Pripadan tebi

ponedjeljak, 29.09.2008.

MOJE RIČI, NJENE SLIKE

Prije ili kasnije u svakoj obitelji, društvu ili prijateljskom druženju dođe do pitanja: šta bi napravija da dobijen na bingo, lotto, sportsku ili na neku drugu igru na sreću.
Naravno bude tu raznoraznih želja, željica. Malih, velikih, realnih, nerealnih, ostvarivih, zvrknutih, zafrkancije i smijanja.

Moj najčešći odgovor na pitane je da bi napravila u polje jednu malu kućicu sa lipin kominon.Namistila je po svome guštu. Sredila potkrovlje samo za sebe, da konačno negdi mogu smistit sve ove moje knjige, video kazete, CD-ove i DVD-ove.
Posadila još koju voćkicu i imala prekrasan vrt pun cvića.

I da konačno mogu prostrit robu a da mi je niko ne poštrapa i ne smoči.
I da me stalno ne pitaju di ideš i di si bila.
I da ona jedna uvik ne sluša ko mi je to doša…. nedaj bože da je koji nepoznati muški glas!
Skromno?
Možda i je, ali ja bi prije rekla da je realno. Jer, ne može se živit u tri kuće, ne mogu se vozit tri auta istovremeno i još se uz to vozat u 2,3 jahte.

Sljedeća moja želja je svakako putovanje. Ne nigdi daleko, to mi je tlaka. Za početak recimo Grčka. Nije daleko a lipo je.

Ovo su ustvari one materijalne želje.
I recimo, da mi se poklope neke sitnice ne bi tribala ni čekat na bingo.
A sve one prave želje, velike, čuvan za svoju dicu. Sve moje želje upučene su njima dvima.
A ja? Doć ću jednom i ja nared.
E, a dok ne dobijen na bingo ja ću guštat u sličicama moje Mlaje. Iz Grčke.
Ekskurzija im je bila savršena…. tako oni kažu, a vidila sam i iz snimaka i slika. Onih koje nesmin stavit. Na prve zvukove sirtakija i meni su noge zaigrale. Brod, bus, razgledavanje i tulumarenje sve za pet. Čak je i hrana dobila prolaznu ocjenu!

Želim

Želim samo
da me gledaš
nježno, nježno.
Želim samo
ruke tvoje
da me grle
da me drže.
Želim samo
usne tvoje
da mi šapću
tiho, tiho.
Želim samo
pričat
šutit.
Želim samo
samo malo!

Čiovka

- 07:54 - Ostavi trag (30) - Isprintaj - #

petak, 26.09.2008.

ĆUTI SE

Kroz poluspuštene trepavice pribirem po sjećanju.

U glavi još lete slike lita.
Kroz kosu još prolazi meštral.
U glavi još uvik cvrči cvrčak.

Lišće mi pada po kosi.
Jesen se polako, polako uvukla.
Tiho, nenametljivo.
Obojala prve listiće u tople, šuškave boje.

Zarumenili su prvi šipci.

S grana otpadaju kesteni.

Klap. Puc.

Boc.

Požutile mandarine.
Miriše kora mandarine u mojoj ruci.

Miriše jesen.
Ćutin je u suncu.
Moru.

Zraku.
Vitru.
Oblaku.

Boji neba.

U zalasku sunca.

U zgužvanim laticama ruža.

U vatrenoj boji.

Ćutin je u glavi.
Lagana sjeta prolazi očima.
Mislima.
Ćuti se jesen.
Miriše.

- 07:53 - Ostavi trag (39) - Isprintaj - #

srijeda, 24.09.2008.

TU MI JE LIPO

Ni ovaj put nisam bila baš puno daleko. Destinacija opet ista – Zadar, šta mi, moram priznat i bit iskrena, skroz odgovara.
Zašto?
E, lipo. Ovako, kad me pukne, spremin boršu na brzinu, sve potrpan šta mi triba, uputin se, siden u bus i partin.
I uzmem dva dana samo za sebe.

Dva dana malo odmaka od svakodnevnice.
Dva dana samo moja.
Dva dana iskoristim da se umorim od odmaranja.
Da ne mislim o spizi, čišćenju i pranju.
Vrime iskoristim obavezno za dugu, dugu šetnju Zadrom.
Ovaj put sam morala malo šetat po uredima jer se, fala bogu, kod nas propisi vrlo brzo minjaju.
Sva srića da je policija i lučka blizu i nisan tribala puno tražit. A i sve je vrlo brzo rješeno.

