31.07.2006., ponedjeljak
Kako se pravi nedeljni ručak
Prvo, neobavezno ćaskaš sa klijentkinjom na poslu. Ona je iz Indije, radi u restoranu (hmmm, misliš u sebi). Pričate tako. Ona kaže kako joj je visok holesterol i kako vodi računa o ishrani. Jede dosta povrća, izbegava masno. Jede ribu. "Koju ribu voliš", pitaš, "Raznu" kaže ona, "ali u poslednje vreme najviše spremam tilapiju".
Hm, nikad čula.
"Mnogo je dobra. I lako se sprema"
Ko će spremati neku tamo indijsku ribu, makar i da se 'lako' sprema...
"Samo je malo protrljaš alevom paprikom, brašnom i uljem i propržiš, može i na suvom teflonu, i to kratko, sa obe strane".
To stvarno jeste lako, pomisliš/m. Zamišljaš kako praviš masu od brašna i aleve i mažeš nauljenu ribu dok Sapna, tako se zove klijentkinja iz Indije, opisuje proces. Lako. Ali više ne znaš ni kako se zove riba, nikad pre nisi čula, mora da je neka indijska, iz Indijskog okeana možda.
"Tilapija. Odlična je, probaj nekad."
Hoću, probaću.
Pustiš da prođe par nedelja. Ovo je ručak koji se dugo sprema.
Sediš za stolom na poslu, radiš nešto, puno posla... kad ide Sapna. Pričate malo, pitaš je za onu ribu, kako ono beše, "Tilapija" govori ona, ti zapišeš, interesuje te (kao). Tilapija, nažvrljaš na papirić i gurneš ga u džep. Zaboraviš na njega.
Posle sediš za kompjuterom, čitaš, zabavljaš se. Setiš se Sapne. I ribe. Nađeš i onaj zgužvani papirić, kucaš u google 'tilapia', treći link je na Wikipediu, čitaš... native to Africa and Levant... voli tropske i suptropske delove sveta... zovu je neki riba Sv. Petra.
Prođe još par nedelja.
Vraćaš se kući s posla, jede ti se riba. Sutra ću da spremim neku ribicu za ručak, misliš. Svarćaš u Santa Monica Seafood market, tamo... ima svašta. Gledaš, birkaš, red snapper ili možda pastrmka, dvoumiš se. Hmmm... Gužva je u prodavnici. Sve miriše na more i ribu. Prodavci uzvikuju brojeve, ti si na redu. Ima i rakova, da li da probam nešto s rakovima? Ne, ne znam to da spremam. Sigurno je komplikovano. Nešto jednostavno, lako da se sprema - TILAPIA! Vidim je, piše tilapia. Iz Teksasa, otkud tamo, wild caught. Crvenkasta, mesnata. Dva velika parčeta molim.
Dolazim kući. So, ulje, aleva paprika, malo brašna. To je lako. Kuvam par krompira... I malo belog luka dodam u krompir i maslinovog ulja malo i ruzmarina sa terase... Riba cvrči na suvom teflonu, malo s jedne, pa malo s druge strane. Ni pet minuta, vidim da je gotova. Probam, možda će trebati malo limuna, ček, ne, ne, mmmmmmmm, ne treba limun, ništa joj ne treba, samo vino, kako je dobra! Imam i vino, crno, špansko, nije Levant ali je La Manča, estola, reserva 2001, ništa mi bolje ne treba! Dobra je ova pržena riba, nikad to ne radim, samo je gurnem u rernu, super je pržena, mislim.
Eto, tako se pravi nedeljni ručak.
|
28.07.2006., petak
4 20
Da pređemo na vedrije teme - kafane i izlaske.
Bobi i ja rešimo da odemo u taj neki bar na krovu Standarda ali se ispostavi da je večeras neki event, šta li, i mora da se čeka, ovo-ono, pa odustanemo od Standarda ali ne i od izlaska i nastavimo dalje do nekog mesta na uglu Abbot Kinneyja i Washington bulevara, negde u Venisu.
U normalnim gradovima to bi možda bila šetnja od jednog bara do drugog, u Eleju to znači 15+ minuta vožnje auto-putem. Just so you know. Samo da ne bude da nisam napomenula.
