Upravo sam konstatovala da je mnogo teže onom ko ostaje nego onom ko odlazi pa sam se setila kako sam zaključila isto to samo obrnuto kad sam ja odlazila pa sam se zbunila.
To je moja večita dilema, kome je teže.
Za to vreme tamo neke ljude bombarduju. Zamišljam kako im je. I onda malo poludim. Ali srećom ne gledam vesti. Samo ih ponekad malo čujem i to mi je dovoljno. Ti ludaci, oni se tako napajaju nesrećom, oni lepo od toga žive! Američki mediji, televizija. Mogu samo da ih zamislim devedesetih, kako je sve to izgledalo. Sigurno isto kao sad - izveštaji s lica mesta, Kristijana Amampur (o da, da, ta još postoji), dirljive priče, svedočenja iz prve ruke, mape, ilustracije, putanje bombi, podaci... a sve pod izgovorom novinarstva i pružanja informacije narodu. A narod vodi neke svoje životiće, boli ga dupe za Liban, čeka samo happy hour da se napije. Ili već nešto.
Jadan Liban.
|