U ovih nekoliko puta šta sam ovde bila poprilično sam upoznala Zadar. Ne mogu reč da ga poznajem savršeno, ne znam naziv niti jedne ulice, ne bi mogla bit vodička, ali snašla bi se, ne bi se izgubila po poluotoku.

I dok sam u početku samo gledala na velike spomenike, pazila das se ne pogubin dikod sad je pomalo došlo vrime za otkivanje malih stvari.

Za lutanje po malim uličicama, otkrivanje sitnica, gledanje u ponistre.
Stvari koje kad prvi put dođete jednostavno ne primječujete.

Volim šetat Zadrom. Svaki put pronađem nešto novo. Ako ne ništa otkrijem neki novi dućan u koji obavezno zavirin. Neki novi izlog, nešto novo uvik mi privuče pogled.

Obavezno idem poslušat orgulje.
Ovaj put su bile prazne, nije bilo gužve, šušura. Namištanja za slikavanje. Na miru sam mogla sist i poslušat pismu mora.
Na moru, ribar u kaiću, na vesla, ne vidin dobro je li diže mrižu ili vršu, ili možda samo baca tunju. Oko njega galebovi
A ha…. Diga je vršu. Mirno je.

Obavezno povirin i na pijacu. Pa malo priko trga.

A navečer…. volimo prošetat Zadrom navečer. Lipo je.

Đir kroz Kalelargu je obavezan. Ali mi smo navikli šetat po rivi, uz more. Kroz uličice se spuštamo i napravimo đir do Sunca.
Najlipša boja na Suncu.

Uglavnom, dva dana u Zadru brzo prođu.
Dva dana meni je dovoljno da se umorim od odmora.
Da ponovno poželim vratit se u svoj običan dan.
Da se zaželim ovog mog ludog Grada i šušura u njemu. Đira na riviiI kroz grad.
Dva dana dovoljno mi je da se zaželim ove moje dvi Prinčipese.
Da se poželim grintanja.
Da se zaželim piskaranje pa ma kako ono ponekad obično i nezanimljivo bilo. Ali je samo moje.
Da mi pofali moje obično!
Zaključak svega….. ja ne bi mogla navigavat!

- 08:31 - Ostavi trag (39) - Isprintaj - #

nedjelja, 21.09.2008.

IDEN JA

Otišlo je lito. Naglo. Bez pozdrava.
Ne volim iznenadne odlaske. Ne volim odlaske bez riči.
Ne volim nikakve odlaske.
Ni rastanke.
Evo, konačno ću i ja priznat da je zima. Ali ono stvarno zima.
Jutros me priko mosta propuvalo do zadnje koščice, šta, ako ćemo pošteno reč i nije problem.Dobro da me nije odnilo.
Svi se pomalo vračamo uobičajenim, ustaljenim dnevnim rasporedima i navikama. Posal, škola, kuća, muž, dica.
Stvarnost.
Kod nas doli još uvik ima turista. Još uvik je gužva kroz grad. Po rivi sasvim pristojno svita. Brodova, jahti, jedrilica još uvik ima. I biciklista!

Za njih nije gotovo lito.
Njima čak nije ni zima. Penju se na katedralu, kulu, svugdi ih ima.

I naš pivač još uvik piva!

Ma da, ne bi ni meni bilo zima da imam dvadesetak godina. Da trešti muzika. I da je u glavi vjerovatno koja pivica viška.

Još uvik se moran sklanjat da nekome ne uletin u sliku.
Ovo lito san primjetila da malo turista sa sobom nosi kamere. Uglavnom nose digitalce, ovakve ka šta ja imam.
Ali šta neki imaju opremu!!!!
Ma šta aparati… topovi!

Ali nema veze…. Dobar je meni i moj Sony!
Odnosno….. kupit ću i ja sebi novi aparat…. Uskoro!
I znate šta…. dosadilo se meni smrzavat!
Odoh se ja malo ogrijat! zujo
Spreman bagaje i partijen! mah
Na grijanje! kiss
Kategorija….. zgasi zimu! thumbup

- 08:13 - Ostavi trag (28) - Isprintaj - #

petak, 19.09.2008.

