07.06.2006., srijeda
[expletive of your choice] I'm trying to get some sleep!
Vrlo sam disgruntled. Pokušavala sam da smislim kako se osećam na maternjem jeziku ali ništa mi baš ne odgovara kao ovo disgruntled. Reči i izrazi koje mi skoro odgovaraju ali ipak ne su ove:
nadrndana
bezveze
sva sam nešto onako
baš sam... ne znam
neraspoložena sam
nisam baš raspoložena
Tako da mi je najzgodnije ovo disgruntled.
To za uvod, čisto da vas ubacim u fazon.
Other than that, dve stvari. Prvo, pošto sam odrasla osoba koja ima toliko godina, posao, muža, i uopšte sve elemente odrasle osobe, ja moram ujutro rano da se budim. Ne kažem da sve ovo prethodno nabrojano automatski znači rano ustajanje, samo pričam svoj slučaj. Znači, ne moramo se raspravljati oko sitnica... Dakle, rano ustajem, a rano i ležem pošto sam primetila da ovo drugo ublažava ovo prvo iako mi je trebalo prilično da ukapiram a još teže da počnem da sprovodim... i tako. Međutim, u zgradi do, u zgardi na koju 'gleda' moja spavaća soba koja nažalost ne gleda ni u kakav pejzaž, u toj zgradi žive neki studenti.
Studenti k'o studenti, vole pivo.
I devojke.
I električne gitare.
I ni jednom se ne dive izdaleka, ne, nego piju pivo, druže se s devojkama i sviraju električne gitare. Što nije problem samo po sebi, ali sve se dešava u vrlo nezgodno vreme, oko jedanaest sati, kad bih ja da spavam.
Shvatate problem.
Razmenili smo nekoliko oštrih reči, tj. ja sam nešto vrištala a oni me onako belo gledali i par puta rekli 'whatever' i 'whatever dude' i nastavili šta su već radili. Mene to sve sekira. Moram da spavam. Šta ću kad imam 65 godina. I tako, to je sad problem. Nemojte mi pominjati da zovem policiju pošto tim nesposobnjakovićima treba šest sati da se pojave. Valjda rešavaju bitnije probleme, šta li.
Drugo, opet sam na nekom treningu tj. obuci. Mesto te uzbudljive radnje (za slučaj da vam treba zgodna rečenica-primer za ironiju) je zgrada škole Peperdajn (Pepperdine). U školi su zidovi žuti, sivi i teget, kao tempera teget, i po učionicama su kompjuteri i razna oprema. Stvar je u tome što se svaki dan u skoro svakoj učionici održavaju neke priredbe na kojima se jede i pije. Ozbiljno, svaki dan. Ok, ova dva dana koliko sam tamo. Svaki put kad pogledam u neku učionicu - postavljeni stolovi i konobari. Raspremaju za kraj ili otvaraju neke flaše za početak. Čudo. Istina je da je u pitanju zgrada za postdiplomske ali mi nije jasno kako i zašto. Ipak, jasno mi je da to znači da onda škola koja je meni dala magistarsku diplomu ipak možda nije najpogrešnije obeležena sala za ručkove i uopšte zezanje i provod.
Tako da znate, to je Peperdajn. Ako vam neko kaže na primer 'Peperdajn je super škola' ozbiljno dovedite tu tvrdnju u pitanje. Ipak sam ja videla svojim očima da se tu samo jede i pije.
I tako.
Šta da radim sa ovom decom iz komšiluka, šta? Lepo mi se plače. A ovo iz naslova, kao ona baba na kraju pesme Freedom (George Michael).
|
03.06.2006., subota
Lemon table, moja verzija
Kako sam se izbedačila, strašno.
Evo šta je bilo. Pre neki dan, dolazi neki lik, onako poprilično mator, i kao hoće da podigne neke pare s računa. Ja kao, ajde ok, pošto je star da ne stoji u redu i to, pogledam račun - 0 para. Pogledam ličnu kartu, baš mu bio rođendan. 24. maja. Stoti.
Ne zezam se, stoti rođ. I kao, nema para. Kako nema, lepo nema. Pa trebalo je penzija da uleti, kako nije? Meni tako bilo žao i krenem da zivkam okolo dok ne dođem do neke debele crnkinje iz social security administracije (ne, nemojte pitati kako znam, verujte, bila je debela i crnkinja. Ne da je to važno...) koja mi kaže biće penzija ali drugog juna.
Ok, kažem ja ovom liku, Džek se zove, biće penzija drugog juna, moraćete opet da dođete. Nema veze, kaže on, samo ako ti budeš tu kad si tako dobra i sve. Ok, biću tu (dobra sam u p.m.).
I eto ga jutros. Stigla i penzija, celih 600 dolara (o Bože ima li te? Koja je ovo beda od države...!) a on bi da ćaska, naravno. Kao, kako ga muče u tom domu gde živi. Kako hoće sve da mu otmu i taj fazon. Kako su grozni prema njemu i misle da je lud samo zato što je star (ja zamišljam ustanovu tipa One Flew Over The Cuckoo Nest) i kako mu nisu jutros dali da ode u banku, nego im je nekako pobegao. I tako malo, ali ja uskoro shvatim da imam i da radim ono što u stvari tu radim (a to nije ni ćaskanje a ni podizanje para sa računa) i krenem polako da se opraštam a on kaže 'pa šta ću ja sad? Gde ću?' i onako tužno gleda. A ja genijalno odgovaram 'pa ne znam' sa sve podignutim obrvicama i snuždeno ali neumoljivo pošto je l' imam taj posao i treba da radim.
Popizdela sam posle. Zvala sam tu njegovu ustanovu, kao ne puštaju ga nigde zato da se ne izgubi... A kako da uzme parice, kako? I šta ako se stvarno izgubio danas, nije bio tamo kad sam ja zvala?
Sto godina. A sve otišlo u k. Pitala sam ga ima decu, ima, negde su na Floridi, nisu baš u dobrim odnosima. U stvari, uopšte se ni ne čuju. Deca... Sigurno imaju 70+. A unuci 40+ A praunuci tinejdžeri. Šesto dolara mesečno. Alo, bre?
I tako, baš bezveze. Zvaću i sutra da vidim šta je bilo.
U stvari zvala sam sad, stigao je u cuckoo's nest ok.
(malo kasnije)
!!!! Kako sam samo luda! Ovo je poslednji, POSLEDNJI put da sažaljevam nekog (muškarca) samo zato što ima bolećiv pogled! Guglovala sam ga i gle šta sam našla: tekst u LA Weekly! Goils, goils? Taj ne izlazi iz noćnih klubova po Holivudu, bar je tako bilo pre tri godine! Eh, koja sam naivna glupača...
|
|
