Priznajem, gledamo farmu. Svaku večer u osam. Grickamo kokice i smijemo se... Imamo i mi svoju farmu. U Moslavini. Razlika je samo u tome kaj mi tam imamo struje, al vode nema. Bunar postoji, no voda nije za piće. Tak da su tv farmeri tu u prednosti. Mi moramo više improvizirat, teglit vodu iz Zagreba il od susjeda. Nemamo domaćih životinja, ali imamo divljih kao što je sova na ovoj snimci. Osim sove, tu su i rode...
- Znaš kaj mi se dogodilo? – počne moj mužić u nedjelju ujutro priču – Probudim se ja. Počelo se daniti. Vani magla. Sve mokro od rose. I vidim ja tako purana na dvorištu. Mislim si ja od kud taj puran? Čiji je? Netko ga je zgubil? I krenem ja prema njemu kad mi se čini da ima preveliki kljun. Dođem mu tako na pet metara, a kad on raširi krila i, flap, flap, flap, jedva poleti, al polet i odleti. Tek sam tad skužil da je to roda. Purani ne lete? Jel?
Ne, ne lete purani... Al mašta mog mužića leti...
Post je objavljen 29.04.2008. u 10:42 sati.