ROLLS ROYCE

Noć je. Kasno je. U zadnje vrime i ne spavam baš nešto. Najprije vruće, sparno, pa misečina, južina.
I uopće ne visin po internetu šta je najgore. Ili možda najbolje.
Doduše jesan nešto radila. Ali čisto onako nešto za svoju dušu. Više je to bila znatiželja, istraživanje!
Da sebi dokažem i pokažem da mogu! thumbup

Pridprošlu večer sam nakon dugo, dugo vrimena uspila odgledat jedan film na televiziji. Inače aktivnost gledanja televizije izbjegavam u velikom luku. Svela sam je na minimum.
Nekidan me susida pita gledaš li seriju ovu, onu.
Ma ja vam pod milin bogon ništa, ali apsolutno ništa ne gledam.
Samo ono šta vidin i čujen u prolazu.

I nakon filma sam bacila oko na blog, onako čisto na brzinu odgovorila na komentare. Uzela knjigu i ušuškala se u postelju. I čitala.
I kad su oči već pomalo počele osjećat umor i polagano se sklapat, ugasin svitlo.
Taman sklopin oči.

I najedanput vatrogasna sirena.
I dan danas vatrogasna sirena u meni izazove šok.
Bila sam navikla živit uz sirenu, uvik mi je svirala uz kuću. I prije i sad.
Ali od vrimena rata jednostavno mi srce priskoči jedan đir.
Digla sam se, izašla na balkon. Iman šta i vidit. Crvenilo, plamen i dim na Čiovu. A puše bura nemilice.
A ja na balkonu u kratke rukave. Uzmen na brzinu deku i zamotan se.
A baš mi je puno pomoglo! lud

Prizor uopće nije lip za vidit, a ja više nisam mogla zaspat.
Pa sam opet upalila računalo, ma bezveze, samo gledam, ne da mi se ništa čitat. Pa se opet uvalin u postelju.Okričen i priokričen.
Uglavnom, jučer sam se digla cila satravena. Dan uobičajeno nikakav, ništa interesantno.
I šta sad?
Dan uobičajen, da ne pišem opet običan.

I tila sm ustvari skroz nešto drugo pisat. Ali nema veze.
Išla sam popodne dograda. I napravila đir na rivi. A na rivi…. Izložba.

Ovi stari lipotani. Rolls Roys.
Šest ih je. Koji od koga lipši. Sjajniji. Blještaviji.
Slikan blatobran – u odbljesku ja!
Slikan svitlo – eto opet mene.

Više ne možeš normalno ni slikat a da ti svako ne uleti u sliku! cerek
Puno svita ih gleda, zaviruje.

Puni su neobičnih detalja.

Škljocanja i poziranja na sve strane.
I tako su ovi autići malo poremetili jedan običan dan!

- 08:03 - Ostavi trag (31) - Isprintaj - #

srijeda, 17.09.2008.

MALO JE ZAFRIŠKALO

Lipo je stari svit govorija: Nije se rodija ko bi svitu ugodija!
Evo prije samo par dana smo kukali, puvali i stenjali kako nan je vruće, sparno. Pa se pitali kad će kiša. Kad će zaladit?
I naravno toliko priželjkivana i očekivana promina vrimena je došla. Zahladilo. Palo bokunić kiše.

I šta se događa?
Ponovo ajmekanje i kukanje.
Pa šta je ovo?
Ko je ovo vidija….. još je lito!
Pa nikad pprije ovoga nije bilo!
Sad najedanput svi oćemo lito nazad.

Ja neću. Sezonu kupanja san ionako zaključila. A ovakvo vrime mi taman paše.
Nije vruče, nije ladno.
Uvečer se lipo ušuškan u postelju. Upalin malo svitlo. Knjiga kraj mene.
Pokrijen se lancunon. Skupin se ka po dinara sira, pa pribacin priko sebe i pokrivač.
I spavan lipo, ušuškano.
A u daljini se čuje mukla grmljavina.
A kišica te lipo, lagano uspavljuje.
Po danu lipo, taman za kratke rukave i rebe.

Ujutro je bokunić friško ali ne smeta.
I onda popodne možeš izač vanka, prošetat malo, bacit oko po dućanima. A nije vruče.
Po rivi gušt prošetat. Još uvik ima svita, još uvik ima turisti, ali je sve podnošljivije kad nije onako lipljivo sparno.

Još uvik za rivon jahte, jedrenjaci.

Ma lito je još uvik tu…. viri nas iza oblaka.

Oteplit će ponovo, neko će se možda još i kupat.
Ja mislin da ja neću.
Ali evo, bar još jedan put da obućen vešticu!

