Pripadan tebi

TRAG U BESKRAJU

SEX SHOP

Uputim se tako prije nekoliko večeri malo do grada. Nešto onako vrtim po glavi kad čujem:
- Eeee…. da ti iman broj od muža odma bi ga zvala!
- Ha ha ha…. Ma nema problema! Napravit ću ja vizitke i dilit okolo kome zatriba!
Majketimile, a šta bi ja tribala. Četiri miseca se doma zatvorit ka koludrica i ne izlazit vanka. A kad izađen obuč veštu do poda.
A ne, ne…. više mi nije problem samoj izač.
Priko drvenog mosta cupkam pomalo do Kule. A u kuli nije ono šta san mislila da je.
A jesan zamantana. Pa lipo je na Tgportalu pisalo….. Dvorište Muzeja Grada. Nema veze, za dva minuta san tamo. Ako se opet di ne zadijen ka drača.
Malo san zakasnila i skoro sve katride su bile popunjene. I da ne pravim šušur i gužvu sila san na jedan kamen, izvukla aparatić i pomalo se uključila u predstavu.

- Ne smite ovde slikat!
- A e!
Nakon nekog vrimena, opet:
- Ozbiljno, nesmite slikat!
- A šjor moj, ni vi nesmite gledat u moje noge! I šta ćemo sad?
- Ma samo san se šalija!

Ovo već prelazi u epidemiju. Najprije nekidan na Igrama, pa sad ovde.

Kaštelansko amatersko gradsko kazalište “Moreta”.
Predstava Grop.

Priča je to o tri antike ( konzervativne ) čakulone koje vrime provode na šentadi i ogovaraju sve i svakoga. Izmjenjuju se tako likovi kraj šentade i svi su u iščekivanju otvaranja nove butige.




















Spletom okolnosti čakulone zaključe da će se tu otvorit butiga koja će svima omogučit pomlađivanje i rješavanje zdravstvenih problema.
I tako, one su se namistile i čekaju otvorenje.
Dočekale su one otvorenje butige.








Malo misto dobilo je Sex Shop. A naše čakulone su morale reklamirat sexy robu jerbo in je vlasnica zapritila da će ih tužit jer su je napale.








Nakon predstave napravila san đir priko Fortina.





Pa priko gužvaste rive.





Jedva se provukla kroz grad.
- Ej….. di si…. kad će?
Nakon brzinske čakule vičem:
- Ajte, čujemo se!

Okričem se i krajičkom oka mi se učini da sam vidila poznato lice.

Usput se još javljam Mlajoj.
- Mama, šta je reč da si vanka!
- Dopizdilo mi stat doma!
- A dobro si se sitila!
S noge na nogu dođem kući, rashladim stan, rastvorin grilje, škure otvorin na libretac, uvalin se u postelju i slušam.....
Ponoć bije ja nemam sna.....
Snove čuvaj samo za nju......
Ti slatko snivaj.......

Ajte sad Bog……
Iden kupit dvi vešte do poda!

MORE U GRADU

U tišini noći čitam Škojopis.
U tišini jutra,
Popodnevnom šušuru,
Kamenu, kaletama, škurama,
Moru ljudi,
Nepoznatim jezicima,
Šeširima,
Sandalama,
Kišobranima,
Japankama,
Pronalazim more.
Brodove
Vesele, šarene





Jidra, razapeta,
Bila





Suncem okupan grad





I vesela morska stvorenja.

