Prosinac u našoj kući
Prosinac ledeni mete
u malon gradu uske kalete.
Bura,
a iza škura
radosne dičje oči,
uz tiho pucketanje vatre,
pivaju, o srići snatre!
Lete
te riči svete
prama božićnoj noći!
(1994.)
Sutra počinje došašće, vrime pripreme za Božić.
Sićan se dana ditinjstva, dok još bio živ naš otac. Dio kuće bio je srušen u ratu, pa smo adaptirali prostor u konobi. Tih ranih poratnih godina nismi imali struju, palili smo petrojaču i ložili špaher na drva. Otac je ima odličan sluh pa je ponekad pratio usnon harmonikon pivanje božićnih pisama nas dice, jer smo od malih nogu nas četvoro znali pivat dvoglasno, a ćaća nas je naučio stare melodije koje "ovi mladi pop ne zna"...
Mama nas je s ponoson slušala i iz prikrajka potiho pivušila da ne pokvari ugođaj.
Tako je nama pivanje zaminjivalo radio i televiziju i pobuđivalo radosno iščekivanje Maloga Isusa, kad ćemo ispod šarenog bora dobit kolače i poneku jabuku ili naranču garniranu s jubavi koja nema cine.
