|
Priznajem, gledamo farmu. Svaku večer u osam. Grickamo kokice i smijemo se... Imamo i mi svoju farmu. U Moslavini. Razlika je samo u tome kaj mi tam imamo struje, al vode nema. Bunar postoji, no voda nije za piće. Tak da su tv farmeri tu u prednosti. Mi moramo više improvizirat, teglit vodu iz Zagreba il od susjeda. Nemamo domaćih životinja, ali imamo divljih kao što je sova na ovoj snimci. Osim sove, tu su i rode... - Znaš kaj mi se dogodilo? – počne moj mužić u nedjelju ujutro priču – Probudim se ja. Počelo se daniti. Vani magla. Sve mokro od rose. I vidim ja tako purana na dvorištu. Mislim si ja od kud taj puran? Čiji je? Netko ga je zgubil? I krenem ja prema njemu kad mi se čini da ima preveliki kljun. Dođem mu tako na pet metara, a kad on raširi krila i, flap, flap, flap, jedva poleti, al polet i odleti. Tek sam tad skužil da je to roda. Purani ne lete? Jel? Ne, ne lete purani... Al mašta mog mužića leti... |
|
Evo me opet nakon šest mjeseci u čekaonici s hrpetinom jadnica koje nemaju nikakvog drugog posla u životu nego da čekaju na poziv sestre milozvučnog glasića. Uhvatila sam jednu narančastu stolicu ispod razgranane paprati. Gledam gdje su papige u ovoj džungli od biljaka koje su zauzele više od pola ionako malog prostora. Stavim ruksak na koljena, podbočim njime glavu, sklopim oči i drijemuckam. Žensko šaputanje s lijeve strane mi ne dozvoljava da zaspim... Nakon sat vremena čekanja sestra me pripušta u njezin dio gdje ću provesti još pola sata. Nema veze jer sam bliže cilju, odnosno vratima mog dragog doktora za moj dragi spolni organ. U tih pola sata se skidam u kabini, a zatim izmijenim par riječi sa sestrom između njezinih ugodnih časkanja na telefon. Konačno ulazim... - Kako ste N? – pita me dok. – Kad je bila zadnja menstruacija? - Petog. Svaki put dođe petog. A kako sam...Dobro. Osim kaj sam živčana ko pas zbog PMS-a. - Uzimate što? (op. a. misli za PMS) - Ne. Derem se na muža, pa je OK. Ak me muž neće razumjeti u tim danima tko će? - Da, da... (op. a. ne zna kaj bi rekao i nekak me čudno gleda) Dođite na stol. Ne znam tko je izmislio te ginekološke stolove. Nespretni su za popet se gore skroz na skroz. Izuvam čizmice, a na nogama mi dječje čarapice na kojima su nacrtane oči i isplaženi jezik. Penjem se po stepenicama i sad se treba okrenut i legnut, zakačit noge u željezne dijelove sa strane i još pazit da nekaj ne fulam i ne završim na podu. Lakše mi je kad vidim kak mi se čarapice rugaju... - Izvana N. izgleda sve super. – ozbiljno će dok. i pokušava mi ugurat hladnu "žlicu" u pi.. Boli me, al šutim. Samo malo zastenjem. Vidi i on da neide. - Nakašljite se. - Kah. – pokušavam kašljat, no nije jutro pa da izbacujem dušu iz sebe zbog toga što sam se prepušila dan prije. - Jače. - KAH! – osjetim kak je "žlica" ušla. - Dobro je. – olakšano veli vrteći kotačić kojim me širi. - Eto, sad imam tu jednu četkicu s kojom ću Vam bolje postrugati uzorak (...strug,strug...). – uživio se u opisivanje onoga što me uopče ne zanima. - Kako izgleda unutra? – to me više zanima – Jel što crveno? - Ne. Sve je u redu. Vidite koliko toga ima. – govori pokazujući mi tu famoznu četkicu i zatim