nitko nije otok

pijem crno vino

Da me neko vidi.
Sama doma.
Roker otišo radit na par sati, Hiphoper u život.
Jurcam po stanu ko luda, da stavim svaku stvar na mjesto, da to što prije obavim.
Da ne izgubim dragocijeno vrijeme.
Uzimam čašu na stalku za crno vino, nek komp zna da ja uživam.
Trčim s crnjakom u sobu i sjedam.
Igra počinje.
Obilazim drage ljude, čitam, smijem se, komentiram.
Upravo mi to pruža zadovoljstvo i sreću, taj smijeh.
Isprva je taj moj blog imao sasvim druge namjere.Zapisivat neke događaje iz mog života, i tužne i sretne. Ispraznit se kad sam ljuta, tužna, zabrinuta. Ne skrivat ni kad sam sretna. Ima stvari koje me muče i koje još nisam ispričala. Ne radi toga što nešto skrivam, jednostavno još nisam spremna. U duši me boli, zato.
Ništa se nije promijenilo.
I dalje pišem radi toga.
Ali promijenilo se nešto drugo.
Pronašla sam drage ljude s kojima se družim, smijem, svakodnevno.
Smijeh bi trebao biti glavna stavka u svakodnevnom životu. A upravo je njega sve manje, već dugo. Na poslu uglavnom malo smjeha, hrpa ozbiljnih faca. One koje volim, i koji se znaju smijati, u kontra turnusu su. Život je sav u nekakvoj trci, frci. Ako od svega ne napraviš zajebanciju, dobro ne baš od svega,pa jel bi se uopće smijala. Druženja u ovom velikom gradu, svela su se na nekakvu subotu, eventualno petak, ako se svima poklope slobodni termini.
Pronašla sam nove prijatelje.
I ne znam dali se to vidi,ali jako se volim smijati, da ne kažem zaje.....
Baš mi je super.