JADRANSKE IGRE

Virujen da se većina vas sjeća Jadranskih susreta. Bili su to susreti, igre, tamo negdi krajem sedamdesetih godina u kojima je trogirska ekipa bila jako uspješna. Ekipa koja se tada natjecala za Grad osvojila je dva vozila Hitne pomoći i jedno vatrogasno.. Nekih stvari se baš i ne sjećam dobro ali sjećam se da su se neke pripreme odvijale ispod moje kuće.
I sve je bilo dobro dok jedan pršut nije onako iz čista mira sletija umore. I posvađale se ekipe Omiša i Trogira.
Povremeno se tako pokušava vratit duh starih igara pa su se, čini mi se prije nekih sedam godina, na igralištu pored osnovne škole igrale igre. Sa trogirskim ekipama.
I ovo lito pokušava se vratit sječanje na Jadranske susrete.
Sasvim slučajno sam doznala da se sve organizira na Batariji. Kako je stvarno bilo pakleno vruče, i još je, nisam stigla na sam početak.
Kad sam došla na igralište moram priznat da me razočaralo to šta je bilo jako, jako malo ljudi. A kad malo bolje promislim, dobro je bilo i ovih 25 – 30. Jer jednostavno nigdi nisam vidila da se ove igre igraju. Službeni portal grada – ništa.
Tgportal – ništa.
Tg kronika ništa.
Nijedan plakat po gradu.
A, da, ima na portalu popis događanja za sedmi misec. Otvorim ga, uvečam na 150% i majkemimile, ne vidin bože tebe. Sve nešto usitno, triba mi kanočal.
Evo, ja iman prijedlog….. znam da je financijska situacija u gradu jako loša ali plakati se mogu napravit i na običnoj karti. Ako triba i na škatocu.
Zar ne bi mladež to mogla napravit?
A, da….. zaboravila san, zaposleni su, rade.
Ajmo se mi vratit na igre.

I tako sam ja došla na igru gusjenice.
Ekipa sjeda na banak. Iz maštila sa vodom se grabi voda sa probužanim sićom i priko glave se pribacuje u kanticu.














Pa su muškarci nosili žene na krkače.





Slagale su se i nosile ribarske kašete.








I tirava se konop.














Veselje ekipa.











Jednu onako, malu neugodnost koja mi se prvi put dogodila ćemo priskočit.
Ali ću prinit Đelatov komentar:
- To su ti novinari od kurca!
A dobro, ištrapaca je on i mene.
- Pa ti stvarno nisi normalna!
Di si to sila…. Na Trg sedan palmi su tri palme, pod šatore!
E, a sija je i on smenon.
I onda čakula, čakala, žena, muž, dica, posal, brod, škola, ja kažem…… A lipo si ispa na slici šta te Brod slika!
- Ma daj ga u kurac!
Jesi vidila šta je napisa?
Da san redikul!
- Ma nijeeee….. nego da parite, ali da niste!
- Aj,aj!
Mogla san ovo i malo finije napisat, ali onda to ne bi bilo to.

BEZVEZE

Dogode se tako ponekad neki tako šušasti, vruči dani kad mi slike i post stoje danima na ekranu. I meni samoj idu na živce.a neda mi se maknit.
Mozak radi usporeno. Na skoro pa nula okretaja.
A nije da nemam o čemu pisat. Ima brdo toga. I onda se sve to isprimiša u glavi i nastane konfužjun. Zbrka totalna.
A tila bi pisat nježno, lipo.
Romantično.
Tila bi pisat o tajni ponekoj. Skrivenoj.
O onoj nekoj želji, tajanstvenoj. Šta povremeno se javi i mira neda.
O tugi, čežnji, smijehu, plaču.
Nekim tamo suzama šta iznenada se skotrljaju. Pitaj ti boga zašto.
Svačemu i ničemu.
Tila bi……
Ma svašta bi ja tila.
Al, nemore mi bit.

FEŠTA

Gospe od Karmela dan je koji se u Trogiru svečano slavi.

Crkva Gospe od Karmela nalazi se u zapadnom dijelu Grada, u Pasikama. Gospi su se utjecali težaci, ribari, obrtnici. U srednjem vijeku osniva se Bratovština Gospe od Karmela. Bratovština nikad službeno nije ukinuta ali je obnovljena osnivanjem Udruge Gospe od Karmela. Na blagdan Gospe ispomažu u organizaciji procesije i nakon toga u organizaciji pučke fešte.
Prema narodnoj predaji na dan Gospe često su se događale nesriće na moru tako da je običaj da se na taj dan ne odlazi na more, na kupanje.
Na blagdan članovi udruge kite crkvu lovorovim vijencima a na pročelje crkve se viša prvo grožđe, sorta kardinal. Kažu da se to grožđe nekad zvalo karmeličansko jer dozrijeva baš nekako u ovo doba.