- 07:34 - Ostavi trag (24) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 15.09.2008.

SAMO MALO TRIBA

Kako jedan sasvim običan dan pretvorit u malo drugačiji? Ne bi baš rekla neobičan.
Kad vam je dan bezvezan, nikakav, kad ni sami neznate što vam je….. šta vas može raspoložit?
Netko će vjerovatno posegnit za raznim adrenalinskim zabavama. Ingovi svakakvi…. rafting, kanuing, kanjoning i na kraju jedino na što me ne bi tribalo puno nagovarat… konobing.
Aj, dobro, evo priznajen da bi se u jedno od ovoga ipak upustila. Osim konobinga, naravno.
Ali to svakako nije moja prva pomisao, prvi izbor da sebi ulipšan dan.
Prijatelji planinari su mi predložili planinarsku školu.
Evo sad moran ovako javno priznat da mi ta zamisao uopće nije mrska, bez obzira šta ja njih u svakom komentaru malo zezam. Grintan na njihovo pentranje! I šta ja mislin da ja nisan baš za to. I da bi me ovako miižerjastu pogubili dikod po putu….. ili bi me otpuhala bura! Ili bi me zatrpa snig!
Ustvari je glavni problem šta mi se ne ide samoj.
Ma valjda se još nije dogodija onaj pravi klik u glavi.

Šta mi može ulipšat dan?
Šetnja po rivi.
Ćakula sa meni dragim svitom.
Ponekad je to samo osmijeh na licu drage osobe.
Ili jedan pogled upućen meni.
Možda samo jedan lagani dodir. Ili samo poljubac u obraz.
Ponekad mi je dovoljno pročitat neki dobar post, ponekad čak samo komentare, jer nekad su komentari još i bolji. Ponekad mi je dovoljno da ispišen neki uvrnuti komentar.
Ili da ujutro najranije, onako snena i nikakva dobiijem mail radi kojeg mi je osmijeh na licu cili dan.
Ponekad je to običan poziv mobitelom.

E baš jedan takav poziv, ujutro najranije, u petak, taman kad san objavila onaj post o običnom danu je prominija cili dan. Ne bi baš rekla da je dan posta neobičan…. Jer meni je branje grožđa normalno i do prije nekog vrimena bilo je skroz uobičajeno.

Bilo je ovako.
Ja sidin za konpjuteron…. post objavljen…. zvoni mobitel!
Ajmoooo….. pokret ….. obukuj patike… idemo brat grožđe!
I štaš sad…. oš neš… moraš!
Spremim se na brzinu, potrpam sve u ruksak. Još san usput tribala uzest nožice u auto. Spustim se, otvaran portapak…. Naravno, kod mene umisto nožic u autu maska i peraje. Kad san ih izvukla onako najranije bilo je: Bentigospu tebi i vinjeti, najranije su ti pizdarije na pameti!
Ma di najranije, od šest uri san budna!

Došli smo do vinograda, bere se bilo grožđe.
Nije to posal uopće težak. Kad je ekipa dobra sve prođe u smijanju i veselju.
Pobrali smo svak po jedan red.

Pa marendali. A bože moj….. triba marendat, da ne afanamo dikod između koje loze.
Pa laganini nastavili branje. Nije toga bilo puno, našla san vrimena i za škljocanje.
Nakon branja, grožđe je ubačeno u traktor.
Bačva se pribacila u podrum.

Grožđe se samlilo.

Naložija se oganj.

Spremile gradele.

Naravno i pojilo sve spremljeno.

Malo, samo malo triba da bi se sasvim običan dan pretvorija u lip i ugodan.

- 11:08 - Ostavi trag (21) - Isprintaj - #

petak, 12.09.2008.

OBIČAN DAN OBIČNE ŽENE

Petak. Još jedan u nizu. Još jedan možda sasvim običan dan.
Svi su moji dani sasvim obični.
Običan dan, jedne sasvim obične žene.
Ponekad sasvim vedar.
Ponekad grozno južinast.
Takav da bi se najrađe pokrila da nikog ne vidim i da nitko ne vidi mene.

Kraj tjedna.
Meni osobno ništa ne znači. Dan kao i svaki drugi. Nekad bolji, nekad gori.
Dan sa puno svaštaništa u sebi.
Dan bezvezan…. Bilo bi bolje da sam jučer pisala post. Jučer me baš nešto išlo pisanje a nije mi se dalo sidit.
Nikad samnom na zelenu granu.

