Marketing
KRAJ, FINITO
U nedilju sam zaključila litnju sezonu. Bilo je vruće. Ma šta vruće, prevruće, i to nenormalno.
Ali isto dok smo se spuštali nizbrig u zraku se osjeća deveti misec. Cvrčci su malo utišali pismu. Nisu više onako napasno glasni. Ponekad čak i bučni.
U zraku kao da se ćuti nešto jesenje. Nekakav mir.
Spuštamo se polako na misto di se obično kupamo. Prostiren šugaman a neko me gleda.
Hop, hop….. doskakutala je skroz blizu mene.
Malo, čupavo stvorenje.
Hop, hop…. iza stabla.
Pa trk u krošnju bora.
Nisan je više gledala.
More….. neki bi rekli…. toplo, pretoplo.
A meni….hmmm….. pa recimo, ugodno. Jer meni more triba uzavrit…. ono, bit bar 26, 27, da bi ja rekla da je toplo.
Ali, eto, može proć.
I onda lipo siden kraj mora, slušan more, gledan, zvirkan.
A u škrapi…….
Pa trk nazad na stablo.
Pomalo se približim. Polako bez suvišnih pokreta, naučila san sa onim našim hrčkom da triba sve polako.
A ona gleda…. viri malim crnim okicama.
Začuđeno, kao da pita: Tko si ti?
Šta nam remetiš mir?
Šta to imaš u ruci?
Baš si dosadna!
Pa opet trk u visinu, priko najtanjih grana.
Još jedan put je bacila oko na mene.
Nisam je puno smetala.
Vratila sam s nazad i opet sila kraj mora.
Ipak se ćuti kraj lita.
Mir, tišina, nigdi nikoga.
Sve je prazno, pusto.
Nema skutera, gliseraša.
Nema nikakvih napuhanih rekvizita po plaži. Ništa više ne leti po moru. Nikome više ne biže štramci, kola i baluni.
Tek tu i tamo poneki daskaš.
Mir, blaženi mir.
Post je objavljen 10.09.2008. u 07:36 sati.