nitko nije otok

0 promila

Ne pijem više crno vino.
Zabranilo mi.
Taman sam s čaše prešla na bukaru.
Pijem čistu i zdravu zagrebačku vodu.
Gradonačelnik kaže da je lijep i pametan jer pije vodu.
A upravo mi to treba-
-biti lijepa i pametna kao Bandić.

Fata hoda po pretragama. E, al nije tu fora. Fora je da se Fata nalazi istovremeno na dva mjesta.Primljena je u bolnicu na pretrage, ali kad u tom danu obavi što mora može kući. To što mora obaviti traje od 8-11 sati. Fata vesela, izračuna da i ne mora biti na bolovanju, prekine ga i ode raditi.Radi u smjenama, pa bez problema stigne na posao poslije podne. Nitko ništa ne pita. U bolnici se vodi kao da je tamo, a nije. Jedina obveza svako jutro biti na viziti. Morala je samo potpisati da ide kući na vikend. Bolnica ima uštedu na krevetu i na hrani. Fata ima uštedu na plaći. Svi sretni i zadovoljni. Ali zamisli da se Fata na poslu strmopizdi niz štenge, koja bi to pravna zavrzlama bila.
Jer Fata nije na poslu, Fata je u bolnici.

pijem crno vino

Da me neko vidi.
Sama doma.
Roker otišo radit na par sati, Hiphoper u život.
Jurcam po stanu ko luda, da stavim svaku stvar na mjesto, da to što prije obavim.
Da ne izgubim dragocijeno vrijeme.
Uzimam čašu na stalku za crno vino, nek komp zna da ja uživam.
Trčim s crnjakom u sobu i sjedam.
Igra počinje.
Obilazim drage ljude, čitam, smijem se, komentiram.
Upravo mi to pruža zadovoljstvo i sreću, taj smijeh.
Isprva je taj moj blog imao sasvim druge namjere.Zapisivat neke događaje iz mog života, i tužne i sretne. Ispraznit se kad sam ljuta, tužna, zabrinuta. Ne skrivat ni kad sam sretna. Ima stvari koje me muče i koje još nisam ispričala. Ne radi toga što nešto skrivam, jednostavno još nisam spremna. U duši me boli, zato.
Ništa se nije promijenilo.
I dalje pišem radi toga.
Ali promijenilo se nešto drugo.
Pronašla sam drage ljude s kojima se družim, smijem, svakodnevno.
Smijeh bi trebao biti glavna stavka u svakodnevnom životu. A upravo je njega sve manje, već dugo. Na poslu uglavnom malo smjeha, hrpa ozbiljnih faca. One koje volim, i koji se znaju smijati, u kontra turnusu su. Život je sav u nekakvoj trci, frci. Ako od svega ne napraviš zajebanciju, dobro ne baš od svega,pa jel bi se uopće smijala. Druženja u ovom velikom gradu, svela su se na nekakvu subotu, eventualno petak, ako se svima poklope slobodni termini.
Pronašla sam nove prijatelje.
I ne znam dali se to vidi,ali jako se volim smijati, da ne kažem zaje.....
Baš mi je super.

prijateljice

Sliučaj prvi:
Nazovem frendicu, jer čujem nije dobro, ima već drugi put jaku urino infekciju. Ispričamo se, što ozbiljno, što sa zezancijom. Naime i ona mora na bolničke pretrage, pa ja odmah predložim da idemo zajedno, da ona ponese laptop, da će se ona naspavat i odmorit, a ja izguštat. Plan neizvediv, ali smo se malo ipak nasmijale. Ne ide ona još, ne može radi posla, ali onako usput, i iz srca, ponudi mi bilo kakvu pomoć, jel mi treba lova, ako treba.....Tako, jedan lijep razgovor dviju frendica, koji me je ipak totalno raznježio, malo je suzica kapla, jebi ga takva sam. Uvijek sam za nju znala reć da je isprogramirana, a i po profesiji je informatičar, ali da je jako dobra duša.
Slučaj drugi:
Nazove me druga frendica da me pita šta je novo, kad ću u bolnicu. Zatim mi sa stopostotnom sigurnošću navodi razloge zbog kojih sam ja dobila tu bolest. Hormonalni poremečaj je sigurno glavni razlog, zna ona, njena koža je skroz promjenjena, i proči će to meni za godinu dvije. To je bio uvod. Glavni razlog je naravno pušenje. Zatim je sljedilo predavanje o štetnosti pušenja, jedno deset minuta.Ono kao da sam trknuta,( ne volim upotrebljavat riječ debil jer mi je to struka). Udavi žena sa pameću i znanjem iz medicine, za popizdit. Onda usput padaju nekakvi dogovori da se vidimo kad stignemo, čujemo se.....Već sam hrpu puta osjetila da to nije neko prijateljstvo, nema topline, nema one prijateljske riječi.
Malo prije je to bilo, a jesam se raspizdila.

Jučer sam odradila prvo dežurstvo.
Svašta stane u prvi tjedan nakon godišnjeg.
Hrpa obveza.
Sve opet po starom.


Danas sam se trebala naručit za bolnicu. Stvarno, luda kuća.
Ja jedno, sestra drugo. Ja-da dolazim sa uputnicom za bolnicu i samo pitam kad ima mjesta, a ona me uporno hoće naručit kod druge doktorice za prvi pregled. Tako dva kruga razgovora. Kažu, pametniji popušta, pa se naručim za datum koji nudi(17.09.) kod nove doktorice za prvi pregled. Mislim si ova je uporna, možda sam ja što krivo shvatila. Nazovem iza toga svoju primarijus, koja mi je postavila dijagnozu. Veli gđa. primarijus da sestra nije normalna, ali nek iskoristim taj zapisani datum i nek dođem sa uputnicom za bolnicu, kod nje.

