četvrtak, 02.07.2009.
ispit
bila sam na ispitu.
opet.
sad nekom drugom.
stručnom, naravno.
svi oni koji znaju što je stručni ispit
znaju koliko je opširan, težak za naučiti
i koliko se dugo ljudi pripremaju za njega.
dakle, nešto što ne želite polagati ako baš ne morate.
svojom veličinom može se usporediti
sa polaganjem pet velikih ispita u isto vrijeme, isti dan.
barem zadnja dva moja su takva bila,
bilo je u svakom pet velikih cjelina i pet ispitivača.
mene najviše od svega muči što je prošlo dosta vremena
od mojih zadnjih ispita koje sam spremala
pa nemam više onu naviku sjest za knjigu i učiti
tako da mi odmah ono što čitam ostane u glavi.
a nikad nisam bila tip koji je mogao naštrebati napamet
ne razmišljajući o onom što uči.
još na početku studiranja možeš si dozvoliti izići na ispit nespreman,
na 'muletinu', pa ako prođe - prođe,
no što si stariji i svjesniji razloga zašto si izabrao baš taj studij a ne neki drugi,
drukčije pristupaš svakom ispitu.
pa sam, negdje na trećoj godini faksa,
došla do faze kad mi je bilo neugodno izići na ispit
a da se ne spremim dobro za njega,
ne naučim dovoljno dobro da bih položila isti.
i naravno, time sam smanjila mogućnosti pada na ispitu
ali s druge strane povećala svoju obavezu da svaki ispit naučim
pa su onda i ocjene bile odlične :)
i sve je to oke kad nemate baš nekih velikih briga u životu osim sjedit i štrebati,
eventualno nešto si sa strane pored studija zaraditi za džeparac,
izići vikendima van.
mo'š mislit brige.
cijeli dan ti je prilagođen faksu i obavezama na njemu
te učenju i polaganju ispita, kolokvija, predaji programa,
skupljanju potpisa, testiranju semestara.
lijep život :)
i onda kad prođe nekoliko godina
radiš i imaš nekakve drukčije prioritete u životu,
a tebi nije više uobičajeno da ti se na stolu nalazi knjiga
već otvorena na mjestu gdje si stao zadnji put s učenjem,
kad sam sebe moraš natjerati ponovo sjesti za stol,
otvoriti knjigu i skoncentrirati se na učenje...
ne moram vam govoriti da je puno teže.
pa tako ja sam i prije, dok sam bila studentica
imala dan ili dva psihičkih priprema prije početka učenja
i sama sebe tjerala napokon započeti :)
a danas... to je strašno.
sve moguće i nemoguće sam pronašla kao nešto što je potrebno napraviti
baš prije nego započnem s učenjem.
pa sam tako odgađala početak iz dana u dan.
"sutra ću", poznata izjava? :)
"evo, večeras ću"
pa izgovori
"nisam sinoć, bila sam preumorna"
"toliko sam imala posla danas da me iscrpilo maksimalno,
nemam snage još večeras uzet knjigu u ruke"
"nisam se naspavala prošlu noć, nisam mogla držat oči otvorene"
i tako, dan za danom.
i sve je to istina, ali nije dovoljno dobar razlog.
na svu sreću, učila sam taj ispit u nekoliko navrata
pa ipak u svakom tom učenju nešto i ostane u glavi,
ali ostavila sam između učenja previše vremena
pa mi je svaki ponovni početak težak.
pa sam se sva razveselila što mi je Dan državnosti pao par dana pred ispit,
jer kao da mi je netko poklonio dan samo za učenje.
ali sam zaboravila da nisam sama :)
tu je obitelj.
pa kad sam se ja napokon natjerala sjest za knjigu,
evo prijedloga kako da mi netko organizira taj dan jednim izletom :)
i koliko god imala dobre razloge zašto ostati doma i učiti,
s druge strane obitelj je obitelj
i naučena sam biti uvijek na raspolaganju, pa tako i ovaj put.
i onda sam shvatila da samo mogu svoju nervozu proširiti na druge u svom okruženju
ali ja se neću niti malo bolje osjećati,
a niti smiriti takvim ponašanjem,
a opet moram odraditi obećano.
pa sam popustila, otišla na taj izlet,
pripremila se da imam jedan dan manje za ispit
i provela lijep dan u Iloku.
sličice ste mogli vidjeti na ptičici.
pri povratku smo svratili do Vukovara, zato prošli post na tu temu.
i onda odmor od izleta,
pa napokon knjiga u ruke.
i pretpostavljam da nisam jedina,
pa ćete me razumjet i moći zamisliti,
toliko sam bila živčana
da sam sjela za stol i osjetila da mi treba kava.
skuhala kavu.
sjela za stol.
žedna sam.
otišla do hladnjaka po sok.
sjela za stol.
rukom prelazim od nervoze po listu noge
i osjetim kako me bockaju dlačice na nogama
koje mi depilacijom nisu iščupane.
jedno vrijeme sebe tjeram ne razmišljati o tome.
nakon pola sata ipak ustajem i tražim pincetu.
operacija dlačice u tijeku.
vraćam se za knjigu.
malo učim.
druga noga.
ponavljam operaciju.
bilo bi dosta.
prelazim rukom kroz kosu.
zašto mi te šiške nisu dovoljno duge da ih mogu staviti iza uha?
svjesna sam da prelaženjem rukama preko kose mastim je bespotrebno.
samo nervoza progovara.
trudim se ne dirati kosu.
ponovo sama sebe uhvatim kako petljam prstima po njoj.
odlazim po gumicu za kosu i pokušavam tri dlake na glavi vezati u mali repić.
kad je vezana ne mogu je dirati.
ok.
sad je i to pod kontrolom.
odlazim na wc.
vidim se u ogledalu.
kako se dobro vide svi prištevi na licu kad si pod stresom :)
stanem pred ogledalo i temeljito pregledavam lice.
sve što ide van izišlo je.
kad sam vidjela što sam učinila s kožom, prestanem.
neka se malo odmori.
vraćam se za knjigu.
opet malo učim.
došla sam do dijela teksta u kojem je neko nabrajanje.