Gospin kip se iznosi iz crkve i u procesiji oko Grada prenese do Katedrale di se održi svečana misa.








Kako vručinu u zatvorenom prostoru jako teško podnosim nisam išla na misu nego sam napravila đir priko grada, rive, skoknila do Čiova.
Noć se pomalo spušta.





Misa je završila. Lipo je bilo čut kako su brodovi sirenama pozdravili Gospin kip koji se polako vrača u svoju crkvu.





Počinju pripreme za feštu.








A na trgiću se zadimilo.
I zamirisalo.
Spremaju se srdele.














Šetuckam okolo i iz kalete se čuje šušur i pisma.
Ovde svakako moran svratit.





- Ej, susido!
Aj provaj pršut i sir!
- Ma ne mogu!
I onda dolazi @More snova sa tacnom punom kolača!
- Aj, provaj samo komadić!
Za kolačić san se mašila.





I pozdravlja vas @More snova!




- Mala, aj sidi kraj mene!
I di neš čoviku ispunit želju.
- Dobre su pizdice, aj provaj!
- Fala lipa, ka da i jesan!





Napuštan veselo društvo, zujim još malo okolo.
Nesnosna vručina neda mira i pomalo iden kući.

SVIĐAŠ MI SE!

LITNJI ĐIR

U litnje popodne ili pridvečer volin napravit đir, dva po rivi.
Lagano, s noge na nogu, kolafjaka.
Izgubit se u šušuru, šarenilu. A opet bit nekako mirna.
Gledat ljude.
A uz to, nikome nisi čudan s fotoaparatom u ruci jer ih svi imaju. Još samo moram kupit šešir i dojam strankinje bit će potpun.

Bacit poogled na brodove. Ima li možda koja nova? Neka posebna.





Volim vidit lip brod, velik, sjajan, ali nisam baš od onih šta padaju u afan i do besvjesti stoje isprid njih i slikaju se.
Zanimljivo je da čim se za rivu veže neka ovako velika jahta, pogotovo ako se doćuhne da je od neke poznate face obavezno se ljudi namištaju isprid skala i slikaju.




















Povremeno volim sist na klupu i iz prikrajka gledat.
Dicu sa sladoledom, frizure, japanke, sandale, torbice, litnjeg dida Mraza, vridne muškiće, jarbole.

















Nekakvu čudnu palmu.





I krov sa jarbolom.





Lagano proć kroz grad.
Jarboli kao da pridržavaju vrata od Grada.





U kantunu posloženi i pripremljeni instrumenti.





Na drugim vratima čuje se lagano prebiranje po žicama gitare.





Polako kroz park pa priko drvenog mosta kući.

A JOJ, A JOJ.......

Ma ne, nisam prolupala, ne pivam Joline pismice. Samo mi se dogodila dežgracija.
Kvragu, šta sve može učinit komadić čikolate!
Puka mi je zub. A šta je najtragičnije, stvarno nisam baš nešto luda za čikolaton. Ali jema bit da mi je pa cukar, pa san otvorila frižder, zagrizla i odo moj zub.
I tako, sad vrime provodim u čekaoinici i na zubarskoj stolici.
Ali zna to povremeno bit jako zabavno.
Ali o tome ćemo možda neki drugi put.
Naravno, ne triban napominjat da je to bija jako dobar povod da me ćere uvate u đir.

