Prvo, neobavezno ćaskaš sa klijentkinjom na poslu. Ona je iz Indije, radi u restoranu (hmmm, misliš u sebi). Pričate tako. Ona kaže kako joj je visok holesterol i kako vodi računa o ishrani. Jede dosta povrća, izbegava masno. Jede ribu. "Koju ribu voliš", pitaš, "Raznu" kaže ona, "ali u poslednje vreme najviše spremam tilapiju".
Hm, nikad čula.
"Mnogo je dobra. I lako se sprema"
Ko će spremati neku tamo indijsku ribu, makar i da se 'lako' sprema...
"Samo je malo protrljaš alevom paprikom, brašnom i uljem i propržiš, može i na suvom teflonu, i to kratko, sa obe strane".
To stvarno jeste lako, pomisliš/m. Zamišljaš kako praviš masu od brašna i aleve i mažeš nauljenu ribu dok Sapna, tako se zove klijentkinja iz Indije, opisuje proces. Lako. Ali više ne znaš ni kako se zove riba, nikad pre nisi čula, mora da je neka indijska, iz Indijskog okeana možda.
"Tilapija. Odlična je, probaj nekad."
Hoću, probaću.
Pustiš da prođe par nedelja. Ovo je ručak koji se dugo sprema.
Sediš za stolom na poslu, radiš nešto, puno posla... kad ide Sapna. Pričate malo, pitaš je za onu ribu, kako ono beše, "Tilapija" govori ona, ti zapišeš, interesuje te (kao). Tilapija, nažvrljaš na papirić i gurneš ga u džep. Zaboraviš na njega.
Posle sediš za kompjuterom, čitaš, zabavljaš se. Setiš se Sapne. I ribe. Nađeš i onaj zgužvani papirić, kucaš u google 'tilapia', treći link je na Wikipediu, čitaš... native to Africa and Levant... voli tropske i suptropske delove sveta... zovu je neki riba Sv. Petra.
Prođe još par nedelja.
Vraćaš se kući s posla, jede ti se riba. Sutra ću da spremim neku ribicu za ručak, misliš. Svarćaš u Santa Monica Seafood market, tamo... ima svašta. Gledaš, birkaš, red snapper ili možda pastrmka, dvoumiš se. Hmmm... Gužva je u prodavnici. Sve miriše na more i ribu. Prodavci uzvikuju brojeve, ti si na redu. Ima i rakova, da li da probam nešto s rakovima? Ne, ne znam to da spremam. Sigurno je komplikovano. Nešto jednostavno, lako da se sprema - TILAPIA! Vidim je, piše tilapia. Iz Teksasa, otkud tamo, wild caught. Crvenkasta, mesnata. Dva velika parčeta molim.
Dolazim kući. So, ulje, aleva paprika, malo brašna. To je lako. Kuvam par krompira... I malo belog luka dodam u krompir i maslinovog ulja malo i ruzmarina sa terase... Riba cvrči na suvom teflonu, malo s jedne, pa malo s druge strane. Ni pet minuta, vidim da je gotova. Probam, možda će trebati malo limuna, ček, ne, ne, mmmmmmmm, ne treba limun, ništa joj ne treba, samo vino, kako je dobra! Imam i vino, crno, špansko, nije Levant ali je La Manča, estola, reserva 2001, ništa mi bolje ne treba! Dobra je ova pržena riba, nikad to ne radim, samo je gurnem u rernu, super je pržena, mislim.
Eto, tako se pravi nedeljni ručak.
|
