnu količinu karata i javio se prvi od više opravdanih strahova: da li će biti prodata prevelika količina karata za prostor kakav je Fabrika? I odmah za njim: upotreba festivalskih para umesto pravih. A to dalje znači: gužve na ulazu, gužve na preuzimanju čaša, gužve na kupovini festivalskih para (kupona, tokena, kako god), gužve na ispiranju čaša (svako pravo pivsko dupe ispira čašu pre novog piva), gužve ispred WC-a, gužve ispred točilica i hrane, i kraljica svih nedaća – nestanak piva.

U principu svi ovi problemi mogu se izbeći ali poslednji i najveći nije moguće prevazići. Čak i ako ne ponestane piva uopšte, omiljena piva brzo planu, pa ste opet u problemu, što je osnovni razlog zašto se na ovakve događaje ne kasni već dolazi štreberski na vreme (piva naravno jeste nestalo i to oko ponoći ali za to su odgovorni i pivari s obzirom na količine koje su poneli sa sobom).

Što jes jes, pive su jednostavno nestajale, dakle, dogodine iz Zagreba s tri auta Miro Šuvače!

Upravo tako sam se i nacrtao na ulazu malo posle 15h (početak događaja) i već me je sačekao red. Nevelik ali red. Ulaz, pa preuzimanje čaše, pa zamena novaca sve ukupno petnaestak minuta. Nije strašno i ispostavilo se da do kraja ova čekanja ipak nisu predugo trajala. Tako da su potencijalno kapitalni promašaji organizacije izostali (bravo na tome!), ali je ostalo nekoliko zamerki koje su zagrebale grlo, no o tome posle.

Na festivalu smo i cunjamo po štandovima da vidimo sa čim imamo posla, pre nego što se upustimo u isprobavanje. Odlično su izgledali štandovi pre svega ekipe iz Zebrewa, zatim Razbeerbrige, Brauhausa i Kuma, koji su se jako potrudili i spremno dočekali momenat da se ljudima predstave u najboljem svetlu. Prvi utisak je da je nekoliko pivara i izlagača došlo pomalo nepripremljeno i kao da su naterani da se tu pojave, pritom mislim pre svega na KAŠ.

Video sam kako je izgledao njihov štand na Regionalnom festivalu zanatskog piva u Beogradu i osim preterane točilice u obliku hidranta (koji paše uz njihovo flagship pivo imena Firefighter) nisu imali nijedno pivo u flašicama i nijedan natpis sa ponudom piva na točilicama i cenama. Kritika ide posebno zbog činjenice da su prema mom mišljenju najkvalitetnije pivo u nas i ovakav neozbiljan i traljav pristup je mene lično negativno iznenadio. Slično, ali ipak u manjoj meri, važi i za predstavnike slovenačke Pelicon pivovarne i hrvatske Zmajske pivovare, ali ovo ipak jeste prisustvo uvoznika a ne pivara lično.

Obzirom da sam nedavno bio u posjetu Zmajčekima, ljudi imaju toliko posla da stvarno nisu stigli, ali nakon mog izvještaja – dogodine definitivno!

Komšijskoj pivari Nova Runda (Zagreb, Hrvatska) ne zameram ništa. Momci su došli sa par kega piva i tri plakata (bukvalno), ali ceo njihov pristup jeste nekako DIY i pankerski, a pritom momci dolaze sa jakim homebrew pedigreom i šta je stalo u ta jedna kola sa njima je stiglo. Njihovo predavanje na temu start up-a mikro pivare, u kojem su podelili svoje iskustvo kako su hobi kućnog pivarstva pretvorili u zanimanje, je jedna od stvari koju mi je žao što sam propustio, ali nisam uspeo ni sva piva na festivalu da probam tako da ima toga za žaliti.

