Oprosti
Od jeseni neke više nisi s nama.
Vani nebo plače, kišu suza toči.
Listopad je, evo, sve su duže noći.
U besane ure na te mislim, mama.
U odrazu svome vidim tvoje oči,
u uzdahu čujem šapat tvoje duše,
i kad mi se neke iluzije ruše
misao me na te bodri u samoći.
Šušti suho lišće, vani jugo puše,
nemirna sam, tište umorne me kosti.
Vjetar, miris dunje, zrele oskoruše.......
Sazriješe saznanja nezrele mladosti,
znam, tvoja sam slika, duša tvoje duše.
U tišini šapćem: Molim te, oprosti!
