ogledalo duše

Već odavno smo nijemi i gluhi jedno za drugo. i uspjeli smo izbjeći svaku neugodnost tih tišina. Sve dok te neki dan nisam srela. Ne, nismo govorili ni ovoga puta. barem ne riječima. Pogledom smo se razumjeli. da, bilo je čudno i stvarno ne znam gdje, u kojem kutu svijeta se nalazila ta kuća na tri kata. Ne mogu odgovoriti ni na pitanje zašto je na prva dva kata bilo ljudi kao slova na stranici knjige, ni zašto si me vodio za ruku na neko mirno mjesto. znam samo da sam se u tom potkrovlju osjećala beskrajno sigurno. osmijeh kakav si imao nisam prije poznavala i nikad nismo voljeli baš istu vrstu glazbe. Ali tog dana si me napokon razumio, bio si tu. Tog dana sam vidjela da biraš sve što volim i iako šuteći da paziš na mene. Tog dana sam se osjetila- voljenom.
Ne znam kako smo se razišli. Ne znam čak ni nakon koliko smo se vremena vijeli. Samo znam da je bilo čudno i nestvarno i da smo nakon toga dana nastavili biti nijemi i gluhi jedno za drugo.

*I think I thought I saw you try. But that was just a dream.



RUKE NAM JAČAJU ALI NE RASTU

Na svu sreću, ja ti ne mogu pomoći
i umoran sam od traženja rešenja,
koje je uvek na dohvatu naših kratkih ruku.
I prolazi vreme, ruke nam jačaju,
ali ne rastu.

A da zakoračiš?
Ne, ne smeš prva,
a ja ne mogu biti ispred tebe.
Da krenemo skupa?
Ko bi se toga setio?

Ne kradi mi međuvreme,
ako već ne osećaš svoje.
Postaću hladan i promeniću se,
ali kad-tad ću eksplodirati.
Ko će da skuplja parčiće? Ti?
Pa ti ne možeš da me skupiš ni sastavljenog.

Ne kradi mi međuvreme.
Ono nije naše.
Ono je moje.
I nije između nas.
Ono je između mene i mene.

Ne kradi mi međuvreme,
bojim se - upašćeš u njega.
Ne kradi mi sebe od mene,
budalo glupa.
Postaćeš međuvreme
i ostaćeš zauvek sa mnom bez mene.

Miroslav Antić

Ima tu.

Da li znaš, i ja sam nekada imao grad
ulice, draga lica u dvorištu
pod kestenom stol, nekada
prašnjava slika i cesta od sna
curice, drugova pjesma
u duši se budi djetinjstvo

Zamisli, miriše lipa i ljeto je tu
kasnije snjegovi, pramen sam magle
pod neonskim svijetlom u zimu
pričam ti, im'o sam druga k'o brata ja
sada pustinja, čežnjiva pisma
pacifik od tuge i sjećanja, kazu sudbina

Ta kurva bol ime mora imati i razlozi
milion priča, al' svaka vodi samo do pustoši
pitam, da li znaš, a znam da ne znaš
nit' ćes ikad shvatiti
a i zašto bi, oprosti, to gorka tečnost
iz mene gluposti govori

Nije nostalgija, ta je romantično
nevino čedo spram ovih stanja
neću da spominjem rat i užase
politiku i slična sranja
neću da ponavljam, pravda ne postoji
ta to je jasno bar
hoću da dopustim suzu ljubavi
sa njom sam divan par
kasno je, znam

Curi noć, svaka je mala vječnost za mene
da, znam, moras poć, o, kako nervira
kad zadnji autobusi se izgube
pitam, da li znas, i ja sam nekada imao grad
ulice, draga lica u dvoristu
pod kestenom stol
ah, već sam ti pričao to...


/mama je držala kasetofon u Sarajevu iznad kreveta. sad mi je jasno zašto je izdržala/

-Probaj napisat na papir.
--Aa.
-U bilježnicu?
--Aa.
-Na zid?
--Ne može. i odakle sad tebe uopće? nije te bilo neko vrijeme.
-A, čuješ.. zauzeto biće, nema šta.
--Al ja sam dobro.
-Nema problema, i ja sam.
--Al ono, kuzis ti i ja..
-Smo ja.
--Ili ja.
-Okej, get it.
--Uglavnom, ne mogu ništa napisat.
-A ono danas?
--Ma.. nekako nema mene baš u tome.
-Stilski je dobro.
--Pa je.
-I smislom je ok.
--Šta je s tim engleskim stalno?
-Tuži me.
--Ne mogu.
-Što?
--Pa ono, ne bi li bilo malo čudno tužit unutarnju sebe, a uostalom, kome bi te tužila?
-Vodovodu, šta ja znam.
--Dosadna si.
-Nisam. samo sam dobro.
--SMO...
-Da, samo smo dobro.

[tišina.]

--E, ako si nas urekla, neću ti se obratit sljedećih pola godine.
-Ic okej bejbi.

Nikad se nisam petljala u tvoj izbor paste za zube.
Nekako sam bila uvjerena da nije moja stvar to na koju osnovu to izabireš.
Jest, bilo mi je čudno jedno vrijeme kad sam skužila da je svaki mjesec druga
al sam šutila.
Nakupljala sam prazne paketiće svih mogućih marki i vrsta pasti za zube
i pitala se na kojoj faking osnovi ti kupuješ te paste za zube.
Ali ti nikad ništa nisam rekla.

Pričali bi mi o svačemu.
O vremenu, o pjesmama, o nakvoj ko biva ljubavi,
o tebi, o meni, o nama
o izlascima, o garderobi čak
o kavama i silnim razgovorima koje bi poslije analizirali,
ono, baš smo o svemu pričali.
Osim o pasti za zube.
I o Drugima.

Kad sam ti rekla da ne čujem svoje misli od glasova što mi se petljaju po glavi
ti si se nasmijao i rekao da umišljam, da sam pogrešno shvatila, da nije kako se čini.
Ja sam napravila WHAT THE FUCK facu
i ti si se nasmijao opet.
Kao da sam pomislila, ali ne.

Kad si mi rekao da ti je žao ljudi koji ne vide ono što im je ispred nosa
čudno sam se pronašla u toj rečenici.
I nekako sam svaki tvoj sljedeći monolog sebi prilagodila
ali sam šutila.
Prala sam zube sama ujutro jer tebe nikad nije bilo
i sama navečer jer tebe nikad nije bilo.
Nisam te pitala gdje si
Pitala sam sebe u tišini nekad u sred noći sklupčana na praznom krevetu praznih obećanja.
ali sama sebi nikad nisam mogla odgovoriti.

Možda da sam se prvi put upetljala u tvoj izbor paste zube.
Ne bi svakog mjeseca imao potrebu tražiti novu
ne bi ti dosadila svaki mjesec druga
i ne bi se meni vraćao.
Ostao bi sa mnom.

Da, trebala sam se umiješati u tvoj izbor.
Od toliko njih i sama sebi sam počela da se gadim.
Jer ih je stvarno bilo previše.
A i omoti različitih potrošenih pasta za zube
nakupljale su se ni krivoj ni dužnoj
meni.