I malo mi je bilo to sa zubom, popodne mi zvoni mobitel. Nepopznat broj.
- Molim?
- D... je. Jesi slobodna sutra? Rogoznica.
- Aaaaa……
Taman san tila reč da ne mogu ali mi je prozujalo kroz glavu da je vjerovatno panika.
-OK. Kad?
Dobro.
I onda san se ja uzvrtila.
Kvragu, šta je ovo meni tribalo?
Pa san malo njima dvima punila glavu.
- Ne mogu ja to! Straj me!
Sve san zaboravila. Evo, ne mogu se sitit kako koji ples počinje!
- Mamaaaaaa….
Dosadna si!
- Jesan!
A vidi mi kosu?
Šta ću s njon? Triban je skupit a ne mogu.
Iden zvat D....
- Ostavi se mobitela. Ja ću ti skupit kosu.
- Znaš li ti okad ja nisan plesala Kvadrilju?
- Ajmeeeee…..

Vjerovatno sve ovo ovako ispisano izgleda kao pretjerivanje. Ali stvar je u tome da kad nešto radim volim to napravit kako triba.
Ova prva panika je prošla i ostala je ona pozitivna trema koja nestaje sa prvim taktovima muzike. Uz pomoč partnera koji osjeti dilemu i diskretno zna prišapnit u pravom trenutku, drugog koji na moje upite onako skroz cool kaže…. Ne sekiraj se, rješit ćemo to u hodu…. Plesača koji dobaci…. samo se nasmiješi…. Sve je prošlo bez greške.

Nažalost, slika nema osim ove nastale u prolazu.





I nisan uopće o ovome tila pisat.
Ali…. e, da…. to je već neka druga priča.
O brodovima, rivi, suncu i moru.

Dodatak:
Evo par sličica sa večerašnjeg nastupa u Trogiru.
Uspila san ulovit na brzinu.

MOŽDA

Tekst slijedi.
Možda.
Ako mi se bude dalo!
I ako se sitin o čemu san ono tila pisat kad me Mlaja smantala!

PO DRUGI PUT

Baš sam sila za napisat post kad dolazi Mlaja.
- Mamaaaaa….
Gotovooooo!.
I da ne bi ispalo kako jednu hvalim a drugu ne…..
Bravo Ćerce!
Bila je ona gotova još nekidan ali je izlazila na ispite za veću ocjenu.
I sad su evo sve ocjene u indeksu.

Kažu mi neki da je njen fakultet teži. Ne znam, možda u neku ruku i je. Ili se na sam spomen FESBa osjeti težina.
Ali, kad malo bolje promislim mislim da je jednostavno stvar u pravilnom odabiru. Da dijete odabere ono šta voli, ono za šta ima mota i da roditelji ne upiru svoje želje.
Recimo, to je isto ka da je moja Starija išla studirat kemiju jer sam je ja volila i nikad mi formule nisu predstavljale problem, a ona je sve četiri godine gimnazije kemiju imala jedva dva. A sve ostalo četiri, pet.
Ili, kao da je moja Mlaja upisala, šta ja znan, recimo hrvatski. A nikad nije volila čitat, ni pričat. Ali joj je zato matematika jača strana.

I cilo vrime se mislim kako se to mamini i tatini geni poslože na čudan način, pa sam ja u vrlo kratko vrime rodila dvi skroz različita curice.

Plavu i crnu. ( Nisu ih zaminili u rodilište! )
Društveno i prirodno.
Plava, Starija, izrazito muzički nadarena. Profesor je mislija da je završila muzičku školu. Jer bi sve pismice bez problema odsvirala na klaviru, iz prve.
Mlaja, totalna muzička šteta. Mogla bi pivat u Magazin.
Starija, sportski antitalent.
Mlaja, jako dobra odbojkašica, radi fakulteta je prekinila sa treniranjem.
Ni jedan komad alat nije joj nepoznanica.
Starija samo odmahne rukom.

Da ne duljim

Ljubi je mama!
I tata.
Iz Jamerike!

MALA, BI LI DALA?