Moj utisak je da je organizator omanuo sa izborom muzike tokom manje-više celog programa. Neki easylistening Jazz (supermarket muzika), pritom preglasan, i kasnije komercijalna elektronska muzika (možda House ili tako nešto), meni lično su kvarili utisak u nekoj meri. Meni se baš nešto i ne dopada ideja da sve to oko zanatskog pivarstva treba da simulira vinarstvo, sa celom pričom sa kragnicama i skupim rečima kao buke i enologija. Zato, po meni, tom jeftinom Jazz-u tamo i nije bilo mesto, a klabingu u poznijim časovima pogotovo, ali opet ko mene šiša. Možda ovo nikome nije smetalo, a ja glumim nadrndane Mapetovce sa balkona.



Preglasna muzika je uticala i na to da se predavanja u galeriji na spratu uopšte nisu čula. Predavače bez ozvučenja (mikrofona), sam jedva razumeo na razdaljini od oko 2,5m, a mogu da zamislim šta su čuli ljudi u poslednjim redovima udaljeni po desetak metara od govornika. Takođe izložba pivskih etiketa je bila pogrešno postavljena u salu za predavanja i to suprotno od ulaza, tako da ste, da bi razledali etikete, morali da hvatate pauze između predavanja, te je verovatno vrlo mali broj ljudi uspeo da uopšte vidi bilo šta od pivskih etiketa koje je Miroslav Mihnjak skupljao godinama, te je ovaj trud greškom organizacije ostao nezapažen.
Od predavanja sam uhvatio izlaganje pivske guzice iz komšiluka Domagoja Jakopovića aka Ribafish, profesora geografije, novinara, pivskog somelijera i putopisca koji je imao jedno jako lično izlaganje svoje životne filozofije i (pivskih) iskustava. Bilo mu je malo frka pa nam je bilo smešno da ga zezamo, a čovek je car i krivo mi je što ga nismo uhvatili posle da mu platimo pivo tokenima. Ipak, napravili smo sigurno najbolju fotku sa festivala.

Pivska guzica. On meni pivska guzica!? Pa ovo je najbolji kompliment otkad sam čuo da ševim kao vidra!!!

Izbor hrane organizator je sveo na dva sasvim logična i mudra izbora, Tehnolog’s dogs i Toster bar. Oba mesta hranu tretiraju zanatski a praktično su i jedina mesta u Novom Sadu na kojima se uz odličnu klopu nudi i ozbiljan izbor zanatskih piva, između ostalog i ona kojima smo se gostili prošle subote. Kako se po konceptu nimalo ne podudaraju, rame uz rame su hranili gladne i nisu predstavljali konkurenciju jedni drugima.


Ne probah, ali Novi Sad je leglo dobre hrane, pa nije bilo nikakvog problema.

Moj poseban pozdrav ide ponovnim pokretačima hmeljarstva u Srbiji (ljudi iz ad “Petrovec” iz Bačkog Petrovca) koji su delili pivarama i zainteresovanim kućnim pivarima (opet prednost štreberski ranog dolaska) uzorke hmelja sa svojih parcela. Prošlogodišnji zasadi američkih sorti Cascade, Centennial i Chinook urodili su plodom i jedva čekam da ih ekipa Sveta piva uposli da plivaju sladovinom, a još više se radujem Robusti i Aromi, autohtonim domaćim sortama koje su ponovo oživele i čiji prvi rod stiže sledeće godine.

Uglavnom, ne trebam spominjati kakav je odnos Hrvata i sadnje hmelja...

Ako neko od vas nije bio na festivalu, red bi bio da vas sprovedem jedan krug…

NOVA RUNDA
Dva nasmejana i vesela momka točili su pivo do celih 18h, što je bilo i očekivano s obzirom na količinu sa kojom su pošli na put. Obe pive bile su u američkim stilovima, pored APA piva (American Pale ale), bio je tu i BRALE (American Brown ale), oba prilično solidna, i od ovih momaka očekujem lepe stvari u narednim susretima.