Šta ću radit za vikend?
Ne znam. Pošto se više ne kupam a i zove prominu vrimena, počet ću pomalo sređivat zaostatke koji su se s vrimenom, odnosno, zbog nedostatka vrimena nakupili.
Ono uobičajeno, roba, šunpreš, slaganje, prislaganje, tramakavanje svega i svačega.

A cilo ovo lito nakupija se i popriličan broj slika koje sam samo skidala i slagala na konpjuter u svoju mapu. Ka kad slažen robu na katrigu. Pa mi s vrimena na vrime namiguje sa stolice.
Tako se i moja mapa prikrcala.
Pa na kraju ima tu svašta. Upotrebljivog, nikakvog, lošeg pa čak i onog sa čim sam zadovoljna.
I sad to triba sve malo posložit, štogod izbrisat, pa snimit.

Ma bit će čini mi ovo sasvim običan vikend!
Običan vikend sasvim obične žene!

- 07:11 - Ostavi trag (41) - Isprintaj - #

srijeda, 10.09.2008.

KRAJ, FINITO

U nedilju sam zaključila litnju sezonu. Bilo je vruće. Ma šta vruće, prevruće, i to nenormalno.
Ali isto dok smo se spuštali nizbrig u zraku se osjeća deveti misec. Cvrčci su malo utišali pismu. Nisu više onako napasno glasni. Ponekad čak i bučni.
U zraku kao da se ćuti nešto jesenje. Nekakav mir.
Spuštamo se polako na misto di se obično kupamo. Prostiren šugaman a neko me gleda.
Hop, hop….. doskakutala je skroz blizu mene.

Malo, čupavo stvorenje.
Hop, hop…. iza stabla.
Pa trk u krošnju bora.
Nisan je više gledala.

More….. neki bi rekli…. toplo, pretoplo.

A meni….hmmm….. pa recimo, ugodno. Jer meni more triba uzavrit…. ono, bit bar 26, 27, da bi ja rekla da je toplo.
Ali, eto, može proć.
I onda lipo siden kraj mora, slušan more, gledan, zvirkan.

A u škrapi…….

Pa trk nazad na stablo.

Pomalo se približim. Polako bez suvišnih pokreta, naučila san sa onim našim hrčkom da triba sve polako.
A ona gleda…. viri malim crnim okicama.

Začuđeno, kao da pita: Tko si ti?
Šta nam remetiš mir?
Šta to imaš u ruci?
Baš si dosadna!

Pa opet trk u visinu, priko najtanjih grana.

Još jedan put je bacila oko na mene.

Nisam je puno smetala.

Vratila sam s nazad i opet sila kraj mora.
Ipak se ćuti kraj lita.
Mir, tišina, nigdi nikoga.
Sve je prazno, pusto.
Nema skutera, gliseraša.
Nema nikakvih napuhanih rekvizita po plaži. Ništa više ne leti po moru. Nikome više ne biže štramci, kola i baluni.
Tek tu i tamo poneki daskaš.

Mir, blaženi mir.

- 07:36 - Ostavi trag (32) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 08.09.2008.

FERRARI DI MARE

Sidin za računalom i mislin se šta napisat. Nije baš da moran. I niko me ne tira, ali eto.
Sinoć mi je cili post bija u glavi. I sličice.
I onda smo išli u grad napravit dva đira, čisto onako da ne stojimo u kuću. Da ne vrtimo bezveze po televiziji i konpjuteru.
I dolazimo na vrata od Grada.
Meni je zasta dah.

Ja vam više niti ne razmišljam…. otvaram torbicu, vadim digitalac.
Ovo je nešto prilipo. Nedavno je bila ona siva jahta…. ka raketa…. ali ova je lipša.

Ima nešto posbno u ovim crvenim detaljima, bokobranima, konopima, kušinima!
A šta ću…. Kad i crvenu boju volim!

Mog muža inače ne fasciniraju ove jahte, ali isprid ove je sta i reka da još lipše nije bilo u Trogiru.
Napravili smo đir, dva, pokušavam pronać školskog kolegu, ne Broda, nego jednog drugog, iz istog razreda, i raspitat se čija je jahta.
Ali kako to obično biva onog koga tribate ne možete pronać.
A ovako izgleda po danu!