Svjetsko prvenstvo u balunu evo je pri kraju a nisam ga uopće spomenila. A šta ću spominjat kad ni jednu utakmicu nisan pogledala. Naravno, jače polovice nema a mi ženskice nismo zainteresirane.
Nekidan san kod Broda ostavila komentar pa ću sad prinit i ovde.
Kaže moja Starija nekidan za ručkom:
- Mama, kad je počelo Prvenstvo u balunu, šta si ono rekla? Ko će daleko dogurat?
- Urugvaj i Paragvaj!
Neću pogledat ni ovu polufinalnu!
Da ih ne učaran!


APDEJT

Prvo misto publike
Klapa Sveti Florijan

Kako ću joj reć da varin

Mogla bi ja nick prominit u Hermiona.
I ne pitajte ko će igrat u finalu!

GUŽVASTO

OPET JA

Ima jedna tema koja me uvik, ali baš uvik, može natjerat na pisanje.
Zadnja dva, tri dana po portalima se vrte vijesti o pomorcima na brodu Swift Split u Gabonu.
Čitam natpise, pratim vijesti i komentare po portalima.
Žal mi je samo šta mi muž nije doma pa da on napiše post. Ovako, ja mogu pisat samo iz druge ruke.
Znam, možda sam nekima i dosadna sa ovom temom, ali to je moj život.
I evo, trenutno uopće ne znam odakle bi počela pisat.
Neki kažu, zašto ne zovu ITF, zašto ovo, zašto ono?
Zašto?
Pa evo, ni pomorci sa ovog broda ne žele da im se objave imena. Zbog problema sa trenutačnom firmom i sa svakom budućom.
Ako se pozove ITF, možete matrikulu isparat priko prsta.
Naš sindikat pomoraca, Brazzoduro, i ekipa kažu da ne mogu pomoć. A koji kurac onda primaju plaću kad ne mogu pomoć?
Pomorci su velikodušno dobili 2000 $ za spizu!
Ma nu bogati!
2000$ za posadu koja je na iznaku snage.
O isplati zarađene plaće ni spomena.
Možda će se nekima sve ovo činit pretjerano. A nije. Sigurno nije.
Jer pomorci ne vole pričat o teškim danima, o onima koji su ih zajebali.
Bilo je toga i kod mene.
Dosta toga sam saznala tek naknadno, u nekim neobaveznim pričama, čakulama.
U samom početku navigavanja pitam muža: Kako ti je?
A šta će mi reč?
Nikad, nikad mi nije reka: Loše mi je. Teško mi je!
Jer zna da ću se brinit. A ja sam uvik znala! Imala sam predosjećaj. Valjda je to tako za ljude koje volim.
I on je bio u sličnoj situaciji. Voda na kapaljku. Spiza kako se snađu. Izvuka se s broda zahvaljujući svojoj tvrdoglavosti i upornosti.
Ili recimo, krca se posada u Dubai, na brod bez klime. Nekoliko dana prije na brodu smrtni slučaj. Ukrca se Moj, a o svemu ovome nije ima pojma. Završi u bolnici par dana nakon ukrcaja..
Ili kad te naša renomirana firma zajebe za nekih 3000 $, pošteno zarađenih. A meni su baš tad, u tom trenu jako, jako tribali. Preživila sam ja bez te love a oni su se jako, jako srozali.. Uvik sam ja govorila…. Oteto – prokleto!
Dogovorite ukrcaj, doma isplanirate neke radove, pituravanje stana, škuri. I onda sneba pa u rebra…. Ajmoooo….. nabrod, pod hitno! Nema odgode!
Jebala san mater i kadroviku i firmi i sritan je šta se on nije javija na telefon.
A državi je najlakše poslat uplatnicu za porez.
Sindikatu reč da oni ne mogu pomoć.
!2 000 kuna…..
To je 2000 $!!
Nekome su to 4 penzije.
Netko plaću nije primija nekoliko miseci!
A oni ne mogu pomoć!
Uhhhhh....