razmazujući sluz i ostalo po stakalcu. Vadi "žlicu" i gura prste jedne ruke unutra dok mi drugom pritiska trbuh. - I kakvi su jajnici? Jesu povećani? – pitam što smirenije jer me boli to njegovo tiskanje. - Desni je povećan. - Znači klasika. - Da N. Klasika. Opet me hvata muka od silaska sa stola. Pitam se da li sam samo ja tak nespretna ili i druge žene imaju taj problem sa ginekološkim stolovima. Nekak mi je uspjelo da se skinem neozlijeđena. Navlačim čizmice. Čekam da dok. popuni kaj treba popunit od formulara. Čopim karton i bježim iz ove noćne more... |
|
Prošlo je dugo, dugo vremena od kada nisam učila. Sad sam prisiljena na to. Čitam skriptu za polaganje ispita za voditelja brodice – il kak se to već zove – jer hoću da plovim beskrajima plavetnila između mora i oblaka. Želim osjetiti slobodu u šumovima valova s maestralom u kosi. Ma plovola sam ja i lani, al bez dozvole i gledajući stalno u pučinu dal će mi se ukazati gdje policijski skuter. Odkad su ih uveli u svoj vozni park nikad ne znaš kad će ti se prišuljati skriveni iza polametarskog vala. Stoga sam odlučila da više ne riskiram i da položim taj ispit. Ne bi trebao bit nikakav problem. Valjda. Sad znam što je Nm i kabel. Znam što je bitva i kako izgleda gajeta i batana... Malo me muće noćne oznake brodova i čvorovi jer brod ipak ne mogu zavezati na mašnu. Duplu osmicu sam nekak savladala prošlo ljeto... Lijepo je ploviti dok dupini skaču ispred pramca. Lijepo se usidriti na osami i roniti. Nesputano u tišini prolaziti tijelom kroz vrulje dok ti se na koži od hladnoče dižu dlačice. Držati se za stijenu i brati dagnje, a struja mora te nježno miluje. Lijepo je gledati u tamno plavu daljinu i osjetiti laganu zebnju oko srca kad očekuješ dal će iz te plavine nešto izroniti. No najljepše je u zoru zaustaviti brod usred Novigradskog mora. Muzika lagano svira. Baciš tunju i čekaš. Čekaš da svane sunce jer ribe nema. Izlovljena je. No, bitan je gušt. Dremuckaš uljuškana valovima. Osjećaš se kao beba u koljevci koju, umjesto majke, ljulja majčica Zemlja. Miris soli..."Nigdje toliko algi kao u uvali moga djetinjstva...". |
|
Jedna od blagodati kuće na moru je i ta što si tamo kao doma i kad konačno kreneš u grad polaska i dolaska sa sobom poneseš sve kaj ti je od klope ostalo. Tako je i nama ostalo brdo klope. No, dobro, dio smo podijelili susjedima koji su ostajali duže od nas, ali s dijelom se nismo mogli sam tak rastat. Strpala sam tak u putni frižider dve litre nepopijenog vina, malo ovčjeg sira i 20 deka šokola. Za one kaj ne znaju kaj je šokol – to je Posedarski specijalitet – suha svinjska vratina umaljana sa raznim začinima od kojih se najviše ističe papar i skupo je ko suho zlato, al se svaka kuna potrošena na šokol isplati kad se počne klopat. Kuću smo pospremili i zaključali, sjeli u auteka i krenuli put Zagreba. - Idemo na staru cestu, pa bumo kupili malo odojka za ručak. – dobro se dosjeti moja bolja polovica. A zakaj ne? Ušparamo tak 100-injak kunića kaj bi inače potrošili na autoput i kupimo još klope. Vozimo se mi tak bez ikakvih problema do prve štacije gdje smo onak bezazleno zaključili da bi tu odojak bil fin. Sjednemo na terasu. Naručimo kavicu. Obavimo pišanje. Uzmemo odojka koji je bil već na prvi pogled supač da je zavredil 90 kuna. -Ajd sad malo ti vozi.