Dok za vratom jesen diše, dok na proleće miriše

Ona voli Samardžićeve stihove. Ne zna je li ih on napisao, i ne da joj se provjeravati, no to što on pjeva njoj prečesto ima smisla. Stani mi na crtu ponekad ne može maknuti iz glave i pita se je li to do pjesme ili tog potencialno prokletog ljubavnog života, ali zna da lako je pobeći od svega, skrivati pogled kao dete, teško je biti tu kad treba... Mogla bih nastaviti sa nije ovo, nije ono, al' to je već prodana fora. Danas sve je, jučer je otišlo, a sutra mora biti. Pa kaže: kao da zrno peska sam, tvome oku što smeta, k'o da ti donosim ja sve tuge ovoga sveta... Njeni nokti k'o tvoje lice kad je sretneš, tvoja brada onakva kakvu voli, kakvu si imao dok bili ste....
I kad joj kažeš da je kraj, sad zna da misliš baš tako, između redova piše da ti nju ne voliš više.