E, ali zato sam ja slikala naziv jahte….. privrtila na brzinu internet.
Dakle….. jahta se zove Forever one…. Ferrarijeva je, duga 42 metra!
Na njoj se nalazi vlasnik tvornice automobila Bruce Crossman sa suprugom i četvero prijatelja.
I zovu je Ferrari di mare!

Još samo nešto.
Zbogom Dino!

- 16:08 - Ostavi trag (19) - Isprintaj - #

petak, 05.09.2008.

JUŽINASTO

Žena u narančastom

Još pomalo tajanstvena

Ponekad spora ali uporna

Je malo ljuta

Samo malo

A uz to je i južina.
Sparno. Nikako.

A ne, ne…. neću brisat blog.
Neću nestajat.
Samo čekan da južina malo kalma!

- 12:52 - Ostavi trag (36) - Isprintaj - #

srijeda, 03.09.2008.

NA SUHOM

Sedan uri ujutro a ja evo pišen. Luda?
Ma ne.ne….. samo ne mogu spavat pa me pisanje vata u čudne ure.
Kad sam složila prošli post i kliknila na objavi sitila san se još nekih sličica.
Mi ovde doli u Dalmaciji često vidimo male brodiće navučene na kraj. Česta je to slika pogotovo prid litno.
Ustvari čak bi rekla da je puno više tih brodića bilo prije. Jer danas prevladava plastika tako da se brod brzinski digne, očisti, sredi i vrati umore.
Kad je u pitanju drveni brod ipak sređivanje traje malo duže.
Samo tiravanje ( izvlačenje ) broda na kraj bilo je zanimljivo gledat, bilo bi vike, beštimi svačega. Pošto mi se to događalo isprid kuće često sam to gledala. Inače, izvlačenje broda bila je naravno prilika da se okupe prijatelji, za pomoć i naravno za marendat.
Opet san bokunić skrenila.
Tila san samo reč da je to uobičajena slika. I vidit kako brod izgleda nasuvo.
Malo teže je vidit kako izgleda veliki brod na kraju.
Imam nekoliko sličica. I da ne bi ispalo kako se s njima hvalim…. nisam ja slikala…..ali evo, kao i da jesam.
Kad sam zadnji put bila u doku nismo imali digitalac.
Control room

Ulazak u dok

Na suhom

- 10:03 - Ostavi trag (26) - Isprintaj - #

ponedjeljak, 01.09.2008.

MOJA VEZA S NJIM

Volim slikavat brodove. U mojoj kolekciji nakupija se popriličan broj slika. Ima kod mene svakakvih brodova, modernih, novih, starih,šarenih, malih, velikih, drvenih.
Najdraži i najlipši su mi drveni brodovi, rukom rađeni. Drveni brod ima dušu, u njemu je ostala duša meštra, kalafata. U njega je utkana sva ljubav prema moru, brodu, drvu.
Vrtim slike, vrtim sjećanja.

Još od najranijeg ditinjstva vezana sam uz brod.
S brodom se išlo na otok, kod babe i dida. I dida je ima mali kaić s kojim smo odili namore, u ribu ili se provozat po vali. Ali samo na vesla. Ili bismo na vesla išli iz Grabuli u Selo.
Često smo s kaićen odili u Trogir u provištu. Jer u to doba je na Drveniku bija samo jedan mali dućančić.

Nakon toga dolazi vrime škole. Onda, u ono doba bija je običaj da cila škola ide s brodom na izlet. Bija je to pozdrav proljeću. Obično bi se išlo na Šoltu, mislim da smo jedan jedini put išli na Brač.

A tu su onda i jedrilice. One su bile moja svakodnevnica. Posebno noću, kad bi puhalo, pa bi one šuškale, šuškale, klapale.
Bilo je noći kad bi kvragu dala i jedrilice i bocele i vitar.

Nakon toga dolazi doba odrastanja. Danas se ide na kupanje skuterom, autom. Mi smo u naše doba odili brodom. Jer bilo je normalno imat brod. Kupali se, vozali naokolo, obilazili vale. I ka šta sad naša dica sidaju bez straha na motore i paze da ih se ne vidi tako smo se mi krcali u brode. Uvik je neko ima brod.
Ja bi obično išla u Šaldun i tamo su me kupili s brodom. Ka ono…. da me doma ne bi vidili. A u Šaldunu me vidilo po Čiova. Bilo bi bolje da san se ukrcala odma ispod kuće.

Onda dolazi ono malo ozbiljnjije razdoblje, isto povezano sa brodovima….. kad je moja Starija govorila….. tata je na škev…. pavi bodove!
Bilo je to lipo, mirno razdoblje.

I sad onaj malo teži dio povezanosti sa brodom.
Devedeseta, rat, ostanak bez posla, navigacija.
Duga, duga….. preduga. Komunikacija nikakva, satelitska, brzinska.
Odlasci – teški!
S vrimenon sam prestala odlazit na aerodrome.
Dolasci – puni radosti.
Sve je to sa sobom vuklo nesigurnost ukrcaja. A kasnije nesigurnost ostanka kući. Iznenadni pozivi i odlasci postali su normalni.
Ma svašta bi se tu dalo ispisat. Jednom već jesam i ne želim ponavljat. Neki će se možda i sjetit toga posta.
S vrimenom komunikacija postaje bolja, mobiteli, mailovi.
I mislila sam da ovde prestaje niz.
Pa bacim oko na ovaj moj plavi blog. I sitin se još nečega.

Šta se komjutera tiče, bila sam totalna neznalica. Doslovno nisam znala računalo upalit. Pomalo san sve to savladala, usput učila dicu.
I onda su me dica pritekla i učila mene. I tako jedan dan prije otprilike dvi godine čujen ekipa kod mene priča o tamo nekakvim blogovima. Čujem na TV da se spominju blogovi.
Pokupim se ja i odem na internet.
Otvorim naslovnicu blog.hr.
Prvi blog koji sam kliknila …. naravno, pogađate – brod u boci -.
Otvori se stranica…. vidim Trogir…. meni odma osmijeh od uha do uha… ovo je netko naš!
Pročitam post i nakon nekoliko pročitanih skontan tko je autor bloga.
Tako je počela moja anonimna zafrkancija.
Da se sad puno ne ponavljam, ostatak priče većina od vas zna.
Nakon par miseci, na nagovor, kad sam skupila dovoljno hrabrosti ili ludosti otvoren je i ovaj moj blog.

I sad se evo pokušavan sitit jesam li još nešto zaboravila.
E, da, nešto jesam “zaboravila” ali to nije toliko važno za ovu priču iako je isto vezano za brod. To je jedna sasvim druga priča.

A sve ovo jer sam prije dvi večeri išla kupit ribu na koču. I nasmijala se onako lipo, od srca.
I u tren mi je skoro sve ovo prošlo kroz glavu!

A sad iden vidit postoji li kategorija brodovi.
Mislim da ne!
Hmmm…. mogla bi ovo uvalit u kategoriju…. ženski kutak.
Ili možda u erotiku? Sex?
Zašto ne? Ko kaže da ovde nema erotike? I sexa! yes
To ide uz svaki brod.
Ma ne, ne……. ovo je kategorija ljubav! kiss
Ljubav prema moru, brodu, suncu, Dalmacji!

Sad ću usput povirit u statistiku. Nisan odavno.
Ajmo se kladit…. Broj riči u postovima i dalje 52.
Broj postova sa slikon….. 0!
Ma stvarno, mogla san tu i tamo petat koju sličicu!
I još triba smislit naslov! zujo

- 07:46 - Ostavi trag (33) - Isprintaj - #

<< Prethodni mjesec | Sljedeći mjesec >>

Ovaj blog je ustupljen pod Creative Commons licencom Imenovanje-Dijeli pod istim uvjetima.

<	rujan, 2008					>
P	U	S	Č	P	S	N
1	2	3	4	5	6	7
8	9	10	11	12	13	14
15	16	17	18	19	20	21
22	23	24	25	26	27	28
29	30

Siječanj 2020 (3)
Prosinac 2019 (3)
Siječanj 2019 (1)
Kolovoz 2018 (1)
Srpanj 2018 (3)
Travanj 2018 (1)
Siječanj 2018 (1)
Prosinac 2017 (1)
Ožujak 2017 (2)
Svibanj 2016 (1)
Siječanj 2016 (1)
Prosinac 2015 (2)
Studeni 2015 (1)
Listopad 2015 (1)
Kolovoz 2015 (1)
Srpanj 2015 (1)
Svibanj 2015 (1)
Travanj 2015 (1)
Ožujak 2015 (1)
Veljača 2015 (2)
Siječanj 2015 (1)
Prosinac 2014 (3)
Studeni 2014 (2)
Listopad 2014 (2)
Rujan 2014 (1)
Srpanj 2014 (1)
Lipanj 2014 (2)
Svibanj 2014 (2)
Travanj 2014 (2)
Ožujak 2014 (7)
Veljača 2014 (4)
Siječanj 2014 (2)
Prosinac 2013 (7)
Studeni 2013 (3)
Listopad 2013 (5)
Rujan 2013 (6)
Kolovoz 2013 (7)
Srpanj 2013 (5)
Lipanj 2013 (6)
Svibanj 2013 (8)
Travanj 2013 (3)
Ožujak 2013 (11)
Veljača 2013 (8)
Siječanj 2013 (5)
Prosinac 2012 (7)
Studeni 2012 (9)
Listopad 2012 (9)
Rujan 2012 (8)