- veli mi mužić. -Ma neda mi se. Daj još malo ti, pa bum onda ja. – promrmljam pospano. Fakat mi se nije dalo, a kava me nije nimalo razbudila. Prođemo tak još nekih 30 km kad autić otkaže poslušnost. Srećom u nesreći na dijelu ceste gdje je bilo nekakvo proširenje sa strane da smo mogli stat. Ali svejedno negdje u tripizdini. Neke dvije kuće se vide u daljini, a s druge strane ceste ničeg – livada. Kaj sad? Sjedimo tak u autu. Mužić ga pokušava pokrenut. Vani zvizdan. Ništ. -Izgleda da se akumulator ispraznil. – brzo dijagnosticira kvar nakon nekoliko uzaludnih pokušaja. -Srećom imamo kablove, pa ajmo nekog zaustavit da nam pomogne. – velim mu još uvijek nezabrinuto. Izađemo iz auta. Dignemo haubu tak da se kilometrima vidi da smo u kvaru i ja samouvjereno stanem uz cestu. Razmašem se, a kad ono svi sam protutnje pokraj nas. Pa kaj je tim ljudima? Kaj izgledamo kak drumski razbojnici u podne kad nitko neće stat? Prođe tak pola sata i konačno stane jedan stranac. Nekak smo se sporazumjeli na poluengleskom i polunjemačkom, te rukama i nogama i objasnismo kaj hoćemo tak da je frajer okrenul auto sa svojom haubom na našu i priključimo kablove. Naš autek odma upali, al čim smo maknuli kablove rikne. I tak tri put, pa smo odustali. Zahvalimo tipu i on ode. Akumulator je bil skroz prazan. -Kaj bumo sad? – upitnim pogledom gledam u mužića ko u Boga. -A ništ. Idem zvat HAK. – veli i primi se moba. Razgovor sa HAK-om nije baš tekel kak si je on zamislil, te je ubrzo počel urlat u telefon. -Pa kaj je vama? Neću da me teglite u Slunj, već u Zagreb. – urlal je dalje i zatvoril telefon. -Kaj je bilo? -Ma kreten. Oće nas oteglit u Slunj. Danas više radionica ne radi, a sutra je nedjelja, pa bi trebali auto tam ostavit. Ne dolazi u obzir. Sad buju došli da vide o čem se radi. – odgovori i već zove frenda da na netu potraži nekog kaj nam može oteglit auto do Zagreba. Frend mu uskoro javlja broj telefona frajera kaj ima kamionček za vuču. Nazove tipa i na brzinu se s njim dogovori za cijenu i da dođe po nas. -Došel bu za tri sata. – obavijesti me i opet zove HAK da im otkaže. Taman kad je završil razgovor dolazi žuti HAK-ov autić do nas. Uspjel se s frajerom iz žutog autića na brzinu zakačit jer ga čekamo sat vremena i više ga ne trebamo, tak da se tip okrenul i otišel. Ostali smo opet sami. Pred nama tri sata čekanja. Vrućina je popustila, ali je zato glad nastupila. -Imamo hrane i pića, al nemamo kruha. – velim sad već nervozno između dva kruljenja u želucu. -Idem prošetat do onih tam kuća. Možda imaju kruha da mi prodaju. –spasonosno rješenje ponudi moj vitez i ode. Nakon pola sata vraća se s pola kruha. -Bile su dvije ženske tam u kući. Jedna starija i jedna mlađa, pa su mi dale kruh i nisu htjele ništ love uzet. –govori dok mi gura vrećicu s kruhom u ruke. -Pa one su ga i narezale. – oduševljeno buljim u vrećicu. Napravim svakom jedan sendvić od sira i šokola kojeg u slas pojedemo i obilno zalijemo vinom. Raspoloženje nam se odmah popravilo. -Idemo se sad tam