Vrlo sam disgruntled. Pokušavala sam da smislim kako se osećam na maternjem jeziku ali ništa mi baš ne odgovara kao ovo disgruntled. Reči i izrazi koje mi skoro odgovaraju ali ipak ne su ove:
nadrndana
bezveze
sva sam nešto onako
baš sam... ne znam
neraspoložena sam
nisam baš raspoložena
Tako da mi je najzgodnije ovo disgruntled.
To za uvod, čisto da vas ubacim u fazon.
Other than that, dve stvari. Prvo, pošto sam odrasla osoba koja ima toliko godina, posao, muža, i uopšte sve elemente odrasle osobe, ja moram ujutro rano da se budim. Ne kažem da sve ovo prethodno nabrojano automatski znači rano ustajanje, samo pričam svoj slučaj. Znači, ne moramo se raspravljati oko sitnica... Dakle, rano ustajem, a rano i ležem pošto sam primetila da ovo drugo ublažava ovo prvo iako mi je trebalo prilično da ukapiram a još teže da počnem da sprovodim... i tako. Međutim, u zgradi do, u zgardi na koju 'gleda' moja spavaća soba koja nažalost ne gleda ni u kakav pejzaž, u toj zgradi žive neki studenti.
Studenti k'o studenti, vole pivo.
I devojke.
I električne gitare.
I ni jednom se ne dive izdaleka, ne, nego piju pivo, druže se s devojkama i sviraju električne gitare. Što nije problem samo po sebi, ali sve se dešava u vrlo nezgodno vreme, oko jedanaest sati, kad bih ja da spavam.
Shvatate problem.
Razmenili smo nekoliko oštrih reči, tj. ja sam nešto vrištala a oni me onako belo gledali i par puta rekli 'whatever' i 'whatever dude' i nastavili šta su već radili. Mene to sve sekira. Moram da spavam. Šta ću kad imam 65 godina. I tako, to je sad problem. Nemojte mi pominjati da zovem policiju pošto tim nesposobnjakovićima treba šest sati da se pojave. Valjda rešavaju bitnije probleme, šta li.
Drugo, opet sam na nekom treningu tj. obuci. Mesto te uzbudljive radnje (za slučaj da vam treba zgodna rečenica-primer za ironiju) je zgrada škole Peperdajn (Pepperdine). U školi su zidovi žuti, sivi i teget, kao tempera teget, i po učionicama su kompjuteri i razna oprema. Stvar je u tome što se svaki dan u skoro svakoj učionici održavaju neke priredbe na kojima se jede i pije. Ozbiljno, svaki dan. Ok, ova dva dana koliko sam tamo. Svaki put kad pogledam u neku učionicu - postavljeni stolovi i konobari. Raspremaju za kraj ili otvaraju neke flaše za početak. Čudo. Istina je da je u pitanju zgrada za postdiplomske ali mi nije jasno kako i zašto. Ipak, jasno mi je da to znači da onda škola koja je meni dala magistarsku diplomu ipak možda nije najpogrešnije obeležena sala za ručkove i uopšte zezanje i provod.
Tako da znate, to je Peperdajn. Ako vam neko kaže na primer 'Peperdajn je super škola' ozbiljno dovedite tu tvrdnju u pitanje. Ipak sam ja videla svojim očima da se tu samo jede i pije.
I tako.
Šta da radim sa ovom decom iz komšiluka, šta? Lepo mi se plače. A ovo iz naslova, kao ona baba na kraju pesme Freedom (George Michael).
|
