Sreli su se. Pozdrav je bio vedar i obostrano iskren. U odlasku je pomislila kako nekoliko minuta može ispuniti dan. Udaljavajući se on je pevušio melodiju slatkastog šlagera i zagonetno se smešio. Ona je sebi dozvolila raskalašnu kupovinu parfema. Nakon što je potvrdio plaćanje parkiranja u crvenoj zoni poželeo je da napravi laganu šetnju i izloži se škrtom Suncu. Moglo bi se reći da su oboje nakon susreta imali bistrije poglede. Mirisalo je na slobodni let. Oznake: snovi, nevezano, šta poželim |
Odluka je pala. Danas ću govoriti isključivo pogledima. Neću klimati glavom, ni praviti grimase, neću piskarati poruke ni telefonirati. Ništa od toga, samo pogledi kroz trepavice, kao nekad... |
Nekako s proleća počinje žigati stari izbledeli ožiljak na mestu gde se nalazilo srce. Krene potmulo rezuckanje, nastavi se isprekidanim bolnim impulsima da bi vrhunac evociranja najavila tutnjava u glavi. Tu je zapravo sve i započelo. Oko golemog znaka pitanja proizašlog iz potrebe da dobijem odgovor na neodgovorivo zaplele su se najsitnije sive niti i tako ga čvrsto, neraskidivo, fiksirale sa zadatkom da te hiijeroglifnoklinaste impulse proslede direktno u svemir, jer će jedino tamo (možda, jednom, nekad) neko dokučiti njihovo značenje. Nekako u ovo doba zaboli me ponovo, istom jačinom, čak i snažnije (mada ne verujem da je taj stepen gradacije uopšte moguć) ista ona glupa situacija iznad koje sam bila, ali ne dovoljno dugo, situacija u kojoj se ne volim, ne volim i ne sviđam, situacija koje se stidim i koju zatrpavam u nutrini, s ludom nadom da će to pomoći, gorčina nestati, a razočarenje i izneverenost nestati kao gumicom obrisani. Upravo u ovo vreme, koje sam nekada obožavala, sura ogorčenost počne me potapati iznutra, a svaki put identično je ne prepoznajem, sve do momenta kad očne jabučice počnu lelujati, slično bestežinskom stanju kakvo dobiju u naletu virusne temperature. Onda, sada, sutra i za uvek znam da se ponovo otvara onaj put kojim se ređe ide. Kao škripa pri otvaranju davno zabravljenih vrata, alarmantno jasno i jezivo se sve podastre predamnom, i kao tajnu formulu najzad zaokruženu vidim sve. Svesna sam da od onda, od jednog martovskog dana, ne postojim ja ista, nego ja neka drugačija, najzad neranjiva jer više ne mogu izgubiti ono što nemam. Ožiljak je svetao, gotovo neprimetan. Glupo je da toliko boli. |
< | ožujak, 2013 | > | ||||
P | U | S | Č | P | S | N |
1 | 2 | 3 | ||||
4 | 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 |
11 | 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 |
18 | 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 |
25 | 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 |