Anyway, odemo u taj bar, onako nije loš, kao neki dek na brodu, taj fazon, muzika ok. Popijemo po piće (neko japansko pivo i margarita sa sokom od pomorandže - bezveze), krenemo kući, opet kolima naravno, i dok se tako vozimo Venisom otvorenih prozora, kola počne da ispunjava miris iz naslova. Kalifornija at its best.
Ja sam protiv droga, lakih i teških svejedno, ne duvam, ne podržavam, mislim da je štetno itd, ali mi je ok da se ta trava lepo legalizuje. Šta se tu više čeka nije mi jasno.
Takođe, I'm so back. Ima da pišem svaki dan.
|
26.07.2006., srijeda
Tuga i nesreća
Upravo sam konstatovala da je mnogo teže onom ko ostaje nego onom ko odlazi pa sam se setila kako sam zaključila isto to samo obrnuto kad sam ja odlazila pa sam se zbunila.
To je moja večita dilema, kome je teže.
Za to vreme tamo neke ljude bombarduju. Zamišljam kako im je. I onda malo poludim. Ali srećom ne gledam vesti. Samo ih ponekad malo čujem i to mi je dovoljno. Ti ludaci, oni se tako napajaju nesrećom, oni lepo od toga žive! Američki mediji, televizija. Mogu samo da ih zamislim devedesetih, kako je sve to izgledalo. Sigurno isto kao sad - izveštaji s lica mesta, Kristijana Amampur (o da, da, ta još postoji), dirljive priče, svedočenja iz prve ruke, mape, ilustracije, putanje bombi, podaci... a sve pod izgovorom novinarstva i pružanja informacije narodu. A narod vodi neke svoje životiće, boli ga dupe za Liban, čeka samo happy hour da se napije. Ili već nešto.
Jadan Liban.
|
21.07.2006., petak
Blog
- So, anyway... Ona luda žena, ona što je vrištala...
- Da.... Koja, ona što je vrištala zbog čeka?
- Ta, da, pa ništa, guglovala sam je i...
- Guglovala si je?
- Da, i našla sam, ima svoj blog i...
- Blooog?
- Da, ima blog, radi nešto online pa ima i blog....
- Blooog?
- Da, ima, i piše tamo...
- Ima blooog. Kako to ima... Šta je blooog?
- Šta je blog? Pa blog, kako šta je blog? Pa to vam je kao dnevnik na internetu...
- Dnevnik? Na internetu??? Ali svi mogu da pročitaju!
- Pa da, da, to i jeste ideja da svi što više čitaju i onda...
- Pa i ja pišem dnevnik, i volela bih neke svoje misli da napišem, kako to, koliko to košta?
- Ma ne košta ništa, evo...
- Pa kako, je l' da kliknem na internet? (strelicom pravo na malo plavo E)
- Jes', na internet.
- I onda šta?
...
I onda se dogodila istorija.
Jedna direktorka banke u Los Anđelesu od večeras ima svoj blog.
Adresa sledi čim je doznam. Ako neko voli da čita misli. I tako. Meni je ovo neopisivo smešno. Ta moja direktorka je jedna simpatična lepo obučena i doterana skoro-pa bakica koja će sad da piše blog i zbog toga je neviđeno uzbuđena. To mi je strašno simpatično. I smešno.
|
15.07.2006., subota
Knjiga
Hej-haj.
Spremam se za plažu. (ne zamišljajte nikakvu normalnu plažu. Teško da ću se kupati. Više je moguće da ću samo šljapkati po vodi).
Čitam super knjigu, to je i razlog što se oglašavam, hoću da vam je preporučim. Knjiga se zove Komo, napisao ju je neki tip Srđan Valjarević. Knjiga je blogger-friendly, ima svašta, stvarno je dobra. Možda je čak i najbolja knjiga koju sam pročitala u poslednje vreme a upravo sam.... omg, na B92 baš čitaju deo iz knjige i reklamiraju je! Anyway, upravo sam završila Beli zubi od Zejdi Smit a ova Komo mi je bolja pa eto, ako kome to nešto znači, ta referenca. Ipak, uzmite preporuku sa malom rezervom pošto sam pročitala samo desetak strana. Ali šta tu ima, vidi se odmah da li je knjiga dobra ili ne.
Odoh sad.
|
|
