Evo ga, taj je trenutak sazreo.
Izreći ću glasno, sasvim opteretivši glasne žice, da si me povredio.
Ubio si moju treperavost nekim neodvaganim rečima u trenutku žitkog pijanstva izazvanog ustajalim pivom, provikanim merlotom i podgrejanim mladalačkim simpatijama... U mozak si mi, kopirajući kroz ranjenu srčanu komoru, urezao ime druge žene, tako duboko da me bole i stomak i karlica pri samoj naznaci slova J u bilo kojoj reči. Pripadne mi muka od žuči koja navre svaki put kad pokušaš ispraviti ili nedajbože izbrisati povučeni potez. Umrla bih od jada kad osetim nalet bezvoljenosti, jer znam da ga u stopu slede senke poniženja i krvave povrede koju strpljivo stežem i vidam iznutra, da me ne otkrije ožiljak.
Oči ne mogu utrenirati, izdaju me.... Poprime tada onaj pogled psa lutalice koga niko ne želi, onaj pogled koji svedoči o gladi za pripadanjem, a zna da je sve čemu se može nadati privremeni smeštaj, dajštadaš... U njima, u tim nekontrolisanim očima oslikava se i korak unazad koji ću napraviti svaki put, ali baš svaki put, kada pružiš ruku prema meni.
Eto, izašlo je na svetlo istine priznanje o smrtno ranjenoj duši. Krpim i ćutim dugo, više ne mogu... Rekla sam. Živi sad s tim.
Post je objavljen 03.07.2012. u 23:33 sati.