ZEBREW
Lokalni miljenici publike, mikro pivara praktično još uvek u začetku, imali su definitivno najzanimljiviji štand, ukrašen sopstvenim majicama i čarapama (sve sa printom hmelja!) i gomilom različitog piva originalnog dizajna, ambalaže i recepata. Kako ova pivara nije imala točilice, ejl sa breskvom (odličan!), Wit sa ruzmarinom i Tropski IPA pošli su sa mnom kući i spremno čekaju na degustaciju.

Tropski IPA šuta dupe, tropical blend u afteru, divota!!!

RAZBEERBRIGA
Velik, lep štand, i tri vrste piva krasili su štand ekipe iz Bukovca. Na točilici beše TEMPER (Pale Ale) koji sam zaobišao, na licu mesta sam probao BLACK RIDER koji je vredno bilo probati, ali pare stavljam na STALKER (Red Imperial IPA) koji sam poneo sa sobom i od koga baš puno očekujem.
P.S. Da li je iko ikada izgovorio ime ove pivare kako treba?

Jako zanimljiva piva, budućnost je njihova!

OLDBRIDGE
Najorganizovaniji pristup švercu piva do sada. Naime većina piva iz Mostara koju smo popili na festivalu stigla je sa vozačima autobusa na redovnim linijama Mostar-Novi Sad, što je posvećenost vredna pažnje. PALE ALE – sasvim dobar, BROWN ALE – nedopadljiv i alkohol izbija na sve strane, RED ALE i RYE HEFFEWEIZEN su mi se pridružili doma, mada sam već načuo da oba valjaju.

Plačem zbog: BLACK DEVIL (Russian Imperial Stout – 9,99% ABV) nisam ni video da ima ove delicije, ne znam gde sam gledao.

Navodno su svi problemi s prilagodbom na inox gotovi, i Oldbridž (ispravljam štovanog kolegu – tvrdo dž) uskoro kreće stazama stare slave!

PELICON
Ovde je sve bilo odlično. 3rd Pill IPA mi je ostavio malo slabiji utisak nego prošli put, ali i dalje odlična IPA, HARVEST MOON je prvo wethopped pivo (svež hmelj koji sa njive stiže u pivu, bez sušenja i prerađivanja) koje sam pio i iako baš ne prepoznajem razliku, bio mi je divan. Družićemo se ponovo. Coffee stout na jedan gutljaj bio fin, nedovoljno da sudim ili da kačim na UNTAPPD.

ZMAJSKA
Potpuno zaobišao. Ne zato što ne valja, naprotiv, PALE ALE je po mom mišljenju najbolje pivo u regionu i tačka, a oba (to i PORTER) su stalno prisutni u Novom Sadu, pa sam šansu dao gostima koje ne viđam često.

I točka.

KAŠ
Kao što rekoh traljav štand, ali itekako vredni pažnje. Otkako su ustalili kvalitet piva KAŠ kao pivara (i to posebno RYZEN IPA!) se nalazi užasno visoko na mojoj ličnoj listi. Međutim ono što me je iznenadilo je sledeće. Nakon kratke priče sa KAŠ ljudima iza točilice saznao sam da su poneli sa sobom i bure GINGER ALE-a kao test da vide kako će ljudi odreagovati i da li ima smisla flaširati ga.
Odgovor: Itekako ima smisla, GINGER ALE je odličan (čak i nama ljudima koji uopšte ne volimo đumbir) i nadam se da im je dovoljno ljudi pored mene to i reklo na samom festivalu.

Ne stigoh na đumbirka, ali ovo od raži mi nije sjelo...



TRON
Nova mlada pivara iz Beograda. U svrhu festivala isterali su pale ale i porter. Flašica nije bilo pa je porter ostao za drugi put, a pale ale mi se prilično svideo, mada mi stilski nije bio tamo gde je prema rečima Tronovaca trebalo da bude. Kakogod, nikako nisu razočarali i ostaje da vidimo kojim će putem poći u budućnosti.
P.S. Velika pohvala što izlazak na tržište nije započeo sa američkim hmeljenim stilovima što bi bio očigledan izbor.

Solidan porter, bit će nešto!

KABINET
Lideri na tržištu. Preskočeni zbog široke distribucije i mogućnosti da se probaju u velikom broju lokala. Supernova je i dalje jedno od najboljih srpskih piva posle Kašovog Ryzena.

Izljubio ludog Axela, upoznao sjajnog gazdu, dobio pozivnicu za neko selo iz bajke, a nije Nepričava, gdje su digli tvornicu...

KUM
Stari znanac. Brewmaster ove pivare prošao je dugačak put od kućnog pivara do sadašnje pozicije i stalno napreduje. Veliki štand i velika novost u vidu sada flaširanih piva i češki stil Bohemian pilsner koji mi je na par gutljaja ostavio odličan utisak pa je i uskočio u ranac da se bolje upoznamo na drugom dejtu. Bila mu je frka pa je poveo i jedan kumov IPA da mu čuva leđa.

Probao sve, ostao malo prazan, još treba dosta rada, ali svaka čast za trud.

BLACK TURTLE
Beogradski lanac rokerskih pabova ima in-house pivaru ko zna otkad i izvesno znaju da prave pivo. Borovnica je ispala hit i kod gomile cura (očekivano) i kod gomile dečaka (malo manje očekivano), a ja sam se zapucao na manastirsko i to kao poslednje pivo na festivalu. Ovo je praktično jedino pivo koje je bilo belgijskog stila i umesto akcenta na sladu i kvascu (a ne na hmelju) i poigravanja sa kompleksnom kombinacijom istih, ispalo mi je malko bledo i neubedljivo. Više sreće drugi put.

Gle, to mi je bilo prvo pivo u Novom Sadu nakon Exita 2004., dakle divno!

BRAUHAUS BRAUBRUDER
Odličan štand, uz nekoliko različitih, isključivo točenih piva iz proizvodnje ovih Njemaca zaobišao sam isključivo iz razloga komšiluka i činjenice da mi je isto lako dostupno i van festivala, pa je hijerehijski palo ispod piva kojih nema svakodnevno u Novom Sadu.

Ne i ne. Osim hostesa...

SCOTT’S CIDER
Još jedni naturalizovani Novosađani, ovaj put iz Škotske, zaglavili su se u čenejskom blatu, spotakli na jabuke i ostalo je istorija. Jedino što bih posebno probao a još nisam je varijanta začinjenog vrućeg sajdera, ali ću sačekati da još malo zazimi. Topla prolećna subota 17. oktobra nije bila pravo vreme za to.

TEHNOLOGS
Poteži, kranjska kobasica ili svinjski vrat? Ovo sjajno zanatsko mesto (svi proizvodi od mesa su najkvalitetnije domaće proizvodnje – dogovi, kobasice, sušeno meso itd + isključivo zanatska piva) svelo je inače široku ponudu na dva odlična zicer proizvoda, od kojih ja češće biram vrat, te se ni sad nisam pravio pametan.

TOSTER BAR
Zbog neopravdanog favorizovanja prethodnog, Tosterovce nisam probao. Mada ne sumnjam da su i na festivalu bili na visokom nivou kao i inače. Odličan burger (ili pljeskavica po volji) i odlično pivo su uvek dobar izbor i moja preporuka. Jedino promašite Hot burger iz njihove ponude ako mene pitate. Opeći ćete se. Ali stvarno.
Festival je uspeo! I to poprilično ako mene pitate. Najopasnije prepreke organizacije su preskočene i postavljene su dobre osnove za naredni festival za koji se u proširenom BIGGER, BETTER, UNCUT konceptu šuška da se dešava u maju 2016. godine.

Autor teksta: Dušan Kozomora
Foto: Marko Kosanović i Svet Piva

Dakle, grad, ljudi, atmosfera - savršenstvo, vidimo se svake godine u Novom Sadu, piviliiiii!

Oznake: Ribafish, pivo, beer, novi sad, craft

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv