iskreno plava
09.07.2012., ponedjeljak
Daj mi snage....
|
Kad osvanem vesela znači li to da sam zaboravila san u kom si me pohodio? Kad ne bih da ćutim, verovatno sam bezrazložno razdragana i pod iluzijom ljubavnog procvata. Kad šetam bez spokoja, brzo i nervozno, gonjena nemirom, onda sam sigurna da polako priznajem, celovitije vidim i napokon osetim prisustvo kraja. Molim se i kad izgovorim amen mogu se bez dublje analize zakleti da je čitava molitva zahvalnica za zdrav razum i zdravo telo, da nose teret primeren samo i jedino, ekskluzivno, samoj meni. Jednom će želja biti uslišena. |
03.07.2012., utorak
Priznanje
|
Evo ga, taj je trenutak sazreo. Izreći ću glasno, sasvim opteretivši glasne žice, da si me povredio. Ubio si moju treperavost nekim neodvaganim rečima u trenutku žitkog pijanstva izazvanog ustajalim pivom, provikanim merlotom i podgrejanim mladalačkim simpatijama... U mozak si mi, kopirajući kroz ranjenu srčanu komoru, urezao ime druge žene, tako duboko da me bole i stomak i karlica pri samoj naznaci slova J u bilo kojoj reči. Pripadne mi muka od žuči koja navre svaki put kad pokušaš ispraviti ili nedajbože izbrisati povučeni potez. Umrla bih od jada kad osetim nalet bezvoljenosti, jer znam da ga u stopu slede senke poniženja i krvave povrede koju strpljivo stežem i vidam iznutra, da me ne otkrije ožiljak. Oči ne mogu utrenirati, izdaju me.... Poprime tada onaj pogled psa lutalice koga niko ne želi, onaj pogled koji svedoči o gladi za pripadanjem, a zna da je sve čemu se može nadati privremeni smeštaj, dajštadaš... U njima, u tim nekontrolisanim očima oslikava se i korak unazad koji ću napraviti svaki put, ali baš svaki put, kada pružiš ruku prema meni. Eto, izašlo je na svetlo istine priznanje o smrtno ranjenoj duši. Krpim i ćutim dugo, više ne mogu... Rekla sam. Živi sad s tim. |