prek na livadu ševit. – veli mi mužić gledajući me sitim očima. -Ma daj kaj ti je? – kao branim se, al krenem za njim prek ceste. Kad smo se malo udaljili od ceste, on me neočekivano podčkalji, baci na leđa i počne si otkopčavati hlače. Gledam ga tak odozdola i ne vjerujem. Kad prasnem u neobuzdani smijeh. -Kaj se sad smiješ? Stalno mi prigovaraš da te neću ševit u prirodi i sad kad hoću ti tak. – veli mi malo uvrijeđeno. -Sorry, al smiješno mi je kak si me bacil dole i počel se skidat, a auti malo dalje od nas prolaze. Bu još neki sudar, pa bumo krivi. – vadim se nespretno, al se nemrem prestat smijat. -Eto. Sad mi je opal. – veli i počne se natrag zakopčavat. -A ništ. Idemo natrag do auta. –dobacujem mu kakti polurazočarano. Vratimo se i on zove tipa iz vučne službe da vidimo gdje je. Tip je tek krenul i dolazi za dva sata. Već je šest popodne. Uskoro će mrak. -Dal će nas on vidjeti po mraku? –pitam zabrinuto. -A valjda oće. Objasnil sam mu gdje smo točno. – osjetim da i mužića isto brine jer nemamo nikakvu bateriju, a auto je kaput sa strujom. Prošla su i ta dva sata u dremuckanju, pijenju vina, pušenju i pričanju. Tip iz vučne nas je jedva zamjetil. Polukružno se okrenul i povukel auteka gore na kamionček. -Vi možete sa mnom u kabinu. – veli nam. -A ne. Nećemo. Mi ćemo se voziti u autu gore. – provali mužić. Nisam se bunila jer mi se ideja svidjela. -Ne smijete se voziti u autu koji je na kamionu. – neda se čovo iz vučne. -Ma kaj se ne bi smjeli vozit gore na našu odgovornost. – ne da se ni moj mužić. -Dobro. Ali ak nas policija zaustavi vi plaćate kaznu. – veli vučar. -Nema problema. Mi bumo spustili siceve, pa nas nitko ne bu ni vidjel. Tako je i bilo. Nekak smo se gore popeli. Ušli u auteka i spustili siceve. Legli tak da nam je glava visila prema dolje jer je autek na kamiončeku bil nakoso. Krenuli smo put Zagreba. U tom jedinstvenom položaju za vožnju nastavili smo klopati i cugati. Vino je počelo djelovati tak da smo se cerili ko ludi i pričali pizdarije. -Kaj ak se otkači sajla? – pitam mužića. -Onda smo nadrapali. Možda preživimo. – odgovori mljackajući. Tak smo došli u Karlovac. Taman kad smo prolazili pokraj autobusnog kolodvora stanemo na semaforu uz autobus pun putnika. Na teveu u busu se vrtio neki film, a mi se počeli smijat i mahat putnicima. Bili smo u njihovoj visini i kad su nas skužili sam su blenuli. Nisu mogli vjerovat da ima takvih budala koje se voze u autu koji je na kamionu za vuču. Mužić se još počel zafrkavat i kakti upravljat volanom – kao on vozi. Skor sam se popišala od smijeha. Došli smo tak u Zagreb oko 23 sata. Tip nas je istovaril pred zgradom. Malo je pri tom fulal tak da je naš autek s kukom lupil drugoga kaj je bil parkiran, al srećom, nije mu ništ potrgal. Platili smo račun – nekih 2500 kuna. To nam je bila najskuplja vožnja ikad, al nema veze jer je bila definitivno nezaboravna. |
| < | travanj, 2008 | > | ||||
| P | U | S | Č | P | S | N |
| 1 | 2 | 3 | 4 | 5 | 6 | |
| 7 | 8 | 9 | 10 | 11 | 12 | 13 |
| 14 | 15 | 16 | 17 | 18 | 19 | 20 |
| 21 | 22 | 23 | 24 | 25 | 26 | 27 |
| 28 | 29 | 30 | ||||
Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv