Wake me up when September ends.

Odavno ja ne znam pisati. Odavno ja ne pišem o normalnim stvarima, već
o samo o jednoj muškoj jedinki i njenim pizadrijama i o tome kako sam
isfrustrirana. E pa sada sam isfrustrirana jer se ne znam više izražavati
onako kako sam znala i jer ne znam pisati i jer psujem ko manijak :(

Malo sam isfrustrirana i vremenom. Ne volim ja jesen apsolutno nikako
i to samo i jedno zbog kiše. I sve je mokro i ogoljeno i nema više toliko
sunca i svuda moram vući sa sobom glupi kišobran i ne mogu nositi
starke i bezveze! Zapravo, izgleda ima više toga zbog čega ju ne volem.
Čekam zimu. Zima je umjetnički lijepa i hladna.

Bila sam u Bosni. Obožavam te ljude i njihovu hranu. Ubila sam se u jelu
i mogla bi tako živjeti svaki dan. Volim ih slušati, obožavam njihovu
'poniznost', prizemljenost i ljubaznost. I volim džamije, doduše, ljepše
su mi izvana nego iznutra al ok. I iduće godine idem u Sarajevo pa makar
sama. I to vlakom, To je novogodišnja odluka!

Veselim se početku škole jer sam puna nekog bunta prema toj ustanovi
i nekim pojedincima koji me sustavno psihički uništavaju. Mislim i želim
da ova godina meni bude šećer na kraju a svima koji me smatraju
ili ludom ili čudnom ili priglupom neka ostavi gorak okus u usima.
Nisam ni luda ni čudna ni priglupa i neki će se neugodno iznenaditi.

I od ponedjeljka, ja službeno prestajem imati život. I bez škole, ništa ne
stižem koliko radim. Sada kada škola počne moram to dvoje uskladit i s
učenjem jer ne smijem se zezat. Ako nastavim po svom dobrom starom
običaju neću ja nikakav faks upisati a kamoli ne one na koje pucam.
Tako da...moram se malo pribrati i jako dobro organizirati.

I zapravo, ne mogu doći sebi, da je za osam mjeseci sve govoto.
Jebote...ja sam konačno maturant!