Dnevnik.hr
Gol.hr
Zadovoljna.hr
Novaplus.hr
NovaTV.hr
DomaTV.hr
Mojamini.tv

Komentari On/Off

Opis bloga

Malo priče o meni, malo o Gradu, moru, povremeno grintanje, radost i smijanje i sve uglavnom popračeno fotografijom.

mojeciovo@net.hr

Moja lista

Galerija - Morski prizori

Trogirski portal
Sućurački Portal
split-online.info
Sarkazam

Blog.hr
Forum.hr
Monitor.hr

Free Site Counter

Volin povirit kod:

Brod u boci
Big Blue
nitko nije otok
promatram,razmišljam
pupak svijeta
grintavac
more snova
umorno oko
MiniMaxine
zuzayok
guštanje
decembar
slatkogrko
ljelja
obadzo
koraljna
mare
kvadar
emanuele
pjesma
Sanja
zvrk
carla bruni
kašeta
suncokreta2
vinci
alkion
gustirna
angie
Filipinka
Katja
šetemana
žubor
dome
dalmacija
zvijezda
Tixi
tražeći sebe
ježica
salvetna
borut
Peška
londra
dordora
more moje
Marčelina
catcher
suncokretica
loby
neni
elyca
Anita
podloga
Dorina
katalona
galeb
dalmata
aquaria
Dream
Zoki
romantičar
Šima
fulvus
Helix
gavun
claire
modri odsjaj
Bugenvilija
neverin
Vitae
bekrija
Danica
Secret Dalmatia
kamena kućica
Nisa
katrida
Žena pomorca
Zapisi ljutih baba
Luki
Šašava mamica
geomir
Bookeraj
ali
Trogirski gastronom
mulatkinja
Splićo
palamud
putGradine
pjaceta
Marionetta
Sredovječni
Twirl
Ericca
Yulunga
Sapunerija
Gorski vjetar
Blogdogg
Zvonka
Unca fibre

Sličice

"Fotografija je jedini medij koji svojim samim nastajanjem ima status autorskog djela.
U momentu pritiska na okidač osoba koja je pritisnula okidač postaje autor fotografije i njegovo je djelo pod zaštitom Zakona o autorskom pravu.
Osoba koja javno koristi autorsko djelo dužna je pri svakom korištenju naznačiti autora.
Fotografija je uvijek autorsko djelo pa prema tome ne mora biti posebno označena da bi bila zaštićena, ona je uvijek zaštićena."

ŽELJA

Želio sam te danima, želio godinama
i želja je bivala sve veća, a nada sve manja
i umirao sam pomalo od želje i beznađa
i umro sam sasvim i više me nema,
a želja je moja uvijek živa ostala
i bez mene živi, u zraku izgubljena.

Nikola Milićević

LJUBAV

Zgasnuli smo žutu lampu,

Plavi plašt je pao oko tvoga tijela.
Vani šume oblaci i stabla,
vani lete teska bijela krila.

Moje tijelo ispruženo podno tvojih nogu.

Moje ruke svijaju se, žude, mole.

Draga, neka tvoje teške kose
Kroz noć zavijore, zavijore

kroz noć
Kose moje drage duboko šumore
kao more.

A. B. Šimić

ZVIJEZDE U VISINI

Ne ljubi manje koji mnogo ćuti
on mnogo traži, i on mnogo sluti,
i svoju ljubav (kao parče kruva
za gladne zube) on brižljivo čuva
za zvijezde u visini
za srca u daljini.

Ćutanje kaže: u tuđem svijetu
ja sanjam još o cvijetu i sonetu,
i o pitaru povrh trošne grede,
i o ljepoti naše svijetle bijede,
i u zar dana i u plavet noći
snim: ja ću doći, ja ću doći.

Tin Ujević