četrnaest stavki koje treba zapamtiti.
dižem se od stola i pokušavam naglas ponoviti.
nema šanse, nisam taj tip.
neću to nikad naučit.
opet do ogledala.
koliki mi je izrast, moram se farbati.
imam li farbe u ormaru?
imam.
mogla bih stavit boju na kosu, svejedno treba odstojat skoro sat,
onda je barem neću moć dirati kad je boja na njoj.
idem po boju, presvlačim se i krećem s bojanjem.
obojana sjedam pred knjigu i čitam.
nakon sat vremena odlazim pod tuš.
ok, obojala se.
samo raščešljane kose, još mokre, nastavljam s čitanjem.
gladna sam.
mogla bih nešto pojest.
odem do hladnjaka i pred njim stojim razmišljajući što bih mogla jesti.
voće.
to je dobro, nije kalorično kao nešto slatko,
a opet je sočno i zasitno.
ok. kajsije.
jedem i čitam.
ne ide mi.
da napravim pauzu?
ma ne.
ako napravim pauzu potrošit ću vrijeme.
ako iziđem iz kuće zadržat ću se vani.
ostat ću doma i štrebati.
moram.
imam lubenicu u hladnjaku.
malo ću lubenice.
nakon dvije kriške ponovo sam za knjigom.
čitam dalje.
telefon.
jadam se kako mi ne ide.
ponovo učim.
a što ću odjenuti?
ne smijem ništa napadno.
više legere.
ali opet uredno.
idem do ormara.
stojim pred njim i razmišljam.
a gdje mi se nalazi...?
rujem po odjeći.
isprobavam.
nakon sat vremena na krevetu je cijela hrpetina robe.
trčkaram do ogledala i isprobavam.
vraćam se nazad.
ne, ovo mi ne paše.
vidi, ovo mi je malo.
vidi, u ovo stanem a mislila sam da neću moći.
vidiš, ovo bi mogla biti dobra kombinacija.
dobro to ću.
a što ako bude padala kiša?
a što ako bude hladno?
ma neće. pogledat ću na netu vremensku prognozu.
ostavljam hrpu na krevetu i vraćam se za knjigu.
opet čitam.
telefon.
dragi zove.
nakratko.
nisam mu stigla ništa ni reći a već je završio razgovor.
tužna sam sad.
pišem mu porukicu.
on zove sav zbunjen.
ja cendram s druge strane telefonske žice.
umiruje me.
završavamo razgovor i pokušavam sjesti ponovo za knjigu.
ponovo telefon.
poziv koji me jako uznemirio.
razgovor koji nisam planirala tad voditi.
razgovaram i plačem u isto vrijeme.
na kraju razgovora sam ljuta.
prestajem plakati.
shvatila sam da je najbolji način da ne budem tužna
naljutiti se na onoga tko me rastužuje.
ali sad sam toliko već ljuta da se ne mogu skoncentrirati na učenje.
zove me frendica.
pogodila je kad će, taman da joj mogu ispričati moju ljutnju.
razumije me i pita jel učim.
"daj, nemoj me i ti sad još to pitati. očito ne mogu učit preko dana. pričekat ću večer."
i prošlo je popodne u sličnom ponašanju.
da sam barem legla spavati pa odmoriti do navečer.
ali znam da ne bih mogla ni oka sklopiti.
da sam barem izišla van na kavu u grad, možda bih se smirila.
ne bih, znam se, bila bi živčana ko pas, sjedila, i išle bi mi na živce priče ostalih.
i ja sama što nisam pred knjigom nego u kafiću.
ok, sjela sam čitati ponovo.
ide mi, super.
napokon.
zvoni telefon.
moj dragi.
"ajd molim te pogledaj na kompjuteru..."
ajd, naravno da hoću. za njega sve.
izgubila sam sat i pol vremena na tome.
vraćam se nazad pred knjigu.
već je 23h?
kad prije?!?
ok, učit ću dokle budem mogla.
moram barem još sto stranica prijeći večeras.
čitam.
nedostaje mi dragi.
malo ću ga samo zvrcnuti i poželjet mu laku noć.
nakon razgovora malo sam smirenija.
nastavljam dalje.
oko dva više ne mogu gledati.
peku me oči.
stavljam kapi.
ne pomaže.
umivam se.
malo sam bolje.
skuham si kavu.
nastavljam.
još dvadesetak stranica do zacrtanog.
čitam ali ne vidim.
vraćam se rečenicu po rečenicu.
ne ulazi više u glavu.
za danas je dosta.
tuš.
krevet.
šaljem dragome poruku.
tonem u san.
u 6,30 zvoni budilica.
telefonski razgovor.
još malo ću, do 7.
tuš, odijevanje, posao.
popodne se ponavlja.
varijacije na temu :))
večer tek smiruje.
i tako danima.
bila sam neki dan na tom ispitu.
položila naravno, svih pet predmeta.
još se nisam naspavala i odmorila od svega.
no bit će prilike spavati ;)
jedan ispit manje :)
sigurno neki novi na vidiku :))
- 10:21 -
