pola moga svijeta
u dobru i zlu
Da li verujete u instituciju braka? Ja više. Neke stvari u životu su mi pokazale da je to danas, u ovom društvu jako teško postići. Svi su se okrenuli ka sebi..postali sebični..prvo oni pa svi ostali..nema kompromisa...nema tolerancije..to je izgubilo svako značenje. Nažalost. I najgori je onaj osećaj kad idete u nešto, a delom svog srca i mozga znate da grešite..da ide pravo u provaliju..ali neka čudna sila vas vuče..sila koja se zove LJUBAV. Danas sam čula jednu priču koja me je i inspirisala da o ovome pričam. Klasična priča, gde devojka rastura šest godina dugu vezu da bi se udala za sadašnjeg, s njim napravila dete, i evo dve godine su prošle i ona razmišlja o razvodu. Izlazi svaki vikend, ne radi, nikad nije tu, i između svega toga između grada i porodice izabrao je grad. Da li vam treba drugi dokaz koliko nekome značite??!!
Nekada čovek žmuri pred sobom, vidi stvari koje se pravi da ne vidi, dopušta da ga druga strana ubedi u suprotno, iako ste se i sami uverili u sve, opet dopuštate i pored sve inteligencije da kažete, DA, VERUJEM TI. Porazno je to za nas žene. Slušala sam danas tu priču, i shvatila kako smo mi svi po malo takvi..nekad idete pravo kroz zid. To je jedna od negativnih osobina kod mene. Tvrdoglava, Mislim da će me to koštati u životu. Plus emotivnost.
Odlaganje trenutne boli. A možda ta bol mora da dođe. Samo sam ja kukavica da je pustim. A opet duša sve trpi, Bori se tada. Na kraju opet ja samu sebe kaznim...DUŠU..SRCE ILI GLAVU. Nešto uvek strada,
Nije čudo što ne volim happy endove u ljubavnim filmovima. Valjda zato što znam da je to jako retko.
Život je mnogo suroviji od happy end-a....
