iskreno plava
02.08.2012., četvrtak
Ček, ček...
|
Stvarno hoćeš da znaš? Po energiji koju ulažeš promovišući svoju posebnost, drugačijost i nadasve neponovljivu samosvojnost vidim da i dalje hodaš spiralom samoljublja. Centripetalna sila ti je primetno pečatila kožu i grudi, ma koliko se trudila obrisati ujutro peškirom godinu rođenja. Kao da te to dovoljno ne ogoljuje, produciraš se kao jeftina roba koristeći pun kolorit imena iza kojih pakuješ po pregršt žaoka loše balansiranih, namerno tako da bockaju bez reda i nasumice. Ma, ne vrediš, kad se tako podastreš da te prekoračuju, opkoračuju i naskaču po tebi, pljuju, psuju i hvale, već prema meni Meseca i trenutnom raspoloženju. Tužno je i bude mi žao u momentima kad uspem pobediti negativno osećanje koje nadire pri samoj naznaci tvog prisustva. Sad smo tu gde smo, nazad nema, a napred idu jedino lepa sećanja. Ti to nisi, ni blizu. Zapakovala sam te u kutiju od cipela, ulepila selotejpom i dosanjala. Prošlost si, loša, siva, balastna i izazivaš samo mućno gađenje. Definitivno više nećeš oživeti među nama, ni na pomen nekih stihova među žutim listovima, ni u sećanje na ljubimce i divlje životinje koje znaju šta je odanost. Šta si, u stvari? Nevoljena, neostvarena spodoba koja se ne može ustaliti u svojoj koži. Ne dam da mi dalje kvariš vreme. Dosta je. Dosta. Uzdržavam se od sirovih opisa i ružnih slika, moja je borba teška, ali sam na kraju, dodirnula sam trijumf i više me tvoje pogane reči povezane kurvanjskim koncima ne dotiču. Sad te ostavljam da se osušiš kao list za herbarijum, za uvek bivša, za uvek druga, nezavršena, neostvarena, udvojena, utrojena.... multiplikovano zlo koje je neko morao vratiti u kutiju.  |