Eto, baš i super, još sam ovaj tjedan na miru.
Stignem frizeru.
Stignem peglat. Par dana za peglanje. Jebate koja milina. Ovako napeta izlizat će mi se kartica od peglanja.Pod hitno mi trebaju nove traperice. A kad uđem u dućan, tko zna što mi sve treba pod hitno.
Moj zlatni dućan za peglanje obične kartice koji drži i cipele, i torbe, samo gaće ne drži, a i one mi trebaju.
Ipak je peglanje bolje od plivanja.
Jebate, sad sam se sjetila, pa reklamiram karticu ko Vlatkica.





MOJE LJEPOTE

Nisam baš nešto. Par dana sam u dilemi da o tome pišem ili ne. Davno sam ja rekla: čim dođem u Zagreb same pizdarije. Pa u kratko.
Godinama imam alergiju na sunce, ma ko to danas nema. Tako i ovo proljeće. Ništa novo. Na rubu usne paralelno miteser, vrag mi neda mira pa ga stisnem. To se nešto upalilo, pa nikako da prođe. Maleno ko herpes, pokriješ šminkom. Na donjoj usni isto nekakav plik, ništa strašno. Iza Uskrsa bila kod doktora, pisala sam o tome, dobila ljekove, dobro, žena me nije slala nijdje, alergija. No ne prolazi. Prije odlaska na Brač, odem privatno dermatologu. Kaže- psorijaza, i na usnama. Mislim si ja super, znači mogu dalje pušit, jebeš psorijazu. I tako idem na more, a sunce pomaže. More je lijek. Dok nije došao unuk, ipak sam se čuvala onog jakog sunca, prije pet nigdje. Onda par šetnji po suncu i to po licu je počelo divljat. Pa po usnama, pa po leđima, pa svrbi, pa doktoru, pa on ne zna ništa, pa kremice, pa malo ja sama onog kaktusa Aloe, pa naoteklo, pa se počelo smanjivat. U Zagrebu uzela uputnicu, pa dermatologu u bolnicu. Dijagnoza- Lupus, autoimuna kožna bolest. O jebote što nisam napala onog ludog šefa, nego sam napala samu sebe. Šok, moram u bolnicu na pretrage, nekih petnaestak dana. Šok. Valjda sam tako zinula da mi je žena ponudila i mogučnost da kad obavim sve u tom danu, mogu doma na spavanje. Tako. Izabrala sam naravno ovo drugo. Moram mislit i na bračne dužnosti. Šokovi su prošli, skroz sam okej. Sad ću barem vidit kako funkcionira to naše zdravstvo, bit će izvještaja iz prve ruke.
Na poslu zajebacija, smijeh. Osnovale smo udrugu za autoimune bolesti, ja treća. Jedna je sad dobro, veli da joj je pomoglo: plivanje, sex, i crno vino. Ja začuđeno i zabrinuto pitam nju na sav glas: plivanje? Svi prasli u smijeh. Kao ko će plivat, ostalo lako.

Vratia se Šime

Evo me .
Vratila se Dalmošica u srcu, Baka u stvarnom životu, Fata u ljubavnom, rođena purgerica, u sivi Zagreb grad, oli' ti metropolu.
Vratila se teška srca.
Ostavila je u Dalmaciji more,kamen,lavandu,kadulju,maslinu,smokvu,lozu, mirtu, tamaris.
Ostavila je ljepotu, boje,mirise,zvukove.
Ostavila je mir, slobodu.
Ostavila je, pa jedan dobar dio sebe.
E sad jebat ga, ovo ispadne ko žalopojka.
Pa kad i je.

Ja baš i nisam sigurna jesam li ostarila, ili sam možda preumorna od posla koji radim, ili sam jednostavno makla, jer taj mir koji dole osijetim i koji me cijelu ispuni srećom i zadovoljstvom, neopisiv je.
Buđenje uz radio Dalmaciju, kava uz pogled na Vrulju i Biokovo, pijuckanje domaćeg vina, igranje jamba sa Rokerom, gledanje najljepšeg zalaska sunca na svijetu, di češ više.

Nema ulaznih vrata sa zvonom, uvijek su otvorena.
Nema fiksnog telefona i iznenadnih poziva, otkazali smo ga.
Nema baš signala ni za mobitele, pa čitaš poruke i uživaš.
Nema nepoželjnih gostiju, svi su dobrodošli.
Nema moraš ovo, moraš ono, ništa ne moraš.
Nema poštanskog sandučića, nema računa.
Nema ljutnje, samo ljubav i ljubav. ( Dobro, ajde, jednom sam ipak popizdila, ali opravdano, naravno, kad je muž u pitanju.)
Nema nešto mi je teško, ili nešto mi se neda, sve me veseli.
E da, nema televizije u spavaćoj sobi.

RAJ NA ZEMLJI.

Mjesto sa nekih dvijestotinjak stanovnika, sa šest kafića, tri restorana,slastičarna, dvi trgovine,mala pijaca, kiosk s novinama koji cilo lito radi dvokratno, poštom koja radi do podne, hotelom koji ne radi, galerijom sa eminentnim izlagaćima, sasvim dovoljno. Malo, ali lijepo i uređeno. Najljepše mjesto na Braču.